Нин: Србија по јавним инвестицијама заостаје за земљама региона

Само што наши политичари на власти више троше на плате, пензије и субвенције, јер им на кратак рок то обезбеђује већу подршку за неке будуће изборе

Недавно сам се, у неформалном разговору са једним познаником из Словеније, који је у својим осамдесетим годинама живота, и који је у Србију последњи пут долазио пре пар деценија, сусрео са питањем - да ли је, када на прелазу Батровци уђете у Србију, ауто-пут и даље онако запуштен и изразито нераван? И заиста, врло често, по повратку у Србију - на пример из Мађарске или Словеније - голим оком се може уочити разлика у квалитету инфраструктуре. Слично се уочава и приликом вожње возом, при одласку у дом здравља, болницу или у школу. Исти закључци се добијају и када се погледају упоредиви подаци о мрежи ауто-путева, просечној брзини возова, броју и просечној старости дијагностичке опреме у болницама, стопе опремљености насељених места системима за канализацију, стањем загађености ваздуха, висином губитака у преносу електричне енергије...

С тим у вези, поставља се питање због чега су доступност и квалитет јавне инфраструктуре у Србији видно лошији него у другим земљама централне и источне Европе, а неретко и у односу на поједине балканске земље? Одговор на то питање налази се, великим делом, у домену фискалне политике, тј. у политици јавних инвестиција. Упоредни подаци показују да су јавне инвестиције, које обухватају сва улагања у набавку фиксне имовине, финансирана из буџета Републике, аутономних покрајина, општина и градова и фондова социјалног осигурања, у Србији готово континуирано ниске. Тако су од 2001. до 2018. јавне инвестиције у Србији у просеку износиле 2,5 одсто бруто домаћег производа, у земљама централне и источне Европе око 4,4 процента, а у земљама Западног Балкана чак 4,8 одсто БДП-а.

То значи да је Србија сваке године у инфраструктуру улагала готово 1,9-2,3 одсто БДП-а мање од земаља централне и источне Европе и Западног Балкана. Слични закључци се добијају и када се посматра само период од последњих десетак година - од 2008. до 2012. јавне инвестиције у Србији у просеку су износиле око 2,8 одсто, а од 2013. до 2018. око 2,9 одсто БДП-а. Последично, за последњих 17 година Србија је укупно у јавну инфраструктуру уложила готово 40 процената БДП-а мање од земаља Западног Балкана и за око 33 одсто БДП-а мање од земаља централне и источне Европе. То значи да би, у случају да смо у претходне две деценије у инфраструктуру улагали колико и друге земље централне и источне Европе, до сада имали додатних 11 милијарди евра уложених у инфраструктуру, а да би тај износ био и већи (око 13 милијарди евра додатних улагања) да смо у инфраструктуру улагали колико и друге земље Западног Балкана. Чак и уз „трансакционе губитке“, повезане са неефикасном и нетранспарентном реализацијом пројеката у Србији, опште стање инфраструктуре би, уз ове инвестиције, ипак било знатно боље. Поређења ради, трошкови градње целог Коридора 11, од Београда до границе са Црном Гором процењују се на око две милијарде евра.

Јавне инвестиције су значајне не само из функционалних и естетских, већ и из економских разлога. Велики број емпиријских истраживања, укључујући и она која се односе на земље нашег региона, показују да јавне инвестиције имају снажно позитивно дејство на раст БДП-а. У тренутку реализације пројеката, ангажују се (макар делимично) и домаћи ресурси, а по завршетку пројекта, функционалност изграђеног објекта (нпр. новог ауто-пута) смањује трошкове пословања приватног сектора. Стога, резултати истраживања показују да веће, и ефикасно реализоване, јавне инвестиције подстичу раст приватних инвестиција, што је предуслов за убрзање привредног раста.

С обзиром на наведено, те имајући у виду да је привредни раст у Србији у последњих десетак година готово перманентно међу најнижима у централној и источној Европи, поставља се питање - због чега је Србија претходних деценија водила политику ниских јавних инвестиција? Јавне инвестиције су део укупне јавне (буџетске) потрошње, која је у Србији у претходних 17 година у просеку износила око 42,3 одсто БДП-а, и као таква, у просеку била за готово један процентни поен БДП-а већа него у земљама централне и источне Европе, а за чак 3,9 одсто БДП-а већа у односу на просек земаља Западног Балкана. То значи да јавне инвестиције нису ниске због тога што је укупна јавна потрошња била ниска, већ зато што су у нашој јавној потрошњи већи простор заузели текући расходи - на плате, пензије, субвенције и сл. Један од разлога за то налази се у сфери политичких фактора, јер повећање плата, пензија и субвенција доноси „политичку дивиденду“ у виду изборне подршке већ у кратком року, док „економска дивиденда“ од јавних инвестиција, у смислу бржег будућег раста, долази тек у средњем и дугом року.

У 2018. јавне инвестиције у Србији су износиле око 3,9 одсто БДП-а, за један процентни поен БДП-а више него 2017. Ипак тај раст је, пре свега, последица додатних улагања у набавку опреме за секторе безбедности, а не у инфраструктуру, што значи да је утицај тих (додатних) инвестиција на услове живота и пословања, те на привредни раст скроман.

Процене за 2018. показују да 83 одсто укупних јавних инвестиција у Србији чине улагања у инфраструктуру, а 17 одсто у опрему за секторе безбедности, док је у земљама централне и источне Европе учешће улагања у инфраструктуру веће од 90 процената. То значи да су у Србији јавне инвестиције не само ниске, већ је и њихова структура, из перспективе подстицања раста привреде, неповољна. Сходно томе, да би се стање инфраструктуре осетније поправило, те да би фискална политика имала значајнији позитиван утицај на раст привреде, потребно је у дужем временском периоду знатно повећати јавне инвестиције, уз повећање учешћа улагања у инфраструктуру.

Опширније у штампаном издању НИН-а