Сто дана Вучићевог техничког сервиса

Достигнућа Владе Србије у првих сто дана рада није лако оценити јер не знамо где почиње, а где се завршава нека Влада. Друго, при анализи потеза Владе и премијерке Ане Брнабић нисте сигурни да ли су то заправо потези и идеје председника Србије, које Влада само аминује, или је реч о самосталном деловању премијера и министара.

Током протеклих 100 дана заправо је настављена стара прича свих Влада Српске напредне странке (СНС) да о свему одлучује један човек, а да су министри ту да те одлуке образлажу јавности. Уосталом, и сама премијерка је у протеклих неколико месеци изјављивала поводом неких важних питања, какво је рецимо унутрашњи дијалог о Косову, „да о томе нема неко посебно мишљење“, и тако само потврдила свој статус посматрача у Влади коју води.

И поред свега, Ана Брнабић најављује да ће 14. октобра представити резултате рада своје Владе у првих сто дана.

Влада континуитета

Имамо посла са Владом Александра Вучића, с том разликом што Вучић више не седи у Немањиној 11, оцењује за ДW одговорни уредник недељника Време Филип Шварм. „То је пре свега влада континуитета, а кад то кажем ту пре свега мислим на ауторитарност која се испољила у српској политици. Мислим на ауторитарност власти, на даљи притисак на медије и њихово гушење, присуству цензуре, и друштво у којем нема дијалога него постоји само диктат.“

Управо стога Филип Шварм напомиње да је тешко говорити да ли је било нечег доброг за протеклих 100 дана владе, „јер се само наставило оно што смо имали и до сада: арогантан однос према јавности, однос према иностранству је варирао – од варница у региону до послушности и понизности према великим центрима одлучивања. А када је реч о економији, ту смо имали успорен раст, мањи од очекиваног.“

Као владу континуитета садашње станаре Немањине 11 оцењује и Невен Цветићанин, научни сарадник Института друштвених наука. „У пракси то значи да Влада не црпи легитимитет из себе саме већ из институције председника Србије. Влада се у том смислу претворила у неку врсту техничког сервиса који решава оперативне проблеме. Можда је у том смислу изузетак Ивица Дачић, министар спољних послова, који је један од ретких министара са политичком тежином. Зато и можемо рећи да Влада има два крила – технократско и политичко.“

И даље доноси све одлуке

Ако бисмо са треће стране опет кренули да анализирамо шта су евентуална достигнућа, Цветићанин каже да је она „наставила да ради оно што се иначе мора урадити, а то је даља професионализација јавне управе, санирање спољног дуга као и макроекономска стабилност. А на спољнополитичком плану је наставила сва друга стратешка усмерења земље. У свему томе није било ни неких спектакуларних достигнућа, али ни неких великих промашаја.“

Премијерка као секретарица

Скепса која се појавила након вести да ће премијерка бити Ана Брнабић није развејана ни након протеклих сто дана. Критичари тог намештења и даље сматрају да је Вучић само вешто искористио сексуалну оријентацију премијерке и на тај начин добио додатне поене на Западу. У том смислу се може поставити питање да ли је Ана Брнабић у протеклом периоду показала да може да води самосталну политику, или је оправдала статус фикуса, који је добила и пре ступања на дужност?

„Стиче се утисак да је она на сталној телефонској вези са Вучићем“, сматра Шварм. „И сама је на почетку мандата рекла да нема ауторитет, и то се види како у њеном односу према министрима тако и на основу потеза које повлачи. Напросто, комплетан утисак је да се она ту нашла сасвим случајно, да је она избор једног човека како би избегао да у својој странци створи другог моћног политичара, и да се од Ане Брнабић мање више очекује да буде некаква секретарица и спроводник одлука које се не доносе у Влади него на неком другом месту – а то је Вучићев кабинет.“

Као резултат сталног балансирања између Вучићеве перцепције стварности и текућег политичког живота дошло се у ситуацију да Влада тек навршава 100, дана а да се већ говори о њеној реконструкцији, а чак се појављују и најаве ванредних парламентарних избора.

Филип Шварм примећује да и то говори о континуитету Вучићеве „политике необјављеног ванредног стања и политике сталне изборне кампање. Зато ми и немамо сувисли политички живот, већ живимо ту политичку кампању, јер је то једино што СНС и њен председник Вучић знају“. Невен Цветићанин додаје да и то није ништа ново, јер је Србија од увођења вишестраначја имала бројне циклусе избора, и да су у том периоду само две владе изгурале читав мандат.

Исто према медијима

Влада Србије је наставила и негативан однос према медијима, тачније према свим медијима који износе критичке ставове на рачун Владе. Ана Брнабић је тако поводом случаја новина Врањских најпре изјавила да нема довољно информација, а након тога да су те новине иако критичне према Влади добиле новац од државе. Касније је напоменула да не разуме ко се то плаши да напише нешто против ње и Владе, и као пример да у Србији влада слобода медија навела пар недељника, један дневни лист и једну телевизију. Остали по њеном речима мисле да власт одлично ради свој посао и стога немају потребу да је критикују.

Филип Шварм каже да није изненађен тим изјавама, јер „кад би рекла нешто друго не би могла ни доћи на тај положај. Она просто говори оно што мисли Александар Вучић“.

Ивица Петровић, Дојче Веле