Није “Јеремија” али је “Живота” у филму “Краљ Петар Први” - интервју са Радованом Вујовићем

Радоване, прошле године награда “Цар Константин”, ове године глумац вечери, ти си се баш одомаћио код нас. Да ли да те очекујемо и следеће године?

Не знам, врло могуће. Имам неке филмове у плану, па не знам колико ће времена бити потребно око снимања и постпродукције. Врло је могуће да и са неким филмом стижем и на следећи фестивал, надам се. Лепо ми је овде.

Када публика вас воли, волите и ви публику, то је узајемна једна љубав, једна посебна атмосфера.

Увек је невероватно та непосредна комуникација са публиком, ви стварно ту на лицу места видите да ли се људима несто свидја или несвиђа. Пријатан осећај за глумца, када га публика прихвати.

Колико сте ви лично задовољни филмом, и вашом улогом?

Презадовољан, мислим да филм стварно изгледа светски. На првом месту, да је продуцијски најамбициознији пројекат који је код нас урадјен у последње време. Не верујем да це се нешто слично радити на том нивоу и тог обима. Драго ми је да сам део овог филма, који говорио о једном блиставом делу Српске историје, о неким стварима на које сви можемо да будемо поносни и да их се са поносом и са љубављу сећамо, то су ипак људи који се нас задужили, они су се жртвовали да бисмо ми имали ово што имамо сада. Лично сам својом улогом задовољан, а остало нека говори публика.

Постоје инсинуације да Петар није редитељ овог филма, већ да је то његов отац Лазар.?

Ево чисто да расчистимо и ту глупост, то су само “говоркања” и неке теорије које немају никакве везе са реалношћу. од тога нема ни говора, Петар је редитељ који има јасну визију шта жели, који има невероватн преглед једне обимне материје као што је овај филм. Он зна шта жели, и како то да добије, јер напорно ради са целом својом екипом.

Он је апсолутно био вођа целог тог обимног циклуса какво је било снимање филма “Краљ Петар I”.

Како је било радити са Лазаром Ристовским?

Лаза је глумац уз кога сам ја одрастао, постоји доста његових улога које сам као мали гледао, које памтим и дан данас и које су за мене као његовог колегу феноменалне. Лаза је сјајан глумац и када радите са добрим глумцима може да вам буде лакше.

Како се по вашем мисљењу снашао млади глумац Иван Вујић у улози Гаврића?

Феноменално… Иван је заиста један искрен дечак, аутентичан, са којим можес нормално и искрено да разговараш. Супер смо се проводили, били смо екипа 
Милан Колак, он и ја и некако он је ту увек био да улепша то снимање, да га развесели и да му дам неку другу димензију, коју не бисмо имали да дете није било са нама. 

Кад би ви реаговали када бисте се нашли у ситуацији у којој се нашао Живота када је оставио малог Гаврила?

Јако тешко питање… То су ситуације о којима уопште не желим ни да размисљам како бих поступио да се надјем у тој ситуацији. Доста пута док са снимао филм сам се запитао да ли бисмо ми сада били способни то да урадимо.

Ја сам после пола дана снимања, на минус 15 у опанцима и том шињелу, униформи нисам осећао своје прсте, већ сам се уплашио да ли ћу икада поново да их осећам. А ти људи су много дуго времена провели у тим условима, издржали невероватне физичке и менталене напоре, и успели све то. Тако да ми се намеће једно велико питање да ли су ове генерације сада прављене као те генерације некада, да ли бисмо успели да издржимо то, вероватно да не. А с друге стране питање да ли би те генерације издржале ово данашње време телефона, и гужве у саобраћају

Уз које велике глумце сте ви почели вашу глумачку каријеру?

Имао сам срећу да радим са доста доаена српског глумишта, од Цеце Бојковић, Мргуда Радовановића, Мише Јанкетића, Небојше Глоговца, Ћетка и целе те генерацији која је у Југословенском Драмском позоришту и др. наши глумци.

Ваше виђење прошлогодишњег филма “Изгредници”?

Мени је јако било занимљиво да радим тај филм, и читав тај сценарио ми је био интересантан. Зато што говори о једној генерацији којој негде и ја припадам, то је генерацији која је одрастала у послератним околностима, ембарду, санкцијама у једној изолацији, немаштини, земљи која се распада. Без ауторитета, без породице, и образовања у школству;
То је једна генерација која је дезорјентисана и препуна горчине и беса, 
јер је неко време прошло и провели су живот у очајном једном времену и не знају где ће сад. Некада се и ја тако осећам и зато ми је то све блиско, тај неки затворени бес, буквално једна негативна енергија која нема у ком правцу да се каналише. Било ми је занимљиво да радим тај филм и да кажем нешто о тој генерацији, којој заправо и ја припадам.

Чини ми се да филм “Изгредници” није довољно заживео?

То је филм за одабрану публику, није неки филм који ће бити популаран, зато што се бави једним шкакљивим питањем и на један посебан начин који захтева одредјени ангажман од публике. Овај филм захтева размисљање, тражење симболе, метафоре. То нису свакодневна питања, то читава студија неких људи, односно једне генерације. Колико се човек да том филму, толико ће и добити. То се не може очекивати од шире публике, шира публика воли нешто питкиље.

Оба филма говоре о различитим генерацијским добама и послератним околоностима, на шта би данашња омладина требала да обрати пажњу и шта је по вама предност данашњег времна?

Млади би требали свакако да се образују, да стекну нека интересовања која нису само интересовања која се пласирају на тв, кроз неке новине (таблоиде) итд…

Да пробају да схвате шта су праве вредности, и оно што је у животу заиста важно, све што се младима данас сервира преко друштвених мрежа, преко телевизије то је потпуно супротно. То је капиталистичко друштво коме је битно колико имате лове, пратилаца, то су потпуно небитне ствари у животу по мом мишјењу.

У којим позориштима наши читаоци могу погледати неке од ваших представа?

Моја матична кућа је ЈДП, ту има сјајних представа. Тренутно немам пуно представа, стицајем околности због рада на филмским и серијским пројектима. Ја играм у многим позориштима, али једно ново освежење за Београдску позоришну сцену јесте позориште “Театар на брду”. Мислим да је то место заиста посебно, јединствена енергија.

То је позориште које је у директној вези са својом публиком, једна феноменална искрена ствар.

И за сам крај, шта бисте поручили вашим младим будућим колегама?

Поручио бих им да размисли због чега желе да се баве овим послом, да ли је то глума или су то неке последица бављења глума као што су насловне стране часописа, фоловери на инстаграму или нешто слично, само да добро размисли о својим мотивима.