Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Писмо мајке војника погинулог на Косову и Метохији

rssBookmark and Share

18.02.2008. Лозанка Радоичић

Као реакцију на емисије које су у оквиру ТВ продукције Двери српске емитоване на чачaнској телевизији Галаксија 32, добили смо писмо чији вам садржај преносимо.

Поштовани,

повод да вам се лично обратим су емисије приказане на TВ Галаксија 32

1. Имамо ли право на војничку одбрану отаџбине ?
2. Истина о српским ратним херојима и шиптарским злочинима.

Ја сам Лозанка Радоичић, мајка једног од војника деветнаестогодишњака који је са 99 дана у служби ВЈ страдао у том нападу, и није био мартовска већ јунска класа 98. Девет година обијам прагове, пишем истину о страдању српске војске на Косову и Метохији. Све узалуд. После сваког мог обраћања бившим а и садашњим политичким моћницима, остаје још већа тишина. Страдања српске војске на Косову и Метохији у Србији је забрањена тема. Филм који је приказала ТВ Галаксија 32 о страдању пет војника 30. септембра 1998. предала сам новинару РТС још у јулу. Наравно није приказан Србији и то под смешним изговором.

После коментара које сам прочитала на сајту Српски сабор Двери верујем да нећете стати само на оном што је објављено. Ако ништа друго морали бисте, после такве рекције гледалаца, да објавите макар имена оних који су на такав начин дали своје животе за Србију, који нису хтели да им Србја буде резервна Домовина. Да Србија проговори и о њима а не само о онима због којих се доносе већ три-четири закона јер су се сада сетили да је Србија и њихова земља, пошто су тамо где су отишли „зарадили“ још једно држављанство.

Да Србији покажете какви су голобради регрути гинули за Косово и Метохију. Не спомињем мог сина јер нећу да га издвајам од осталих. Ако одлучите да и њих покажете Србији, имам ја доста материјала о страдању Срба на Косову и Метохији.
Рећи ћу само још ово.

Пет војника је страдало 30. септембра 1998. године на самој граници своје земље. Тај дан наша Црква слави Свете мученице Веру, Наду и Љубав и мајку им Софију.
Мени је остала једино Вера у Господа Бога; Љубав за ону стопу земље на Кошарама, заливену крвљу детета од деветнаест година, за Косово и Метохију, за Србију, колика је и моја љубав за моју децу; Нада да ће се Србија једног дана стидети тога што се данас стиди српских жртава на Косову и Метохији.

Сви они су дали своје животе за Косово и Метохију, а политичари данас то игноришу и мудро ћутите о њима. Историја ће судити и једнима и другима. Можда ће се кроз шездесет или сто година и њих неко сетити? Као што су данашњим политичарима важни једино они који су гинули управо пре толико година.

Како ја немам толико времена, а исто тако не могу да се помирим са тим да мој син и остали страдали Срби, који нису за собом оставили потомке, остану заувек заборављени када нас, њихових родитеља, не буде више, ја пишем. Ширим истину о њиховим жртвама. За сада то је само „од уста до уста“ јер ни медији у Србији нису спремни да се баве тиме. И вама се обраћам из тог разлога. Верујем да нећете стати на самом почетку.

Поштовање,

Лозанка Радоичић, мајка

Владимира, рођ. 23.03.1979,

Бранимира, рођ. 25.02.1981,

Јелене, рођ. 05.01.1984.

Са: http://www.dverisrpske.com/tekst/364

 


#   Косово и Метохија   Двери   историја
@SPDveri @


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима