Скица за портрет др Добривоја Бошковић

ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ - Доктор Добривоје Бошковић својом појавом, радиношћу, односом према животу и надањима, никога не оставља равнодушним.

Лекар, који је закорачио у осму деценију живота, у зрелим годинама је написао неколико изузетно вредних романа, драма и збирки песама.

Као врхунски лекар-специјалиста оториноларинголог др Бошковић је лечио многе познате оперске певаче с којиома се дружио на бројним путовањима широм света. Лане, на промовији свог стваралаштва начином певања одушевио је власотиначку публику.

Доктор Добривоје Бошковић рођен је у Грделици, недалеко од Лесковца, 1936. године. У Београду је завршио Медицински факултет, а последипломске студије и специјализацију завршава у Гетингену и Келну. Објавио је више романа, драма и песама, као и стручних радова на немачком језику, а аутор је књиге ,,Муцање као говорна мана’’ (Београд 1979).

Признат ван завичајног круга, члан Удружења књижевника Србије и Удружења композитора, у родном крају, на југу Србије, његовој Грделици и Лесковцу, мало знају о њему.

Доктор Бошковић, полиглота, светски путник, промовисао је своје стваралаштво у Власотинцу и, уз гитару коју стално носи, извео неколико композиција на немачком, француском, италијанском, енглеском и руском језику.

Зашто се др Бошковић ,,малкице наљутио’’ на завичај, уместо ,,класичног интервјуа’’, ево казивања – писма др Добривоја Бошковића исписаног руком (не воли компјутере) на ,,лесковачким’’ дијалектом.

,,Драги моји Лесковчани!

Које да ви казујем, да ме утепате не знам зашто стего срце и одлучи да узмем плавез у руку и напишем ви ово писмо како би знали да још увек постојим и да на вас и мој крај мислим. Б’ш ме брига што ви ја и моје писување млого не интересује. Рекја би да нису чиста посла к’д ме јебанџије фале и викају да сам се на најбољи начин одужија на свој завичај и кроз своје дело први открио југ Србије, а ви ме ни за црвљиву сливу не зарезујете. К’о да не постојим. Ч’к и кад се организује промоција, нема ги онија који би волеја да видим. Мрзи ги. Град замреја, људи си немају работу, а на њи не пада на памет да искоче из кућу и чују које с’м написаја и к’кву песму с’м испеваја и на гитару одсвираја. Ваљда затој што не могу да отсаве телевизију (опустела је!) и компјутерске игре.

Да ви испричам и овој. К’д беше најгусто и онај белосветске але и душовадници уведоше санкције и за лекови на децу, реши да напишем једну комендију и насмејем мој намучен народ. Написа ја ,,Грделички крос’’ и однесо га у лесковачко позориште. Т’г беше управник Г.Р. К’д му реко зашто с’м дошја, обрадова се к’о да је рођеног брата видеја. ,,Ће гу изведемо, како да не, такој нешто ни с’г треба!’’ – рече и пригрли ме к’о да ће валцер с мене да игра. Он обећа, а ја, мамлаз јед’н, у тој поверова. Које да работим к’д верујем на људи; таквог ме мајка родила и тој не може да се измени. К’о малецко дете. И такој, излагаше ме и од претставу не беше ништа.

После дође из Београд нека друга шушумига за управника. Он (к’о Скерлић на Бору Станковића) викаше да док је он жив ,,лесковачки језик се неће чути на позорници ,,његовог’’ позоришта!’’ Чувај Боже!

Али, к’д причамо од такве работе, да чујете и овој.

Маја се ја јед’н д’н по чарчију к’о убивен у главу и наврати у Народну библиотеку да питам д’л се читају моје књиге. Погледа ја у полицу ,,за домаће ауторе’’, к’д – нема гу ниједна моја књига. Куде су, питујем ја, а они не знају. Једва ги нађоше, али за то директор неје бија крив. Замерам му с’мо што моје драме на нишку бину неје поставија. Бија је директор и тој је могаја. Од големињу ми се неје ни јављаја. Беше ми криво, али које да се работи... Ја тој викам ,,аварски синдром’’. У старо време Авари беше млого голем народ; због неслогу гим се и траг изгубија. Е, тај бољка је, изгледа, и на нас прешла. Имам и доказ за тој.

К’д ономад беше промоција на мој роман ,,Валсотино империјал’’, онија из лесковачки центар за културу у исто време заказали гостовање на неког поградског писца, неки ми рече – плагијатор!

Леле, да знате како с’м се наљутија! Отрча ја там к’о да ме стршељи јуре и навика гим се. ,,То је, господо, диверзија!’’ – реко гим, а они – мртви ладни!

Но, руку на срце, на телевизију и радијо су ме испоштовали. Свака час, такој и треба. Тој се вика: локални патриотизам!

Онија у Београд, к’д чују да је неко дело човек из наш крај написаја, због наш говор одма помисле да тој не вреди ни лулу дуван. Неки тој називају ,,предрасуда’’, а ја би пре рекја да је то он’ј ,,аварски синдром’’.

Ем с’г и овој да ви испричам и ондк да завршимо и затој што на орату крај нема.

Бе ја јед’нпут у Културни центар у Грделицу, попи кафу и отидо у библиотеку. К’д тамо видом да моју моралистичку поему (450 стихова) ,,Суд и усуд’’ никој неје узеја у руке. Неје ни корице, да види моју слику. Куј ће га знаје, ваљда затој што ти је завладало лоше време, али тај неје ни млого важно, иако с’м гу писаја и за лошо и за добра време. Млого се обрадова к’д ми у библиотеку рекоше да гим увече у гости долазе власотиначки писци, па се зачуди што ми тој не рекоше (?!) у Културни центар. Заборавили од млого седење и кафу пијење!

И такој одлучи ја да дођем на туј седељку и читам стихови из песму ,,Суд и усуд’’. Да гим угодим, понесо и гитару. Направи ја сефте на моју поему, а после запева што боље могу, а глас служеше... Све би било убаво да ме слушаше. Донесе неки сепетку с’с тазе кифле, рипнуше и грабе ли грабе, да Бог сачува... Певам ја на онија што ме слушају, све док ми не досади да се забађав чепатим.

Дође и крај на нашу седенку. Пита ја мога пријатеља што с’м га турија у мој роман ,,Валсотино империјал’ Зорана Давинића, да ме повезе до Лесковац, а он не може: ,,Ћу седнем у ноге или у скут’’ – реко му ја. ,,Тој не дозвољава полиција’’ – врти главу и бега он. ,,Онда ме тури у ,,гепек’’ – молим га ја, али ни тој неје помогло, те узо гитару у руке и ко посран некако одо преко врата. Напоље тавнина, прс пред нос се не види, а Грделичани полегали, нигде светло се не види. Шетам ја там-овам к’о убивен у главу и чекам да наиђе неки авто, па ако треба ћу му платим кол’ко тражи. Чека, чека и ондак наиђе неки човек и стаде пред мене. Гледа он, а лице му се не види. Куј ми је ов’ј и које ’оће од мене – пита се ја, б’ш к’д се окрену и изгуби се у тавнину.

Прође једно време, а ондак видо светло и обрадова се. К’д стаде поред мене јед’н стари ,,стојадин’ к’о да ме усред ноћ слунце огреја. Још више се обрадова к’д отвори врата и рече: ,,Улазите, последњи автобус је отишја пре јед’н сат’’

Неје мораја двапут да ми казује; док длан о длан, ја сам седеје до њега, а он даде гас и – правац Лесковац. Ћутим ја, ћути он. К’д запали цигару, рече: ,,Опростите, огрешили смо се о вас!’’ Такој рече и млого ме обрадова. Покајали се, помисли ја. Оставили својег човека да усред ноћ дрежди на автобуску станицу и онда гим савес прорадила. Боље икад, него никад! У своје место никој владика неје постаја. Затој се у лесковачки крај не читају моје књиге и не играју моји комади.

Еј, немој се љутите што ви досади! Л’кнуло ми је што овој онакој како се код нас орати написа, и затој што млого волим наш крај и наши људи. Ваш Добри.