Бизнис и финансије: Месна индустрија Србије у одбрани локалног и освајању других тржишта

Месна индустрија Србије производи 75 килограма меса по становнику и превасходно је окренута потребама домаћег тржишта које троши приближно онолико колико се и произведе, па су извозне могућности скромне, наводи се у последњем броју часописа Бизнис и финансије.

Србија се, по производњи меса по глави становника, како пише тај лист, налази иза већине околних земаља као што су Грчка или Италија, али и иза Пољске, Мађарске и Аустрије које производе од 80 до 100 килограма меса по глави становника, затим Француске, Немачке и Шпаније са 90 до 120 килограма по становнку.

Ако се Србија пореди са водећим произвођачима меса, Ирском, Холандијом и Данском, значајно заостаје јер те земље имају производњу од 200 до 300 килограма по становнику.

"Иако наша земља има значајне количине сточне хране, традицију у производњи меса, и ниже трошкове земљишта и радне снаге, равнотежи између производње и потрошње на домаћем тржишту доприносе и висок степен ефективне царинске заштите и то што релативно мали проценат становништва месо купује кроз малопродајне канале, па би међународним продавцима било тешко да дођу до већине потрошача", пише лист.

Србија извози мале количине и то махом у земље које су потписале Споразум о слободној трговини у централној Европи (ЦЕФТА).

"То тржиште је већ дуги низ година појединачно најзначајније и једино релативно стабилно тржиште за извоз српског меса, са просечним учешћем између 70 и 80 процената у српском извозу, али обзиром на то да су она већ засићена не може се очекивати раст пласмана", наводи лист.

Додаје се да иако се као српска извозна шанса традиционално помиње руско тржиште, то је пре "ad-hoc", него стварна дугорочна прилика за Србију.Извоз меса у Русију повећан је, како се наводи, 2014. године, након политичког и економског сукоба између Русије и ЕУ, али се "тај раст није показао као одржив" и убрзо је опао, јер је шансу искористила Белорусија.

Русија данас гро увоза реализује из земаља Јужне Америке, око 70 одсто и Белорусије 25 одсто. Пре санкција, земље величине сличне Србији, као што су Мађарска, Литванија, Белгија или Аустрија, извозиле су у Русију месо у вредности од 50 до 100 милиона евра годишње.

Србија нема услова ни да "тестира" своју конкурентност на тржишту ЕУ јер свињско месо, свеже или замрзнуто, због вакцине против куге не може да се извезе у ЕУ, нити да се превезе кроз ЕУ.То, како наводи лист, ствара проблеме и при извозу у Русију јер се месо превози до Црне Горе, затим одатле бродом кружи око целе Европе до Скандинавије, одакле се друмским саобраћајем транспортује до Русије.

"Месу је на тај начин потребно и до 40 дана да стигне до Русије, а уколико би ишло директно из Србије за Русију, било би му неопходно 40 сати", пише лист.

Српска предузећа, према наводима листа, за сада и не виде значајнију шансу на том, веома захтевном тржишту, било зато што су карте већ подељене или зато што су за наступ потребна и улагања и обим производње који је за њих тренутно недостижан.

Србија је и релативно мали нето увозник, што је разликује од других земаља у окружењу и нових чланица ЕУ, чија су тржишта увозно зависна.

Супротно слици која се пласира у јавности, примарна производња меса у Србији није мања него на почетку 2000. године па је 2017. године производња по становнику чак највећа од 1990. године.У периоду између 2000. и 2017. године јесте опао број грла, упоредо са смањењем руралног становништва, а то што је количина меса остала иста упркос смањењу броја грла, значи да су ојачала комерцијална газдинстава која оперишу са мањим сточним фондом, али генетски повољнијим и квалитетније храњеним, што утиче на раст просечне тежине животиња.

Сада чак 93 одсто од 350.000 газдинастава има стадо мање од 20 свиња, а само 229 газдинстава има у просеку 3.500 свиња.

У Данској свега 150 фирми у месној индустрији производи 300 килограма меса по становнику, док у Србији више од 300 компанија производи око 40 килограма по становнику, а остатак до 75 килограма се производи ван комерцијалног сектора.

Србија има одговарајуће предуслове да буде конкурентна и у производњи говеђег меса, иако су трендови доста слаби, производња за извоз је толико ниска, да не задовољава ни 20 одсто одобрених квота ЕУ за извоз бејби бифа (baby beef).

"Нашој земљи, ипак, погодује то што говедарство није производња која је технолошки захтевна, нити тражи пуно интензивног рада, а потребни су простор и земљиште, што је и својеврсна прилика за крајеве који изумиру", наводи лист.

Истиче се да "имајући у виду да је месо намирница којом се мало тргује у свету јер се 86 одсто глобалне потрошње локално производи, а само двадесетак земаља су значајнији нето извозници, нису реалне приче које се често чују у јавности да ћемо нашим месом нахранити Кину и Европу".