Диклић: Не волим искључивост ни у послу ни у животу

Легенди нашег глумишта награда је уручена на отварању дванаестог издања фестивала, које се одржава од 18. до 22. септембра на више локација у Лесковцу, у организацији Лесковачког културног центра

Према речима организатора, Диклић је, као један од најеминентнијих глумаца са ових простора, оставио значајан траг у промоцији регионалне кинематографије у свету, и тиме заслужио главно признање фестивала које носи име нашег прослављеног синеасте Живојина Жике Павловића.

Диклићево присуство на филму, телевизији и у позоришту траје 44 године несмањеним интензитетом. Глумио је у култним филмовима “Национална класа” или “Маратонци трче почасни круг”, и многим другима, а његове улоге су веома упечатљиве у југословенској, српској, и регионалној кинематографији. За свој рад овенчан је многобројним наградама и признањима, међу којима су награде „Павле Вуисић“ (2009) за животно дело, Златна арена у Пули, и Златни печат Југословенске кинотеке (2018).

Награда коју сте добили носи назив „Живојин Жика Павловић“. Занимљиво је да сте први пут радили с овим редитељем на његовом последњем филму „Држава мртвих“. Какво је било ваше искуство у раду с Павловићем?

Живојин Жика Павловић је историја кинематографије, и то не само ових простора. Он је изузетно значајна и људска, филмска и књижевна појава. Мени је била част да радим с њим. Он ме је тада лично позвао телефоном, а то обично раде организатори или помоћници редитеља. Био сам усхићен самим тим што ме је позвао Жика Павловић, да ми нешто каже. Он се представио и рекао: „Овде Жика Павловић, ја бих волео да играте код мене у филму, једну малу улогу. Волео бих да се најзад сретнемо, ви и ја“. Наравно, да ме је звао да играм ногу од стола, и то бих играо. 

Гледа пробу кадра онако мирно, замишљено, дирка оне своје бркове. Кад смо све прецизирали и установили, дакле пред само снимање, он је отишао тамо негде, и гледао у реку. Уопште није гледао снимање. Онда је само питао Александра Петковића – директора фотографије – „Је л’ то све у реду?“ Петко му је рекао да јесте, и онда смо ишли даље. 

После сам размишљао о томе – Жика је имао апсолутно поверење у све своје сараднике. Он је дошао, видео пробу, дотерао је до оног што је хтео, и онда отишао. И тако за сваку сцену. То ми се први и последњи пут десило, у ове 44 године колико радим овај посао. Да неко има такав приступ и поверење у људе с којима ради. Требало је да имамо два дана снимања. Ми смо практично сав посао завршили у једном дану, некако се све се сложило. Било ми је жао што нисам радио бар још један дан са Жиком.

Награду „Живојин Жика Павловић“ ЛИФФЕ фестивал додељује за допринос регионалној филмској уметности у свету. Важите за глумца који је доста снимао у региону у последње две деценије – како ви видите све те сарадње данас?

Радио сам и пре тога, док је постојала земља која се звала Југославија. Радио сам не само у Србији, него и у окружењу. А хвала Богу, радио сам и после постојања те земље. Једноставно, то је неминовност ових простора. Нисам у питању само ја, у региону раде и други глумци, редитељи, сценографи... из целе регије.

Дакле, пошто причамо о филму – а филм је уметност – ту нема никаквих зачуђујућих и спутавајућих околности. То је нормално. Тако да сам и ја ту чињеницу,  да сам радио и у Босни, Словенији, Хрватској, доживео као нормалну. Не зато што сам ја неко и нешто, већ зато што је то не само неминовност ових простора, већ и нешто што уметности припада. А самим тим припада и нама, који то радимо. 

Које улоге су вам нарочито остале у сећању?

Целог мог радног века, у сећању ми остају филмови и позоришне представе које смо радили лепо, тихо, мирно, договорно, и са радошћу. Никад ми се није десило да филм, који је прављен у готово идиличној атмосфери, није успео и да није био добар. А дешавало се да је свима нама, у неким неуротичним процесима, доста тога измицало контроли. Онда су и крајњи резултати били доста површни. 

Не памтим улоге и не мислим о томе. Понекад, док вртим канале на телевизији, случајно наиђем на сцене из филмова у којима сам играо, па се присетим, али то је само блиц сећање. Кад бих се интензивно сећао и присећао оног што сам радио, мислим да би ме то оптерећивало. Лепо је кад вам неко каже да је гледао ваш филм, и да му се свиђа ваша улога. Али немам ту врсту „оптерећења“, да се и даље бавим тиме. То је прошло. Све је било значајно – и оно добро, и оно лоше. Не треба се враћати и окретати за оним што је било.

Као глумац на сету, какве редитеље волите и које њихове врлине нарочито цените? 

Узајамно поверење. Обострану флексибилност. Дозвољену сумњу у нешто: да се то нешто уради у неколико варијанти, па да се у монтажи види која је права. Али пре свега, неопходно ми је узајамно поверење и слобода у раду. Коју наравно, никад не треба злоупотребити. 

Не волим искључивост ни у послу ни у животу. Када сам у нешто сигуран онда то својски браним, не речима него чињењем, радом испред камере, или на позорници. Не волим да теоретишем. Важно је како функционише тај узајамни однос. Од предлога, до могућих грешака и поправљања тих грешака, погрешних и добрих размишљања. То је најкреативнији део нашег посла. 

Има ли импровизације у вашим улогама, на самом снимању?

Пре снимања, кад припремам одређену сцену, често унесем неке измене. Нешто избацим, нешто чак и додам, и онда то покажем редитељу или га пре снимања позовем телефоном, да питам за мишљење. Али на снимању – ни у филму или у позоришту - не умем да импровизујем.  Умем понекад, док спремам сцену, ако се то може назвати импровизацијом. Ако ми тад нешто падне на памет, ја то запишем и утврдим, фиксирам. Можда се десило 2-3 пута у животу, у појединој сцени, да је колега био инспирисан да нешто променимо, а редитељ није хтео да заустави кадар јер му се допадало то што он ради. Онда ја то прихватим, али не иницирам сам.

Ваша каријера траје 44 године. На који начин одржавате ентузијазам?

Не бих то назвао каријером -  знате како звучи кад се за неког каже да је „каријериста“. Рекао бих - моје присуство, трајање у послу.  Ја тај посао живим. Ја се њиме не бавим, и не обављам га. Живим га још од студентских дана. Не прође дан да неке ствари не процесуирам у себи. Опажам на улици. Ако гледам неки добар филм, све то процесуирам, размишљам, гледам, па се дивим колеги како је то урадио. То је знак да се мој ентузијазам није угасио.
У последњих 15-ак година постао сам захтевнији према оном што прихватам да радим. Не могу да радим сценарија и текстове које не осетим, који ме се не тичу или су површни. После те 44 године и од себе очекујем више, али не у смислу болесне амбиције и каријеризма. Истовремено, све доживљавам једноставније. Много брже се опредељујем у размишљањима.  Морам да осетим то што треба да радим. Да имам емотивни импулс, нешто што се прво свиди мојој души, након чега то и рационално артикулишем. Све је то трајање ентузијазма, који се мало променио. Рекао бих, на боље. Тај ентузијазам је - у лепом смислу те речи – избирљивији и честитији. 

Шта су најважнији савети које преносите вашим млађим колегама?

Све те њихове „дечије болести“ сам и ја прележао. Можда је боље да кажемо да су то предрасуде и заблуде. Мислим да је поштено, и да је дужност нас искуснијих са великом километражом, не да намећемо тим младим људима ставове и мишљења, него да са њима причамо и да их доведемо до стрпљења. Оно је јако важна ствар, уз аналитичност у овом послу и рад на себи. Уосталом, Станиславски је две своје књиге назвао „Рад глумца на себи“. Без тога нема задовољства и радости у послу. То није дужност, то мора да им буде жеља. Ту има и неких занатских и техничких ствари, јер је рад на филму брз и нема превише времена за младе људе, да их неко упути у све то на одговарајући начин. То је моја жеља и ја то радо чиним, кад ме неко позове.

Више пута сте спомињали да не волите модерне биоскопе?

Моје биће не прима ту врсту новотарија, јер још увек интензивно живи институцију биоскопа, у сећању. Те мирисе - олајисаног патоса и јефтиних освеживача ваздуха, семенки, кикирикија. Осећај заједништва. Некад смо се,  фигуративно речено, „тукли“ за улазнице и филмове. Тапкароши су били изузетно значајна појава. У мом одрастању биоскоп је имао тај и такав значај. Ја сам сад сентименталан и сетан, али једноставно не могу да прихватим те испеглане тонове и звукове, те беспрекорне слике. Све је то лепо и у реду, данас то млади прихватају на себи својствен начин. Али, ја некако не могу. Некада су биоскопи имали аутономију, а данас су део тржних центара. 

Како видите актуелни тренутак у домаћој и регионалној кинематографији?

Раде се и данас озбиљни и значајни филмови, који ће остати. То је важно. Али сценарији су, помало, написани збрда-здола. Ја и дан-данас добијам сценарије у штампаној, укориченој форми, па видим да се чак и папир штеди. Нема ни размака између редова, који су врло значајни да нешто напишете, допишете, потцртате, додате речи између редова. Такође, морате много да се бавите структуром, драматургијом сцене, као глумац. Да успете, на начин који је неопходан, да извучете суштину и логику сцене. Некад сте имали неколико верзија сценарија. Има их и сада, али имам утисак да већина сценариста седне за тастатуру и одради све на брзину. Онда ви морате да се бавите њиховим послом, па чак и граматиком.

Генерално, не могу и не желим да кажем „Ех, какви су сценарији некад били“, али могу да кажем да је некад било много више стрпљења за све, па тако и за сценарије. Ово су само моја запажања, лична размишљања, што не значи да сам апсолутно у праву.

Радили сте и радите на филму, телевизији, у позоришту. Правите ли разлику у приступу, зависно од врсте ангажмана?

Суштински не. Нема велике разлике. Има неких прилагођавања занатског типа. Ја увек кажем – захваљујући филму сам стекао рефлекс у позоришту. Радим неисхитрено, али брзо. А позориште ми је, кад сам на филму, дало аналитичност, поступност, стрпљење. Често чујем како за неког кажу да је „фантастичан позоришни глумац“, или да је  “она фантастична филмска глумица“.... Али у опису делања једног глумца подразумевам присуство у свим тим медијима. Бар ја тако доживљавам појам „глумац“.

Где је ту телевизија?

Нема разлике. Исто радим. Бавим се текстом, размишљам шта и како, преправљам, дописујем, избацујем, све у сарадњи са редитељем. Сад ми се пружила прилика да радим другу сезону серије „Сенке над Балканом“. Морам признати да сам јако радосно одлазио на та снимања, јер се ту поклопило све о чему смо говорили да је битно – флексибилност, слобода, узајамне дилеме, сигурности. Такође сам радио и серију „Јужни ветар“, и на та снимања сам одлазио са великом радошћу. 

А где ће то да се приказује – мени је свеједно. Може и у позоришту! Сцену коју сам радио, рецимо, у „Сенкама над Балканом“, могу да одиграм на позорници потпуно исто. Кад ме неко пита да ли је теже на филму, одговорим да не знам, да је тешко и једно и друго. Кад снимам по киши, ветру и хладноћи, кажем „где ми је оно моје позориште“, недостаје ми гардероба, грејање, радно време од свега неколико сати... А кад радим у позоришту онда - „где ми је филм, тамо све иде без много теорије“. Али исто је то.