Албанци стигли до Блаца

Ни дим ни ватра не назиру се у резултатима последњег пописа у општини Блаце: пописивачи су те 2002. године забележили да од 13.759 становника, са 98-процентном српском већином, у Блацу нема ниједног јединог Албанца! Нађе се понеки Југословен, Црногорац, Горанац, Мађар, Ром (убедљиво најбројнија национална мањина, са 70 припадника), чак и Рус, Чех, па и три Хрвата, али Албанаца ни од корова. Као да никакве приче о природним и великим Албанијама, све гласније у последње време, не дотичу овај крај, необично богат воћем и ратним ветеранима, који су последњи пут војевали управо са Албанцима.

Званична демографска слика је, међутим, једно, док је стање на терену можда нешто сасвим десето. Према учесталим гласинама, цео Топлички округ налази се на својеврсном удару албанског капитала који, каналима и методима већ опробаним на Косову и Метохији у прошлом веку, убрзано купује некретнине – куће, локале и земљиште – како би припремио неопходне услове за каснију најезду албанског становништва. Наводно, мистериозни шиптарски богаташи плаћају српске поседе и по двоструко вишим ценама од тржишних, а затим остављају дотадашње власнике да на тим поседима живе и раде до даљњег, јер ће њима, Шиптарима, поседи затребати тек у одређеном тренутку, онда када буду могли да населе у те крајеве већи број својих сународника. Гласине говоре да су у Прокупљу и Куршумлији Албанци већ покуповали значајан број некретнина, а да се сада преусмеравају на нешто северније Блаце, где су на Србе расположене за продају наишли, за почетак, само по забаченим селима.

То је дим. Да ли има и ватре? Тешко је дати прецизан одговор, јер су купопродајне радње о којима је реч обавезно обавијене велом тајне, који одговара и једној и другој страни: Албанцима сигурно није у интересу да се сада галами о најезди планираној можда тек за деценију или више, а Срби који су продали своје некретнине свакако не желе да се њихово трговање са Албанцима прочује у непосредном комшилуку, препуном оних који су се у последњем рату преко нишана гледали са терористима ОВК. Обострана потреба за ћутањем, према томе, спречава било какву званичну истрагу о шиптарско-српској верзији „хладног рата“, али чаршија у Блацу није нема по овом питању. Напротив, са ким год је екипа „Печата“ разговарала у самом Блацу, градићу по којем је названа и општина, потврдио нам је да те приче заиста колају, па да су самим тим вероватно и истините, барем у одређеној мери.

Дакле, поштено је закључити да тренутно имамо посла са ватрицом, која ће се, како нас учи искуство из досадашњег односа са Шиптарима, преко ноћи и у најгоре могуће време распламсати у пожар.

СИРОТИЊО, СРБИЈИ СИ ТЕШКА

Оно што ће пресудно помоћи пожару да захвати цео Топлички округ, јесте најраширенија болест у савременој Србији: сиромаштво. У Блацу је видљиво на сваком кораку – две кафе и кисела вода у биртији у главној улици коштају 100 динара (!), пар чарапа можете у продавници купити за 90 динара, а такси вас изађе 40 динара старт и 40 динара по километру (у Београду се за те паре не можете провозати ни лифтом). Цене су толико ниске у односу на веће градове у Србији, из простог разлога што су и примања Блачана вишеструко мања од њихових колега у остатку државе.

Према званичној статистици, просечна плата у Блацу за месец октобар износила је 26.944 динара нето, али ни у овом погледу званична статистика није од богзна какве помоћи:

„Ево, ја плаћам радника 12.000 динара, а пријављујем га на минималац, који је 18.000 динара“ – каже један од предузетника из Блаца.

„Зато им та статистика и није тачна, јер има много таквих случајева. Реална просечна плата сигурно не прелази 15.000 динара, а вероватно је и нижа. Овде су људи срећни да раде и за 8.000 динара месечно. Како преживе са толиком платом, ником није јасно, али знам за доста њих који раде управо за 8.000 динара“.

Први човек Блаца, дугогодишњи председник општине Небојша Милосављевић, кривца за толику немаштину, за коју истиче да је ипак мања него пре неколико година, види у државној власти:

„Овај крај је, у привредном смислу, највећа жртва свега што се дешава са Косовом. Блаце је, пре бомбардовања, интензивно трговало са Косовом, где смо продавали стоку и воће, по којем смо најплоднији крај Србије. Али, после бомбардовања, та трговина је потпуно замрла. И то је основна грешка свих влада после 2000. године, што нису регулисале трговинске односе са Косовом, аутохтоним делом Србије, без обзира на нерешен статус покрајине. Уместо да наше власти покрену то питање у разговорима са УНМИК-ом и другим представницима Међународне заједнице, трговина Топличког округа са Косовом једноставно је прекинута. То је за наше сељаке била једна врста елементарне непогоде, од које смо се касније годинама опорављали. Сада могу да кажем да је ситуација нешто боља него до скоро, али опет смо ми сиромашна општина, којој недостаје пажња и помоћ Београда. Тај недостатак пажње огледа се у безазленим облицима, као што је податак да нас министри не посећују, али и у озбиљнијим стварима, као што је прекинута трговина са Косовом, што нам ниједна власт није надокнадила неким посебним мерама, или олакшицама“ – каже Милосављевић.

Све у свему, није мало оних у Блацу који живе на ивици егзистенције. А такви су, потенцијално, лак плен за богате Шиптаре, спремне да куће и земљишта у околини Блаца плаћају двоструко више од тржишне вредности. Истини за вољу, са примањима од 8.000 динара месечно, били би лак плен и за Ескиме, када би ови имали какав паклени план да се насељавају на Балкан.

У Блацу никада није било више табли „кућа на продају“. Већина људи не продаје директно куће Шиптарима, него посредницима, који их онда, за одређени проценат, преписују Албанцима

ПРОДАЈА ИПАК ЦВЕТА

Колико је тај процес узео маха, рекосмо већ, немогуће је проценити, због неизбежне дискреције у свакој купопродаји. У самом Блацу, градићу са око 5.500 становника (и непуних шест хиљада студената Високе пословне школе, трајно измештене из Косова Поља), људи углавном тврде да су и они чули за те приче о најезди, али да је реч о свега неколико кућа које су, колико чаршија зна, заиста продате Шиптарима.

„Да је то нешто масовније, верујте да бисмо ми овде први то знали“ – уверавају нас стални гости оне биртије, у којој два хомосапиенса могу за 100 динара да се разбуде, освеже и засладе.

„Ми овде знамо све шта се дешава у Блацу. Продате су три или четири куће, највише. У ствари, можда мало више, пошто је истина да се такве продаје крију. А опет, овде људи продају куће независно од Шиптара, него, рецимо, зато што су им се деца одселила у градове и неће да се враћају у Блаце, па више не знају шта да раде са имањем. И онда продају, али Србима. Е сад, међу тим Србима који купују, има и оних који су паравани за Шиптаре, па ће им касније пребацити власништво за неки проценат. Таквих случајева је било, како се прича по чаршији, чули смо и ми да је било таквих продаја, тако да је то вероватно тачно, али не знамо чак ни о којим је кућама реч.“

Врло сличан одговор добили смо и од радника на информационом шалтеру аутобуске станице:

„Не верујем да се то дешавало у Блацу“ – одсечан је Милутин Радојичић. „Знам да се прича о томе, али много више за Куршумлију и Прокупље, него за Блаце. Ако је тога овде и било, онда је било по околним селима. Тамо нико и не може да зна шта се дешава. Ја сам, рецимо, чуо неколико прича које дају за право вашим информацијама: да се појављују адвокати из Новог Пазара који нуде зајмове, а заузврат траже некретнину под хипотеку као гаранцију. И, када човек нема пара да врати, а углавном нема, они онда потежу клаузулу о хипотеци и преузимају кућу, па је после продају Шиптарима. Е, таквих случајева је било. Не питајте ме за имена, али их је било. Ипак, не у самом Блацу.“

Уопште, са ким год смо поразговарали из самог Блаца, износио је исто уверење: да је број таквих случајева занемарљиво мали и да се то углавном дешавало у околним селима. Али, у околним селима, настањеним углавном старијим људима, прича је добијала кудикамо злослутније намере.

„Не знам зашто новине не пишу да се то дешава у Блацу, када сви знају да се то дешава, и то све више. Као што је све више и оних табли „кућа на продају“. Никада их раније није било толико у Блацу. Зашто би толико људи продавало куће, када нико не би куповао? А ко би куповао куће у Блацу, ако не Шиптари? Сигурно их не купују Београђани, или Македонци“ – прича нам часна старина, показујући на своју кућу, која такође има таблу „на продају“:

„Ево, и ја продајем, али никада не бих продао Шиптару. Нема тих пара! Е, али има их и који би продали, а богами и оних који су већ продали.“

„Овај крај је, у привредном смислу, највећа жртва свега што се дешава са Косовом. Блаце је, пре бомбардовања, интензивно трговало са Косовом, где смо продавали стоку и воће, по којем смо најплоднији крај Србије. Али, после бомбардовања, та трговина је потпуно замрла“: председник општине Блаце Небојша Милосављевић

ПОСЛЕДЊА БРАНА?

У једном другом селу, чека нас и најтмурнија слика о причи о којој бруји цела општина Блаце. Живахни осамдесетогодишњак, који је овде провео цео свој живот и, каже, стекао познанства на основу којих и зна шта се тачно дешава, каже да је број кућа које су локални Срби продали Шиптарима увелико двоцифрен:

„Укупно су 22 куће Срби продали Шиптарима! Али, већина њих и није директно продала Шиптарима, него посредницима, који су их онда преписали Шиптарима. У већини случајева ради се о једном те истом посреднику. Нећу да му наводим име, јер нисам стопроцентно сигуран да је баш он тај, али прилично сам уверен. А ово за 22 куће је потпуно проверено. Па ви реците да ли је то ситуација за панику или није – закључује витални старац, пре него што је прешао на сећања из ратова (мимоишао га је само Први светски) и на показивање рана које је у њима сакупио.

Градоначелник Небојша Милосављевић, као и по питању економске ситуације, опет нуди званични, знатно више умирујући приказ, мада не и нереално оптимистичан:

„Дубоко верујем да у наредних неколико деценија, па можда и целих 100 година, овде не може доћи до промене демографске слике. Само становништво је такво да то не би дозволило. Када би се за некога сазнало да је продао кућу Шиптару, тај би био третиран као продана душа! И сваки је Србин овде тога свестан. Зато и не верујем да је у догледно време могуће да се наруши демографска већина, која апсолутни припада Србима.“

Свеједно, Милосављевић сматра да би неки кораци морали да почну да се предузимају у смислу спречавања евентуалне албанске најезде, јер нас, каже, на то опомиње историја:

„После Берлинског конгреса из 1878. године, када је овај крај изузет из Турске и припојен Србији, многи Албанци су напустили Блаце и околину. Читао сам многа сведочанства из тог периода, да им је то исељавање веома тешко пало, јер је ово увек био јако плодан крај. Сигуран сам да они то памте, да им је то негде остало записано у националној свести и да једва чекају да се врате. Зато је сада прави тренутак да држава реагује и помогне овај крај, како би обесхрабрила Албанце у тој намери. Колико год да су приче о куповини кућа од стране Албанаца преувеличане у овом тренутку, не смемо олако да их схватимо. Морамо да се тргнемо. Нека су приче и претеране, али су ипак добро упозорење шта може да нам се деси ако останемо неспремни. Влада Србије мора више да посвети пажње овом крају, да би сада спречила неку катастрофу, која може да нас снађе за 50, или 100 година.“

Док смо се већ поздрављали за растанак, са видљивим жаром у очима и поносом на лицу додао је:

„Београд мора да буде свестан да смо му ми овда последња брана од најезде Албанаца. Ако Блаце пређе у њихове руке, прећи ће цела Србија.“

Поздравили смо се са њим и убрзо завршили посету Блацу. Вратили смо се у Београд, који је у протекле две деценије неколико пута показао да је спреман да занемари, па и жртвује, све те градове и округе који су веровали да су баш они последња брана пред српском престоницом.