Jedan dan sa Sonjom Šćekić u Sigurnoj kući: Sve je posvećeno našim štićenicama

Prvog septembra je počela i zvanična rekonstrukcija Sigurne kuće, za projekat "Srcem za žene". Da li možete da nam kažete nešto više o tom projektu?

Prvog septembra su počeli građevinski radovi na našem objektu, sam objekat u kome se naša ustanova nalazi je star više od šezdeset godina, potrebno je bilo puno toga uraditi da bi izgledalo kao što sada izgleda, ali uvek je potrebno raditi nešto dodatno.

Kao i ranijih godina mi smo uradili više projekata, aplicirali na više mesta na različitim mestima. Ove godine smo dobili dva projekata, jedan od tih projekata je ovaj o kome sada govorimo, koji nam je odobren od ministarstva Građevinarstva.... Projekat podrazumeva rekonstrukciju fasade, zamenu dela stolarije i krečenje unutrašnjosti objekta. Moram da napomenem da smo prošle godine takođe dobili projekat od Naftne industrije Srbije, kojim smo zamenili veći deo stolarije (prozore na objektu).

Sve ovo što činimo je zbog žena, koje su rešile da stave tačku na nasilje, koje su pokazale da imaju poverenje u institucije i ustanove koje se bave ovim problemom.

Smatramo ako su već ovde da ti uslovi budu zaista dobri i da imaju sve ono što im je potrebno. Ovo nije jedini projekat koji smo dovili ove godine, takođe našoj ustanovi je odobren projekat od ministarstva Pravde. Projekat koji je dobijen od strane pomenutog ministarstva podrazumeva opremanje soba i prostorija Sigurne kuće nameštajem.Očekujemo da ćemo do kraja Septembra imati novi enterijer i eksterijer. 

Koliko žena i dece boravi kod vas, i da li su vaši kapaciteti dovoljni za sve žene koje traže sigurnost?

Što se tiče kapaciteta u Niškoj Sigurnij kući, mi možemo da organizujemo smeštaj negde za oko 25 korisnika. U proseku na godišnjem nivou utočišće u sigurnoj kući nađu oko 100 žena. Od početka godine m smo na smeštaju imali 36 žena i 48 dece, upoređujući sa prošlom godinom taj broj je približno isti. Nasilja je bilo i teško da ćemo ga iskoreniti, prisutno je svuda i u drugim državama, ne samo kod nas. Ono što je jako značajno jeste donošenje novog zakona, i da je naša država zaista rešila da se izbori protiv ovog velikog problema, i što ovaj zakon već daje rezultate.  Samim donošenjem zakona, imali smo veliki broj prijava nadležnim organima. Nažalost još uvek ne možemo da znamo koji je tačan broj žena koje su žrtve nasilja, postoji negde podatak da se svaki dvadeseti slučaj prijavljuje. Broj žena u sigurnoj kući se nije promenio, ali moramo da znamo da sve žene koje su prijavile nasilje ne borave u Sigurnoj kući. U najveće broj slučajeva ovde borave žene koju nemaju podršku primarne porodice, nemaju posao, koje su ekonomski zavisne od nasilnika, žena sa niskim stepenom obrazovanja.

Koji su kriterijumi za prijem u Sigurnu kuću?

Žrtva nasilja se isključivo može smestiti na osnovu uputa nadležnog Centra za socijalni rad. Ukoliko žrtva nasilja dođe u sigurnu kuću, bez uputa od strane nadležnog za Socijalni rad, naša obaveza je da obavestimo nadležne organe (policiju, Centr za Socijalni rad), tek nakon dobijanja uputa, mi vršimo prijem i smeštaj.

One mogu ovde da ostanu do šest meseci, dešava se da se taj boravak i produži.

Imamo slučajeva da su neke od tih žena ostajale i do godinu dana.Nikada se nije desilo da žrtva pre svega nije psihički osnažila, da nema neku ekonomsku sigurnost, a da smo mi i centar za Socijalni rad insistirali da mora da napusti ovu ustanovu.

Koje sve načine podrške imate u vidu psihologa, radionica…?

Pri samom dolasku žrtve u Sigurnu kuću radimo na saniranju akutne-stresne situacije.

Ono što je bitno, da pre svega uspostavimo odnos poverenja. Žrtve su obično nepoverljive, na nama je da im stavimo do znanja da smo u svakom trenutku tu za njih.

Nakon par dan, mi sa njima radimo i neke od psiholoških testova, želimo da vidimo u kom smeru bi trebalo da krenu naši razgovori.

Naš cilj je da one ne ostanu žrtve, nego da postanu borci. 

Osim individualnih razgovora, održavamo i grupne radionice, na kojima mogu da čuju šta su druge žrtve doživele. Na tim radionicama su teme različite, takođe se na radionicama bavimo i kreativnim radovima, neke od njih u tom radu prepoznaju kreativan deo svoje ličnosti. Ono što je novina u našem radu jesu radionice Emocijalne pismenosti, da nauče da ovladaju svojim emocijama. Na nekim od naših radionica pozivamo i neke od naših ranijih štićenica koje su uspešno prebrodile probleme koje su imale pre dolaska u Sigurnu kuću.

Osim redovnih aktivnosti, Vi se bavite i preventivnim radom i analizama u cilju pomići ženama koje nisu u Sigurnoj kući?

Jako je bitno da radimo što više na prevenciji, upravo iz tog razloga mi organizujemo okrugle stolove, tribine, radimo istraživanja sa našim građanima; Jako je bitno da znamo i njihovo mišljenje o ovom problemu. Zahvaljujući medijima, promenjena je svest građanja o ovim problemima.

Građani češće prijavljuju nasilje nego što je to bio sličaj ranijih godina, na nasilje u prodici se više ne gledada kao na lični problem nego kao društveni, što je dobro. U poslednje vreme održavamo tribina na fakultetima na kojima razgovaramo sa mladim kako da prepoznaju da li u njihovim vezama postoji nasilje.

Jedan od problema o kojem se ne priča jeste nasilje nad starijima. Od ukupnog broja žena koje su boravile u našoj ustanovi, deset posto su žene starije od 60 godina.

Meni je lično najbolnije kada ovde dođu bake, i majke sa malim decom.

Da li ste imali problema sa nasilnicima koji žele da vrate svoje porodice?

Pre stupanja na snagu novog zakona imali smo situacije da ti nasilnici saznaju gde se nalazi naša ustanova, i pokušavaju da dođu do svojih porodica, odnosno žrtva nasilja.

Kada je potrebno, imamo izuztnu saradnju sa policiskom upravom.
Nasilnici su skloni raznim manipulativnim radnjama, obećanjima kako bi opet pridobili poverenje žrtve.

Nasilnici se ne menjaju, Jednom nasilnik uvek nasilnik.

Stupanjem na snagu zakona, uvedene su hitne mere zabrane  prilaska i  komunikacije, sada su onemogućeni služenjem tim manipulativnim radnjama.

Koliki je procenat žena koje se iz Sigurne kuće vrate nasilniku?

Taj broj se razlikuje u odnosu na raniji period, od pre 4,5 godina kada se 50% naših štićenicima vraćalo nasilniku.

Mi nikada ne kažemo ni jednoj našoj štićenici da li da se vrati nasilnili ili ne, to je njena odluka. Za razliku od ranijeg perioda, situacija se popravila, procenat žena koje se vrate nasilniku je smanjena na 11%.

Da li imate podršku Nišavskog upravnog okruga, lokalne samouprave i policije, i da li planirate da u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima proširite prostor i promenite lokaciju?

Što se tiče Nišavskog upravnog okruga, imamo izuzetnu dobru saradnju, naša načelnica Dragana Sotirovski je već više puta pomagala našim štićenicama, ono što moram napomenutim zahvajujući njoj smo uspeli da dodatno edukujemo naše tri štićenice.

Sa policijom i lokalnom samoupravom imamo izuzetnu saradnju i stalno smo u kontaktu u razmenjivanju podataka i činjenicama koje su nam važne.

Da li ste zadovoljni svojim učinkom u dosadašnjem radu?

Na početku mog mandata ova ustanova je bila u osnivanju, odnosno postojala je godinu i po.

Od tada pa do danas aplicirali smo za veliki broj projekata, u cilju kako bih stvorila što bolje uslove za te štićenice. Gledajući da na taj način obezbedim dodatna sredstva kako bi uštedeli novac koji dobijamo iz budžera grada.

Godinama u nazad sam dežurna 24 časa, ne samo za Niš, već i jugoistok Srbije, često se desi da i prelo noći dođem ovde da bih primila neku od štićenica.

Istraživački rad i rad na prevenciji nije u okviru delatnosti ove ustanove, pa vi sami proceniti da li i koliko treba da budem zadovoljna svojim radom.