Сокоград, утврђење ни на небу ни земљи

Помиње се и у време Стефана Немање око протеривања Богумила када је први пут разаран.

Обновљен је остао у саставу средњевековне Србије. Први траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског боја деспот Стефан Лазаревић покушавао да  оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима – Србији продужи живот.

Овај древни град пао је у руке Турака 1459. године, када га је Бајазитов син Муса Кесаџија са својим неделницима разорио и кад је и Србија престала да постоји као држава.

Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године.

Његове утврде упознао је, 1808. године, и надалеко познати Хајдук Вељко Петровић.. 

Извесно је да је Сокоград, као средњовековна грађевина, подигнут на остацима неких претходних темеља. Зна се да је то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.

Како археолози кажу, у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврђења у тим временима бујао је живот о чему сведоче и остаци цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Цистерна се, дакле, водом хранила од атмосферских вода које су ту колектоване. Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.

Данашњи Сокоград доступан је само најупорнијим с’обзиром да се налази на великој висини у односу на басен реке  Моравице. Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица и сачувао је неколико лепих легенди. Чини се да је најтужнија она о Лептерији, како се данас зове парк природе у чијем се склопу и сам Сокоград налази.

По тој легенди, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмашког града. Била је то, свакако, велика љубав, коју нису одобравали њихови родитељи због неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договорили да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да Лептерије нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.

Друга легенда каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна грађевина је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље каже да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.
Имаге

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци су се уплашили када су видели трагове копита. Помислили су да је опсађенима кришом стигло неко појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...

Трећа легенда каже да је некада давно, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахао котлином. Одједном, смрачило се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на сувом Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да стане на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо глогот воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.
Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград - дођеш матор, одеш млад!”

Наши средњовековни градови-утврђења, данас су неми камени сведоци нама још загонетне прошлости. Како тврди Александар Дероко, угасили су се због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...

По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.

У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање. Једино се још гнезде у проспектима локалних туристичких организација, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.