Čudna sudbina meteorita koji su padali u Srbiju

Da li znate da su na Srbiju pala četiri meteorita i da je najvredniji od njih, koji se davne 1891. godine sručio na Guču, misteriozno nestao!?

Svi se čuvaju u Prirodnjačkom muzeju, osim Gučkog, koji je misteriozno nestao tokom Prvog svetskog rata. Imao je oko jedan kilogram i bio je unikat, a njegova vrednost danas bi mogla da bude i oko dva miliona evra.

Ove dragocene nebeske stene iz dalekog svemira u Srbiji su evakuisane, sakrivane, preseljavane, a najverovatnije i kradene…

Nestanak Gučkog meteorita, koji je pao u reonu Guče krajem 19. veka, ostaće ko zna koliko još godina zavijen velom tajne, a viši kustos edukator Prirodnjačkog muzeja u Beogradu Miodrag Jovanović otkriva za MONDO deo ove neverovatne priče.

Pre Prvog svetskog rata Prirodnjački muzej, tadašnji Muzej srpske zemlje, čuvao je tri kamena koja su pala iz svemira na Srbiju.

Jelički, koji je pao u reonu planine Jelice 1889. godine, i Sokobanjski (pao 13. oktobra 1877. godine u 14 časova u okolini Sokobanje) bili su dobro proučeni i opisani, a na njima su rađene i hemijske analize.

Međutim, na trećem, koji je pao oko 1891. godine u Guču (Dragačevo), nisu rađene nikakve analize već o njemu postoji samo opis na jedva skucane pola strane papira. I baš taj, koji je bio unikat, je misteriozno “ispario”… Najverovatnije je bio kameni meteorit, iz grupe hondrita i težio je oko jedan kilogram.
Jelički meteorit Foto: Prirodnjački muzej Jelički meteorit

Nestanak ovog unikata koji bi danas, prema nezvaničnim procenama, mogao da ima vrednost na tržištu od oko dva miliona evra, uskratio je srpsku, ali i svetsku nauku za nova saznjanja iz svemira.

Srbija čuva tri meteorita
To su – Sokobanjski koji je pao 13. oktobra 1877. godine u 14 časova u okolini Sokobanje, Jelički – pao je 19. oktobra 1889. godine na istoimenu planinu i Gučki – pao 16. septembra 1891. godine u ataru sela Guča (u Dragačevu).

Ova čudesna priča o kojoj se možda nikada neće saznati prava istina počinje početkom Prvog svetskog rata kada su najvrednije stvari iz Muzeja srpske zemlje morale su da se sklone na sigurno od neprijatelja koji su se približavali Srbiji...

"Početkom Prvog svetskog rata 1914. godine, ministar prosvete Kraljevine Srbije naređuje Petru Pavloviću, tadašnjem upravniku Muzeja srpske zemlje, i Živojinu Jurišiću, kustosu, da se vrate iz Niša, gde su bili na dužnostima, u Beograd i da iz muzejskih zbirki izdvoje i evakuišu najvažnije predmete. Oni su tako i postupili. Od sveg materijala koji se tada nalazio u Muzeju, Pavlović i Juršić su izdvojili tri kamena meteorita i staru muzejsku arhivu, spakovali ih u dva sanduka (u jedan meteorite, a u drugi arhivu) i tajno preneli u Niš. Tamo su prepakovani i smešteni u sanduk od debelih dasaka”, započeo je priču Jovanović.

Ministarstvo se onda iz Niša prebacilo u Kraljevo, a sa njime i sanduk u kome su bili meteoriti.

"Tada su se Petar Pavlović i Živojin Jurišić dogovorili da s još nekoliko poverljivih ljudi sanduke zakopaju u dvorište jedne kuće. Izabrali su dvorište kraljevačkog trgovca Steve Milosavljevića. Prema službenoj izjavi koju je 9. avgusta 1919. dao Velja S. Marković, predsednik užičkog prvostepenog suda, on je još 1915. saznao za mesto gde je zakopan sanduk od Svetozara Botorića, kafedžije koji je umro tokom rata. Od Botorića je i saznao da bi Nemci za te zakopane stvari dali i pet miliona dinara što je u to vreme bila ogromna suma".

Iskopavanje je počelo 2. novembra 1918. godine. (U njemu su učestvovali članovi komisije – Velja Marković, Janja Janjićijević, Maksim Bogavac i vlasnik parcele gde je zakopan sanduk Steva Milosavljević).

U sanduku su pronađena tri kamena za koje komisija nije znala šta su – rudno ili meteorsko kamenje, o čemu je sačinjen i zapisnik. Oni su odneti u kancelariju načelnika vojne stanice u Kraljevu i predati Maksimu Bogavcu koji je bio računovođa topčiderske ekonomije, magacioner i zastupnik načelnika vojne stanice.

Meteoriti su od novembra 1918. do kraja januara 1919. godine, bili u prozoru načelnika vojne stanice u Kraljevu, umesto u dobro čuvanom prostoru, objašnjava naš sagovornik.

"Sredinom novembra za načelnika vojne stanice postavljen je Uroš Kovačević, učitelj iz Valjeva… Krajem januara 1919, po snegu i hladnoći, načelnik je samoinicijativno naredio da se sve preseli iz zgrade osnovne škole u zgradu Ratarske škole". Tako je i bilo. Međutim, kako se ispostavilo, sve stvari su preseljene osim ta tri kamena…

"Slučajno" zaboravljeni meteoriti završili su u odžaku bivše kancelarije načelnika, verovatno s namerom da se kasnije dođe po njih:

"Međutim, baš to zaboravljeno kamenje pronašla je Persa Teodosijević, famulus škole, i izbacila ih na sneg. Kada je saznao za to, načelnik Kovačević je odmah poslao vojsku koja je meteorite odnela u nepoznatom pravcu. Shvatajući da će biti opasno da ukradu sva tri meteorita, odlučili su za jedan – najmanji – Gučki, a od najvećeg odlomili su deo. Ova dva su vratili", ispričao nam je kustos.

Prema rečima našeg sagovornika, odmah je utvrđeno da nedostaje Gučki, a kasnijim merenjima i da je Sokobanjski meteorit bio oštećen za skoro pet kilograma.

Od 15. jula 1919. godine, započela je najenergičnija istraga o tome kako i gde je nestao jedinstveni Gučki meteorit i kako se odvalilo pet kilograma meteorita koji je pao u okolini Sokobanje.

Miodrag Jovanović iz Prirodnjačkog muzeja sumnja da su švercerskim kanalima meteoriti preneti do Nemačke i Austrije gde su najverovatnije prodati, a pare su podeljene.

Dragoslav Dimitrijević bankar, koji je u stanici s načelnikom Kovečevićem radio kao pisar, pronađen je tek posle dva meseca i na ispitivanju je rekao da ništa ne zna o tome, nakon čega je i pušten. "Bankara su tražili tri meseca i on je kao takav mogao lako da napravi kontakte s inostranim klijentima i da nađe kanale kako da se ti meteoriti unovče", kaže Jovanović.

Povodom nestanka Gučkog meteorita i odvaljivanja komada Sokobanjskog, tadašnji upravnik Muzeja Petar Pavlović obavestio je ministra prosvete da istraga nije dala nikakve rezultate. Od ministra je zatraženo da se slučaj uputi državnom pravobraniocu i da se podigne krivična prijava.

Ali, tu je sve stalo i slučaj je zatvoren.

"I Petar Pavlović je bio jako čudan čovek koji je pisao dnevnike u kojima je navodio koliko je uglja kupljeno koje godine, da li je neka soba očišćena i druge nebitne stvari... O tome je pisao čitave stranice… a o nestanku meteorita napisao je samo jedan pasus… Možda to znači da je digao ruke od svega”, rekao je Jovanović.

U međuvremenu "isplivala" je još jedna priča o nestanku Gučkog meteorita, koja našem sagovorniku deluje pomalo bajkovito.

Legendarni geološki i zoološki preparator Muzeja srpske zemlje Dobrivoje Stojadinović ispričao je 1958/59. priču o nestanku meteorita kustosu petrologu Voislavu Simiću: On (Dobrivoje) se jedne kišne noći 1915. godine sa srpskom vojskom i volovskom zapregom u kojoj su bili meteoriti kretao vijugavim i vrlo neravnim putem. U jednom trenutku volovska kola su se prevrnula i iz njih je sve ispalo u blato.

Sve što je ispalo iz kola osim Gučkog meteorita je odmah pronašao i vratio. Kasnije, iste noći on je i sa fenjerom tražio ovaj meteorit, ali bez uspeha. Na mesto gde su se kola izvrnula došao je sutradan po danu i opet nije našao ništa.

Tako je po priči Dobrivoja Stojadinovića, Gučki unikatni meteorit zauvek izgubljen.

Naš sagovornik je upitao zašto je Stojadinović, za koga kaže da je čovek koji je važio za jednog od najpouzdanijih i najsigurnijih ljudi koji su ikada radili u Muzeju, ispričao “takvu bajku kada je sigruno znao sve u vezi s nestankom Gučkog meteorita?“.

"Ajde da je on bio umešan, pa da je hteo sebe da pokrije, nego nije. Po dokumentima se zna da je bio 200 km dalje tokom celog rata, kao i da nije imao informacije o tome”, zaključio je Miodrag Jovanović.

I na kraju postavlja se pitanje, koga i zašto je ovaj čuveni radnik Muzeja skrivao?

Za nauku je svaki meteorit važan, ali, kako navodi Jovanović, Gučki posebno, pošto se o njemu ništa ne zna. Samo se zna da je pao, kolika mu je bila veličina i da je bio nediferencirani.

"I još čudnija stvar - kolega minerolog Aleksandar Luković koji se bavi meteoritima, kaže da su mu čak i Rusi skoro tražili istoriju o Gučkom meteoritu. Bukvalno, u naučnom svetu se uopšte ne zna da je taj kamen zauvek izgubljen još pre 80 godina", rekao nam je viši kustos edukator Prirodnjačkog muzeja.

Upitan gde bi sada možda mogao da se nađe ovaj skupoceni nebeski kamen, Jovanović pretpostavlja da je verovatno završio u nekoj privatnoj zbirci.

"Jako čudan mit i magla su napravljeni oko njega i verovatno je sada u nekoj privatnoj zbirci, a neko ko ih dobije tako kradene to nikada ne objavi", kaže Jovanović i ističe da je vrednost tog meteorita sada oko dva miliona evra.

GRAM METEORITA ZA 1.000 EVRA

“Mi imamo iz Amerike nekoliko komada poznatih meteorita i vrednost se sigurno kreće po nekoliko hiljada evra, možda i oko 10.000 evra. Gram je od 100-200 evra do 1.000 evra. Jako su skupi. Oni su najskuplje stvari koje muzej može da ima pored holotipova - fosila na osnovi kojih je određena nova vrsta. Postoje metoriti koji se prodaju, u svetu je to legalno. Neki ljudi imaju velike kolekcije, i sami ih traže”, kaže Jovanović.

Međutim, nemoguće je sa sigurnošću proceniti njegovu vrednost jer "nije proučen".

Jedan američki astronom, kako nam je ispričao Jovanović, sarađivao je pre 40 godina sa svim svetskim muzejima i tražio im kocku iz jezgra meteorita jer je “imao nameru da pronađe klicu koja je mogla da bude izvor života na zemlji”.

"Meteoriti su od izvanredne vrednosti, jer nam daju sigurne podatke o kosmosu, raznim planetama i dešavanjima. Ovog (Gučkog) više nema, a verovatno ga nikad niko neće otkriti. Meteorit čak može da ima i magijsku vrednost, jer to je nešto što nije sa Zemlje”, ističe sagovornik Monda.

Trenutno se u Priodnjačkom muzeju čuvaju tri srpska meteorita – Dimitrovgradski, Sokobanjski i Jelički, ali i još 130 ili 140 meteorita iz celog sveta koji su stigli iz drugih muzeja sistemom razmene.

Od metorita koji se čuvaju u Prirodnjačkom muzeju najteži pronađen je Dimitrovgradski. Otkriven je 1948. godine u okolini Dimitrovgrada, a težak je čak 100 kilograma.

mondo.rs