Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Марија Ранђеловић: Са изазовима који чекају Србију могу се носити само суштински интелектуалци

rssBookmark and Share

Ниш 26.09.2016. Здравко Стојнић, Јужна Србија Инфо

Пред промоцију нове књиге у Бановини, разговарали смо са Маријом Ранђеловић отворено о животу, школству, књигама, култури, интелектуалцима, медијима, по први пут о политици и СПС-у, о Србији...

Марија Ранђеловић отворено за Јужну Србију
Марија Ранђеловић отворено за Јужну Србију

Чини се да тему нове књиге многи „бркају“ са правописом у медијима и уопште, нешто друго је у питању? Да ли грешим?

  - Потпуно сте у праву. Реч је српској образовној политици на почетку 21.века и потребе за низом активности, које би показале трајно настојање да се побољша квалитет образовања и васпитања. Важно је фокусирати се на компетенцијски ниво ученика и наставног кадра. Развој националног курикулума усмереног на компетенције ученика и наставног кадра на путу ка знању, компетентности, успеху и конкурентности, представља један од главних смерова образовне политике у свим европским земљама. Да би успешно одговорила изазовима развоја друштва знања и светског тржишта, Европска унија је одредила осам темељних компетенција за целоживотно образовање. Образовна политика Републике Србије их је прихватила, а једна од осам компетенција је употреба информацијско-комуникацијске технологије у раду, личном и друштвеном животу и комуникацији.

Данашњи напредак у информационим технологијама, ширење нових дигиталних медија и образовних окружења нужно предвиђају све већу важност медијске писмености, која се признаје као једна од кључних вештина у образовном систему, скоро у целом свету. Медијска писменост се дефинише као способност разумевања, читања и проницања у срж медијских текстова, односно способност да се на различите начине сагледавају, анализирају, евалуирају и креирају медијске поруке. То значи да би медијски писмена особа морала да буде оспособљена да критички мисли и анализира најразличитије форме изражавања, односно, да се стицањем знања која подразумева медијско образовање или медијско описмењавање, стичу вештине које имају најширу применљивост и пресудне су за квалитетно функционисање и изражавање у савременој култури.

Експанзијом нових технологија и дигиталних медија у новим информационо-комуникационим системима, медијска писменост још више добија на значају и омогућује образовање за живот и компетентији приступ потребним информацијама и способност да се препознају економски, политички, социјални и културни интереси. У овом тренутку, медијска писменост је присутна у образовном систему Србије, али је недовољно заступљена и у квантитативном и у квалитативном смислу. Највећи проблем је застарелост наставног програма који не прати развој медија у савременом друштву, већ се базира углавном на поједностављеном приступу телевизији и интернету. Фокус је на медијско-педагошком концепту и циљевима које треба укључити у курикулуме.

Због тога је важно да један од следећих корака образовних власти буде конституисање ове научне области као обавезног наставног предмета на свим наставничким факултетима, како би се овај пресудни корак најпре начинио унутар специјализованих установа од којих зависи лице сутрашњег друштва.О томе је реч и драго ми је да су значај ове књиге препознали, управо они који су за то и надлежни, те сам ових дана имала и позиве из самог ресорног министарства и неких државних секретара, који су заинересовани за њену суштину и њену примену. Тако је било и са једном од мојих књига, насталој из истраживања са другог степена студија, под називом Педагошки потенцијали локалне самоуправе и слободно време младих, која је постала  интегративни део многих планова и програма, пројеката, националних и иностраних, а то је за сваког аутора и најзначајније.

Сви смо свесни колико медији данас утичу на наш живот, нарочито са употребом нове интернет технологије... Где је ту школа – школство...  Како направити баланс и које су то методе?

Медији су важан сегмент сваког друштвеног система, као преплет медијских вештина и комуникационих технологија, и као простор у коме се комуницира. Обрађују све важне теме савременог света и зато је важно овладати њиховим језиком. Избегавањем медија или отписивање медија као манипулативних супротно је садржају појма медијске писмености. Важно је својим компетенцијама заузети доминантну позицију у односу на медије, јер они данас јесу најјача васпитна сила.

На жалост, медијска писменост у Србији припада категорији пионирских истраживачких напора, који на систематичан начин траже одговоре на питања шта је медијска писменост данас и како унапредити њен ниво. Пет година након доношења Медијске стратегије Србије, није постигнут национални консензус око увођења медијске писмености у оквиру концепта образовне политике, а притом су деца и млади све изложенији великом броју медијских порука посредством индустрије забаве, које служе као средство површне социјализације. ''Култура екрана'' по Дафни Лемиш, у којој сви живе је и активна и интерактивна, а развија се помоћу екрана телевизора, рачунара, мобилних телефона, интерактивних игара, које се развијају много брже него наука о образовању и васпитању. Такав амбијент, деци и младима нуди интегрисану стварност у различитим медијским световима, услед чега долази до ''нестајања детињства'' или скраћивања овог периода, коју су подстакли медијски детерминисти.

До скора се деца и млади нису сматрали специфичном популацијом, која заслужује специјалну пажњу, али сазнања о друштву путем медија је често у контрадикцији са идеалима и митовима које традиционални системи социјализације настоје да негују. Зато је ''нестајање детињства'' претња не само за децу и сагледавању детињства као једног од животних периода, већ за друштво у целини. Унапређивање нивоа  медијске писмености помогло би им да препознају како су вредности презентоване у мас-медијима и како се евалуира квалитет информације, релевантност и корист одређеног медијског прилога. Лично сам против демонизације медија и видим их као савезнике футуристичкој педагогији, а медијску писменост видим као алтернативу цензури и сматрам да су сви позвани да се укључе у медијско описмењавање друштва. Такође, едукација будућих наставника за медијско васпитање и образовање није задовољавајућа ни у ком смислу и углавном зависи од њихових афинитета. Дидактички материјали су такође слаба карика нашег система.

Од земаља бивше СФРЈ, највећи напредак у овој области постигла је Словенија, која је још 1999.године увела формално образовање за медије у наставне планове и програме на свим нивоима, од прешколског до универзитетског. Медијска педагогија се у последњих 60 година етаблирала као посебна научна дисциплина. Настала је као реакција на педагошке последице наглог развитка иновативних медија и образовних технологија. Да би медијско васпитање било успешно, потребно је развијати сва поља истраживања медијске педагогије, почевши од медијске писмености, медијских компетенција, медијске дидактике и методике, образовања и медијске социјализације, културе и медијске етике. То је једини пут, јер од 60%испитаника, а реч је о младим људима, слободно време проводи пасивно уз разне медије. Од тога само 2,01% прати образовне програме. Као такви рецептори, постају жртве незнања јер компјутеризована и кибернетичка цивилизација за последицу има гомилу различитих информација и података у свету сукобљених вредности.

Да ли је могуће, бар у школи – факултету „одвојити“, изоловати засигурно негативан утицај „неписмених“ медија?

  - То је неопходно и драго ми је да сте ето Ви све разумели, али је то једино могуће уз додатну едукацију наставног кадра, а то упућује на имплементацију и интеграцију области информационих технологија и медијске писмености у оквиру обавезних наставних предмета на високошколским установама које образују студенте за наставничке профиле, а то ће њихове стручне и професионалне компетенције за будући позив учинити ефикаснијим и значајнијим. Циљ таквог образовања је да будућим наставницима пружи научне увиде, критичке спознаје и промишљања о медијској педагогији, помогне им у стицању и усвајању основа за медијско образовање с комуниколошког становишта, како би помогли ученицима да доносе критичке судове у односу на традиционалне и нове медије.

Шта да радимо са таблоидима, а шта са скраћеном - упрошћеном лектиром на интренету?

 - Ту сам присталица тезе, да морамо да се изборимо да некултура треба да финансира културу, односно да се уведе ''порез на шунд'', о ком је било речи, односно да се опорезивањем кича, омогући боље финансирање стваралаштва, а тако ћемо омогућити и већи квалитет културне продукције. То ми се чини једино изводљивим, јер сам свесна да је било шта, што се може подвести под јефтину комерцијализацију, могуће забранити. Дакле, то ће наставити да постоји, а једина шанса је у томе да културне потребе човека јесу резултат васпитања и образовања, а не урођеног, тако да се опет враћамо на образовну политику, као једну од најажнијих поддисциплина јавне политике.

Што се тиче обавезне лектире, књига представља највеће духовно богатство цивилизације, темељ културне ризнице сваког народа и не сме бити потиснута и заборављена. Наше друштво болује од нечитања и оно што треба да забрињава просветну и културну јавност јесте чињеница да истраживања показују да 63,9% школске омладине не воли да чита лектиру. Једноставно, комерцијализована разонода делује потпуно погубно на интелектуални и емоционални свет младог човека, а у коначном и на укупну културу друштва. Дуг је и тежак пут развоја вештине и љубави према читању. Читање је један од главних задатака у настави матерњег језика у основној школи, мада је важно да знамо да васпитање за књигу почиње у предшколском узрасту, када дете слуша одређени уметнички текст, и доживљава га емоционално и сазнајно. Читање наглас деци најважнија је активност за развој писмености и успешности у читању у каснијим годинама. Деца, којој се редовно чита, навикавају се на књиге, уче да интерпретирају слике, стимулише се им се мишљење и машта и уводе се у магични свет књига. Важно је мотивисати ученике да читају, а тај задатак имају сви, и родитељи и наставници и учитељи и васпитачи... Хипокризија нашег вредносног система дуго траје и ми јој морамо стати на пут... 

Морам и ово да Вас питам... Гледајући све ово о чему смо до сада разговарали, реците ми ваше мишљење о приватним факултетима. Дефинитивно смо сведоци да осим изузетака, из таквих установа излазе не баш „класно“ свршени студенти!?

 - Лично имам искуства и са факултетима чији је оснивач држава и са оним, којима је оснивач да условно кажем, приватно лице. Не бих се усудила, да форсирам ове или оне, јер свакако се начин њиховог функционисања разликује. Чињеница јесте, да је хипокризија система вредности, учинила своје и да је на жалост младима важнији  тзв. ''друштвени статус'', него знање, односно стручност. Циљ школовања је постала диплома и тада ученици и студенти и не знају ни ко су им предавачи, ни шта уче ни шта им је неопходна литература. Многи не знају ни шта су дипломирали, јер та катастрофична јурњава за дипломама не познаје глаголе радити, вежбати, учити, знати, борити се за најбољег ментора и тему... Једноставно бити члан неке страначке организације и каква-таква диплома... Са неким таквим људима сам се на жалост и сусретала и могу вам рећи, да их сматрам најпогубнијим производима данашњице. Мада они су погубни и за себе. Прилично су се укоренили и бојим се да ћемо се у кратком временском периоду озбиљно суочити са потребом за стручно оспособљеним кадровима. Од ових других се не може очекивати одговорност и предузимљивост у развијању друштвене свести и креативан рад у модерном друштву. Присталица сам перманентног образовања и стручног усавршавања. Не мислим да је крај са стицањем дипломе, а на жалост у већини случајева то буде, што би млади у жаргону рекли ''финиш''... На жалост, приметила сам, да сам у овом интервјуу, много пута рекла: На жалост... Скоро да би интервју могао носити и такав наслов...

Болоња...  Да, или...?

 - Ми смо ратификовали  Болоњску декларацију и то је пут... Немам лични однос, изузев што сматрам да многима даје шансу...

Дом ученика у Нишу, Фото: Јужна Србија

ОК.  Марија Ранђеловић ...  Да кренемо други део разговора од „Дома ученика“ у Нишу ... Је ли то било искушење... Какав је осећај урадити нешто продуктивно ... Нешто што се памти .?

  - Драго ми је да се памти по добром и по успешном. Веома млада сам постала руководилац, једне прилично сложене установе, чији је оснивач Република. Одговорност је свакако била велика, али морам рећи да сам ја ту дужност обављала са приличном лакоћом и љубављу. Имала сам јасан концепт развоја, од момента од када сам преузела ту функцију. Знала сам шта желим, мада сам имала и среће да препознам оно најлепше и најпродуктивније у тим људима, који су чинили моје, тада, професионално окружење. За мој четвородишњи мандат имали смо огроман број инвестиција, од проширења смештајних капацитета, повећања броја радних места, награда на свим нивоима, побољшања услова живота  наших корисника увођењм HCCP-стандарда, модернизацијом возног парка, стручних иновација, попут увођења педагога слободног времена, јединог у Србији, израде најмодернијег магацинског простора, гостовања многих истакнутих појединаца,покретања часописа...

То време је свакако било и од пресудног значаја за мој професионални развој. И у стручној и у широј јавности сам доживела признање, што ја за сваког човека веома значајно. Постала сам члан Радне групе Министарства просвете РС за израду правилника о ближим условима у погледу врсте образовања васпитача, стручног сарадника-психолога и стручног сарадника-педагога, условима и критеријумима за избор стручног сарадника-асистента и педагошкој норми васпитача, стручног сарадника-психолога и стручног сарадника-педагога у дому ученика. Такође сам постала члан изразито важног тела у овој области у Заводу за унапређивање образовања и васпитања у Београду. Написала неколико књига и стручних радова, докторирала... Награда је било на претек, и за ђаке и за запослене и за мене лично... Уследило је добијање Првомајског признања и златне плакете Савеза самосталних синдиката за 2014.годину, које нам је уручио лично господин Орбовић, признање Општине, апсолутна доминација наших ђака на свим нивоима. Било је то време када сам дала преко четири стотине интервјуа и у домаћим и у страним медијима и оно што ће ме, сигурна сам, увек издвајати, није био ниједан негативан наслов у медијима, иако то неминовно прати све руководиоце. Мој однос према медијима и однос са запосленима у том сектору, моје поштовање према том позиву, одувек је било високом и професионалном нивоу. Уследила је и најлепша награда од грађана Ниша, за личност године у 2014.години и тада сам схватила да ме лични капацитети и енергија опредељују за много штошта у животу... Знала сам да ми неће бити опроштено...(осмех)...

Шта се десило после? Политика или?

  - Тај мој лични развој и успех, постигнут изузетно уиграним тимским радом, учинио се многима једноставним и моја тадашња позиција, прилично примамљивом. Жао ми је што је много њих, убрзо доживело лични и професионални дебакл.Једноставно, у животу можеш успешно обављати само оно, за шта си се институционално, лично и професионално припремао... Никада нисам стремила професионалним авантурама и жељама да радим оно што не умем... Доћиће време када ћу о овом периоду подробније, документовано и записнички говорити... Још увек није дошао тај тренутак... Ту је, близу...

Обично разговарамо о биографији са саговорником на почетку . .али није касно сада да представимо Марију Ранђеловић, како она то жели . Хоћемо класично...  Од детињства, школе, дружења, комшија. .  жеље. . успеси, промашаји . .награде .. 

 - О наградама и признањима сам већ говорила и са разлику од многих који кажу да им нису толико важне, мени представљају подстицај. Сматрам их додатном мотивацијом. Што се тиче самог одрастања, одрасла сам у породици интелектуалаца блиских професионалних опредељења. Детињство сам провела на Бубњу, где и данас живим и не бих се лако определила за неки други крај града. И када сам у Београду, ма колико ми пријала она узаврела велеградска чаршија, познати  и признати појединци, дружење са истакнутима, Сава, Дунав, Калемегдан...једва чекам да се вратим. Не знам шта ће на крају преовладати, али имам посебан однос према свом крају и улицама у којима сам провела детињство. Волим свој комшилук и ту сам најопуштенија. Не знам, мислим да нигде другде не бих могла ни озбиљно да пишем и истражујем. Имам огромну библиотеку, коју сам наследила од оца и само у њој проналазим изазове и иницијације за стваралаштво. Мислим да сам своје највеће жеље остварила у врло младим годинама  живота и сада плановима приступам много опуштеније. Била сам најмлађи учитељ, најмлађи директор, прилично рано сам докторирала, пронашла сам своје место у свету сопствене професије и преда мном је сасвим довољно времена и за успех у науци. Нисам оптерећена материјалним вредностима...и део који се односи на материјална стицања ме савршено не занима. Желим да будем окружена својом породицом, искреним пријатељима, оствареним људима, да путујем што више могу и достојанствено живим од свог рада. Заправо то желим и свим другим људима. Оно што ми посебно прија у последње време, јесу моја гостовања у другим градовима, по основама трибина и различитих промоција стваралаштва. Та врста признања, када вас у Крушевцу, Врању, Сомбору, Трстенику чека пуна сала људи и са вама размењује знања и искуства из области којом се бавим је посебно важна, у томе посебно уживам. Што се тиче промашаја, не мислим да сам их имала, осим да сам можда давала шансу и помагала људима, за које је време показало да то нису заслужили. Опет, тим неким, тада, мени драгим људима, ја сам заправо била и последња шанса за  какво-такво остварење у животу, те тако са становишта етике и то не могу сматрати промашајем. 

Књиге су Ваша велика љубав.  И као читаоца и као писца – педагога ...?

  - Јесу. Отац ми је изградио огромну љубав према књижевности и свим областима уметности, а мајка потребу да непрестано истражујем стручну литературу. Сећам се свог осамнаестог рођендана. На столу су ме чекала Сабрана дела Вита Марковића са Самоћом демона, Насмејаном жртвом и Метафизичким таблицама, са посветом мог оца, а на другом крају, Педагошка енциклопедија у два тома, као поклон од мајке... И моја бака, по оцу, која је посебна личност у мом животу и моја посебна љубав је, иако је одрастала на селу посебно волела књиге... Волела је Ћопића, Шантића...Знала је више песама у својој старости, него добар део данашње омладине... па можда и људи на функцијама од друштвеног значаја... Може се рећи да сам опседнута књигама. Често их купујем, обавезно посећујем сајмове... а посебно волим оне антикварне...Скоро сам пронашла Шилера из 1900.године у издању Српске штампарије у Ријеци од неколико шилинга... Данима сам јој била посвећена...Драго ми је да су и моје књиге, иако припадају стручној литератури, прилично читане. Посебно ми је драго, не због новца, већ због интересовања људи за њих, када ми стигне пошта од мојих издавача са оним обрачуном ауторских накнада од продатих књига. Радујем се, гледам које књижаре су их поручиле, у ком граду... Све почиње из детињства. Данас сам скоро сигурна да је овај диван пут још тада био трасиран, филигранским поступцима мојих дивних родитеља. 

СПС Ниш, Фото: Јужна Србија

Политика (СПС) . . то је ипак Ваша „љубав“..  Дуго сте у партији?

  - У мом случају и политичко опредељење припада васпитању и породичној традицији. Отац моје баке о којој сам говорила, умало није изгубио главу због левичарског опредељења по повратку са Солунског фронта. Мој деда по оцу био је за време Другог светског рата у 22.дивизији,12. бригади, другом батаљону у трећој чети, а по мајци у истој дивизији,само у десетој бригади у артиљерији. Обојица су били учесници Сремског фронта, тако да ми је у генима то слободарство и непотчињавање. На полицама моје библиотеке су поред Достојевског, Мајаковског, Лорке, Јесењина, Кастанеде, Золе, Хемингвеја, Ћосића, Бодлера, Андрића, Балзака, Ремарка и дела Димитрија Туцовића. Наравно, прочитана. Међутим, иако сам докторирала на образовној политици, као једној од најважнијих поддисциплина јавне политике и њом се суштински бавим, ја нисам политичар... Заправо, ја и не знам данашњу примерену дефиницију политичара... Чак не знам ни ко су сви ови људи и откуд толика потреба за учешћем у политичком животу, управо оних који то не разумеју најбоље. Увек се најежим када гледам изборне листе политичких организација. Ту су техничке секретарице и разни људи од поверења, који заправо и не могу да носе одговорност функција, које им касније, сплетом околности буду додељене. Ту почиње колапс и онда крећу селфији са скупштинских заседања и говорница и разне друге недоличности. Да не говорим о димензији злоупотребе жена у политичко-декоративне сврхе, да их има на броју и постотку, без јасног утицаја у друштву и институцијама. Тај дубоки јаз између прокламованих принципа и реалне конкретне праксе уноси конфузију. У праву сте, 25 година сам у тој организацији, један сам од њених најстаријих чланова, са много функција иза себе, и није љубав, већ опредељење, али нисам задовољна њеним положајем и улогом  данас. Са друге стране, нисам ни ''прелетачевић''. Те политичке појаве се гнушам и такве људе најмање ценим. Пре двадесетак година сам била у телевизијским сучељавањима са разним монархистима, а они су данас одборници неких левичарских партија. То, признаћете, није баш за уважавање. Видећемо. Много је изазова пред Србијом, а са тим изазовима, хтели ми то или не, могу се носити само суштински интелектуалци и темељни и доследни људи

Шта даље Марија планира ?

  - Признајем да нећу у потпуности своје планове поделити са широм јавности. Једно је сигурно бићу и даље присутна у јавном животу. Вероватно све више и више.  Сигурно је и да ми наука остаје примарна. Моји даљи  професионални ангажмани, надам се, биће везани за Ниш, Београд и Бања Луку, а имам и окончано истраживање за нову књигу за следећу годину, управо у области образовне и медијске политике.. Отом-потом! Имам намеру да извојевам и неке недовршене битке... 

Део нишке јавности сматра да је град много изгубио Вашим одласком у Београд. . .?

 - Свесна сам подршке нишке јавности, врло сам тиме почаствована и то ме додатно мотивише. Ново дигитално доба изменило је читав друштвени контекст, па са лакоћом путем виртуелних мрежа, видимо и ко је колико писмен и паметан, и шта су му афинитети, па и  могућности. Где год да одем, бићу само тренутно ангажована, јер мој избор је Ниш, град у ком сам рођена и град који не сме остати без прозора и врата. И ја волим људе свог града и са поносом истичем да сам Нишлијка.

Хоћете се вратити, или?

  - Никада нећу ни потпуно отићи... Ово је мој град... Овде је све моје... Овде су моји преци... Ко ме познаје, зна о чему говорим... Имам намеру да озбиљно учествујем у будућем развоју и политици нашег града... 

Фото. Јужна Србија

Да позовемо добре људе 18. октобра у Бановину?

  - Са особитим задовољством. Волела бих да дођу сви који су у прилици и који желе да разговарамо о друштвеном значењу медија, естетици и етици, тренутном стању у медијасфери и животу у глобалном свету убрзаног технолошког развоја. О књизи ће говорити Мирјана Бобић-Мојсиловић, Љубивоје Ршумовић и проф.др Зоран Аврамовић. Биће ту још неких пријатних изненађења. Захваљујем се овом приликом свима који ће присуствовати и наравно, неизоставно Нишком културном центру на досадашњој сарадњи и њеном квалитету из које је произашла ова књига.

 

Коментара: 0


#   Ниш   СПС   просвета  књига  школство  култура  медији  политика  интервју  Марија Ранђеловић
@socijalisti @


 


[ Додај коментар ]