Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

"Нишки инцидент" између Руса и Американаца у Другом светском рату

rssBookmark and Share

Ниш 18.12.2017. Vice

Једини оружани сукоб између две савезничке земље у Другом светском рату десио се на небу изнад Ниша и Алексинца.

Лет јединице П-38 над Југославијом. Фото: документација америчког ратног ваздухопловства
Лет јединице П-38 над Југославијом. Фото: документација америчког ратног ваздухопловства

У изјавама руских и америчких званичника које се односе на Србију последњих неколико месеци једна тема почиње све више да доминира: руски центар у близини аеродрома у Нишу. Према руској страни, реч је о „хуманитарној“ бази, према америчкој, великој „шпијунској централи“.

Док овај град у јужној Србији тако почиње све више да буде врућа тачка високе политике и дипломатије, мало ко зна да је Ниш већ једном био поприште оружаног сукоба САД и СССР, јединог такве врсте који се између Савезника одиграо током Другог светског рата. Иако је однео жртве на обе стране, инцидент није био познат у јавности, нити је то и данас, односно, није био навођен у глобалним и локалним историографским делима о Другом светском рату. Остао је само у сећањима преживелих очевидаца, односно, наведен у свега пар омањих мемоарских издања у СССР и Русији.

Прво темељно научно разјашњење онога што се десило на небу изнад Ниша 7. новембра 1944. године у сукобу две велике групе америчких и совјетских авиона, поткрепљено поузданим изворима, дали су тек 2016. године српски историчари Александар Динчић и Бојана Симовић у раду „Нишки инцидент“ у издању Нишког културног центра. Тема која је апсолутно без преседана у историји највећег светског сукоба тако је добила своје место у целокупној светској историји кроз једно локално издање, само захваљујући истраживачком напору двоје младих научника.

- Седмог новембра 1944. године улице Ниша биле су преплављене југословенским и совјетским заставама, портретима Стаљина, Лењина, Маркса и Тита. На великом митингу код Народног позоришта, уприличеном поводом прославе совјетске Октобарске револуције, били су присутни руски и партизански официри, као и целокупна партизанска политичка структура која је почела да управља градом након што су га 14. октобра напустиле немачке снаге. На митинг су дошли и чланови бугарске, совјетске и енглеске војне мисије који су се налазили при команди града Ниша, каже за Vice историчар Александар Динчић.

Док су се на централном градском тргу спремали говори и обостране здравице совјетских и партизанских команданата и бораца, из града се ка оближњем Алексинцу кретала велика моторизована формација Црвене армије. Дугачку колону камиона, џипова и других возила предводио је совјетски генерал Котов, командант читавог 6. гардијског стрељачког корпуса Црвене армије. Са падина оближње планине Мали Јастребац кретање те масивне групе посматрао је заменик команданта совјетске авијацијске јединице „866. ловачког пука“ мајор Дмитриј Сирцов.

Иако је била већ касна јесен, дан је био без магле, са добром видљивошћу и високом базом облака.

Када се колона нашла између места Чамурлија и Катун, у 12.40 часова, нагло се зачуло заглушујуће брујање великог броја авиона. Увидевши одмах да се ради о америчким авионима због карактеристичног облика, Сирцов се обрадовао чињеници да ће они пружити подршку трупама на земљи иако за тим више није било пуно потребе. Немачке снаге су се повлачиле ка Косову и Црној Гори, Београд је већ био слободан, а Хитлерова авијација, некада моћна Луфтвафе од чијих бомби су једном стрепели од Енглеске до Волге, на небу Балкана више није представљала никакву озбиљну претњу. Колона генерала Котова је била на рутинском задатку пребацивања резервних снага ка северу одакле их је очекивао одлазак на фронт који се кретао ка Дунаву и Мађарској.

- Сирцов је, међутим, у једном тренутку приметио како се друга група авиона издваја и прави велики круг око Ниша, а онда су авиони нагло почели да бацају бомбе и митраљирају совјетску колону у покрету. Узалудно је било махање војника црвеним заставама и белим пешкирима. Бомбе су прецизно падале и у густом пламену растурале колону, каже Динчић.

Амерички авиони који су учествовали у бици изнад Ниша. Фото: документација америчког ратног ваздухопловства.

Авиони које је совјетски пилот видео да бомбардују колону његове војске били су П-38 „Lightning“ („Муња“) и, како ће се касније испоставити, припадали су 95. ловачком сквадрону америчког армијског ваздухопловства USAAF. Над јужну Србију су долетели из пољских база у Италији одакле су њихове посаде већ више од годину дана вршиле свакодневне нападе на немачке циљеве на земљи по овом делу Европе, уништавајући нацистичку ратну машинерију где год се указала прилика. За пилоте са толико ратног искуства напад на огромну и релативно спору масу возила и војника на земљи, при том потпуно незаштићену било каквом противавионском паљбом, био је задатак у коме није било промашаја. Њихове бомбе падале су тачно по средини пута доносећи смрт савезничким војницима.

Каснија истрага Црвене армије показала је да је у нападу међу првима у свом сагорелом возилу погинуо сам командант корпуса, генерал Котов. Он је преминуо на рукама сина Енгелса који је био официр у јединици свог оца. Убијени су и начелник штаба корпуса мајор Наумов и помоћник начелника мајор Назаров. Заједно са њима погинуло је још 34 војника док је 37 црвеноармејаца било озбиљно повређено. Уништен је велики број совјетских возила. Поред совјетских сабораца од рафала којима су П-38 изрешетали колону страдало је и једно возило са официрима НОВЈ: командант дивизије и његов заменик успели су да се извуку, бацивши се на друм, док је шофер остао на месту мртав.

Док се на путу одвијала трагедија, на нишком аеродрому је совјетски пуковник Шмелев стајао пред ескадрилом совјетских ваздухопловаца из 707. јуришног пука који су требали да се придруже митингу и учествују у свечаној војној паради на самом крају манифестације. Пилотима се обратио речима: „Другови, данас читав совјетски народ прославља 27-годишњицу велике октобарске револуције...“ Није стигао да заврши реченицу јер су пилоти повикали „Узбуна! Фашисти нападају наш аеродром!“.

Иза планина је долетала велика група авиона карактеристичног изгледа. Конструкција авиона П-38 „Муња“ била је врло препознатљива јер су се иза сваког од два мотора колико је летелица имала настављали трупови, док је пилот седео у кабини која се налазила између њих. Због такве силуете немачки пилоти су авиону већ дали надимак „дворепи ђаво“.

Оно што је у први мах збунило совјетске пилоте на нишком аеродрому била је чињеница да је и један немачки авион, FW189 „Уху“, имао врло сличну конструкцију. Тај модел је био масовно коришћен на Источном фронту где су му совјетски пилоти дали надимак „рам“ јер их је подесећао на рам од слике који лети.

У ратним мемоарима објављеним у СССР 1961. године под називом „На малој висини“ један од совјетских пилота, Николај Шмељев, написао је следеће: „Сви смо били изненађени и збуњени. На крају крајева, знали смо да у нашем сектору нема фашиста и да таквих количина авијације нема. А онда - цела армада се сручила на нас! Видели смо како су „рамови“ један за другим пикирали. Нису Немци, они су Американци! Савезници! – узвикнуо је један од наших пилота када су се на двотрупом авиону указале јасно видлјиве ознаке америчког ваздухопловства. Да, стварно су то биле "муње“ америчке авијације“.

Александар Динчић и Бојана Симовић у свом раду наводе изјаву партизанског комесара града Бранка Поповића који је након рата описао своје сећање на тај дан:

„Наједанпут су се амерички авиони нашли изнад нас и почели да митраљирају. Свет је био још под свежим утисцима америчких бомбардовања тог лета. Настала је таква паника да то нико није могао да заустави. Зачас се трг испразнио, а наравно ми нисмо смели да се плашимо. Морали смо да останемо на тргу. Нарочито нисмо смели да бежимо због оних Руса. Они су прилично хладнокрвно гледали шта се ради. Руси су послали са аеродрома једног свог народног хероја. Он је дошао испод ових који су митраљирали и утврђеним знаковима, окренуо се наопако и показао им звезду петокраку. Међутим, ови су митраљирали и тај руски авион и он је оборен. Е сада, кад су то Руси видели, онда су кренули са некаквом групом ловаца и почели да се гањају са овим двотрупцима. Настала је једна паклена борба, али не више над самим тргом него је то тамо прошло ка Сврљигу и ту је оборено неколико авиона. Наравно, прослава Октобарске револуције се после тога није могла одржати на онај начин на који смо ми то замислили“.

- У 13 часова, командант совјетске 17. ваздухопловне армије, генерал Судец, наређује пилотима дежурних авиона на нишком аеродрому да узлете и одговоре на напад. Одмах је полетела група од девет ловаца из састава совјетског 288. ловачког пука, каже Александар Динчић за Vice.

Он наводи да су се амерички авиони тада устремили на совјетске и да је отпочела ваздушна борба изнад тадашњег Казненог завода, данас КПЗ Ниш. У овом окршају оборена су три америчка авиона.

Први се срушио један километар југозападно од Ниша. Њега је погодила совјетска противваздушна одбрана са аеродрома. Авион је са пилотом потпуно изгорео. Други авион је пао један километар североисточно од аеродрома. И његов пилот је погинуо у такође сагорелој олупини. Оборио га је потпоручник Серђук који је по узлетању нападнут од две „муње“ али је успео да погоди авион потпоручника Бруера. Исти совјетски пилот успео је да погоди још један лајтинг који је напустио борбу због оштећења. Трећи авион је пао осам километара северно од аеродрома. Авион је изгорео али се пилот раније спасио искакањем. Пао је на друму где су га заробили Совјети и одвели у Ниш у циљу истражног поступка. Био је заточен у некадашњем затвору Среског суда преко пута позоришта.

Међутим, мајор Сирцов је наредио да се пребаци најближој енглеској војној мисији. У својим мемоарима ће забележити да је на тај поступак био принуђен после добијања наређења од шефа совјетске војне мисије у Нишу пуковника Падамушкина.

- Још два авиона била су погођена у истом окршају, али су некако успели да се одрже у ваздуху и са моторима у диму одлете ка Италији. Америчке жртве овог сукоба били су потпоручници Елдон Колсон и Филип Бруер, каже Динчић.

У раду „Нишки инцидент“, наводи се Американци сахрањени на самом улазу у данашњи цивилни аеродром „Цар Константин“. Америчко министарство одбране и даље трага за њиховим гробним местима. Према Динчићевим наводима, Совјети су у ваздушном окршају изгубили исто 3 авиона „Јак 9“ и 2 пилота, док је поручник Жестовскиј, иако рањен у ногу и руку, на време искочио падобраном и тако остао жив. Његов авион је пао и изгорео у атару села Каменица. Испоставиће се касније да је један од „јакова“ у општем хаосу битке погођен сопственом ватром са земље. За погинуле совјетске пилоте Димитрија П. Кривоногихна и Виктора М. Шипулију приређена је свечана сахрана.

Совјетски авион Јак 9 - видљиве су велике ознаке црвених звезди на трупу и репу летелице. Фото: скен из совјетске ратне штампе 1944. www.waralbum.ru

Када је сазнао за нишки инцидент од генерала Антонова, Стаљин је хитно проследио писмо и заповеднику савезничких ваздухопловних снага на Медитерану: „Ја сам се спремао да честитам америчком председнику нови избор, а ви сте нам честитали 27. рођендан Великог октобра тако што сте нам убили 34 војника, 39 ранили и уништили 20 камиона.“

Бесан због онога што се десило, Стаљин је наредио хитну истрагу.

У извештају који му је убрзо уручен писало је: „У 12 сати и 40 минута, 7. новембра 1944. у рејон града Ниша долетела је група америчких авиона типа Муња са курса 120 степени и на висини од две хиљаде метара. Обрушили су се на висину од 40-50 метара и почели да пуцају на наша возила и трупе које су напредовале на путу Ниш-Алексинац-Делиград. Наши војници су махали црвеним транспарентима, белим теписима, сигнализирали авијатичарима да су напали своје савезнике“.

Руски пилот Шмељев је написао у својој књизи да је видео како је вртоглаво са аеродрома узелетео авион „Јак 9“ команданта ловачког пука, двоструког хероја Совјетског Савеза, капетана Александра Колдунова, вишеструког аса ваздушних борби који је у својој каријери у Другом светском рату оборио чак 49 немачких авиона. (Колдунов ће након рата постати врховни командант ваздухопловства и помоћник министра одбране СССР, 1948. године обориће над Балтиком један амерички авион у шпијунској мисији, а светској јавности постаће познат када је смењен са функције 1987. године након што је Немац Матијас Руст својим лаким авионом „цесна“ слетео на Црвени трг у Москви).

Пре полетања, Колдунов је викао: "Не отварајте ватру! Да кажем да смо ми наши“.

Колдунов пролетео кроз америчку формацију машући крилима како би им показао совјетске ознаке и уверио их да пред собом имају савезничку армију. Међутим, на његов авион су одмах запуцали.

Један од совјетских пилота, потпоручник Шипулија, који је полетео за Колдуновим запуцао је док се пењао ка формацији П-38. Снажан пројектил из топа 37мм којим су били опремљени ови одлични борбени авиони експлодирао је у кабини "муње", тренутно запаливши авион који се стропоштао на земљу у пламену. Истог тренутка његов „Јак“ се затетурао напред кад га је пресекао рафал другог америчког авиона. Пао је око 500 метара северно од аеродрома и изгорео са пилотом. Поручник Кривоногих је успео да избегне два пута напад, направио вертикални маневар из кога је погодио један П-38 који је пао и изгорео. Међутим, ускоро се нашао у унакрсној ватри америчких авиона и противваздушне одбране која је цело време дејствовала са аеродорома. Парчићи распрсле гранате из противавионског топа погодили су и запалили његов авион који се окретао и под углом од 85 степени ударио у земљу 3 километара североисточно од аеродрома.

Исечак из совјетских фронтовских новина којим се слави једна од ваздушних победа пилота Колдунова. Фото: скен из совјетске ратне штампе 1944.

У једном тренутку, амерички авиони су се окренули и одлетели на Запад. Битка између савезника је била окончана.

Када се лоша вест проширила већ у току дана, уследила је реакција: савезнички командант у Средоземљу британски фелдмаршал Вилсон упућује званично извињење совјетском генералу Толбухину, док амерички амбасадор у СССР, Аверел Хариман 14. децембра 1944. године одлази у Кремљ носећи у име америчког председника Рузвелта и заповедника америчких војних снага извињење за инцидент који се догодио, као и жељу да се убудуће овакви пропусти спречавају слањем специјалних официра у војне штабове ради заједничке координације копнених и ваздушних снага. На томе се званично нишки инцидент и завршио.

- До пропуста је дошло пошто су пилоти, изгубивши оријентацију, мислили да гађају немачку колону у Ибарској долини и да нападају немачки аеродром код Скопља, пратећи покрете немачких трупа од Скопља до Приштине. Тачније, да су погрешили за 400, односно, 150 километара. Блиску борбу пилота нико није спомињао, каже Динчић.

Он каже да је у сврху одобровољавања совјетске команде, чак наручен, а потом и израђен извештај на основу сведочанства америчких пилота који су учествовали у овом сукобу. Извештај је носио назив Узроци трагедије. У плану дејства јединица америчке ваздухопловне армије једна тачка за 7. новембар била је да ескадрила бомбардује немачке колоне у покрету од Новог Пазара до Рашке. Над Рашком, ескадрила је требала да се окрене ка југу и бомбардује пут за Косовску Митровицу на дужини од неких 60 км после чега треба да се врати у Италију. Пилотима су дате карте на којима је била пажљиво унета конфигурација земљишта у близини њихових циљева.

Много раније него што је вођа америчке ескадриле досегао зону свога циља нашао се под дејством снажне противавионске ватре која га је приморала да промени висину летења. Његови авиони летели су брзином око 400 километара на најамањој могућој висини, да би Немце што више изненадили. Тако је вођа ескадриле под тим условима прелетео област коју је требало да нападне и поверовао је да се налази изнад свог циља када је, 88 км источније, наишао на истоветан терен.

- Дошло је до погрешне оријентације пошто је конфигурација земљишта скоро идентична. Поступајући по картама и датом налогу пилоти су се нашли над Ћићевцем и одатле кренули на југ. Алексинац су сматрали Рашком, Ниш као Косовску Митровицу, а долину Јужне Мораве на просторији од Ниша до Делиграда сматрали су долином Ибра - каже Динчић објашњавајући контекст који је довео до трагедије.

Иако су Американци упорно тврдили да је реч о навигационој грешци и да су се у ваздушну борбу упустили након што их је одоздо напала група непознатих авиона, у редовима Црвене армије, али и политичког врха СССР, остао је неподељен утисак да су амерички пилоти знали да пред собом имају совјетска возила и авионе и да су из неког непознатог разлога напали са свесном намером. У неким каснијим натписима по совјетској штампи чак се наводило да је на телу једног од погинулих америчких пилота нађена мапа на којој је био уцртан Ниш као циљ, па зато нема места веровању да је реч о збрци услед замене географских локација. Из тог разлога, Стаљин је одбио Хариманов предлог да у редовима совјетских једница на Балкану буду распоређени амерички официри за везу, односно, координацију на својим ваздухопловством.

Контроверзама око овог заборављеног и непознатог историјског догађаја који је наговестио тескобну климу Хладног рата, који ће наступити за мање од годину дана, посебно доприноси чињеница да у то време америчко ратно ваздухопловство и совјетска Црвена армија имају разрађен систем међусобне координације над фронтом у Пољској где амерички авиони бомбардују немачке положаје, слећу на аеродроме које држе Совјети, где се поново наоружавају и сипају гориво и онда летећи ка матичним базама у Француској и Енглеској поново бомбардују положаје немачког Вермахта.

Ипак, у то време америчко ваздухопловство у Југославији заједно са америчком обавештајном службом ОСС врши заједничке мисије са снагама монархистичке герилске формације ЈВуО којом командује генерал Дража Михаиловић. Југословенска партизанска војска НОВЈ чијем команданту Јосипу Брозу Титу совјетски Трећи украјински фронт (коме припадају жртве пале код Ниша) помаже да освоји власт у земљи, види ЈВуО као смртног непријатеља кога треба уништити у грађанском рату и револуцији која се спроводи у оквиру Другог светског рата на територији Југославије. Да ли је нешто од локалних анимозитета пренето тако на савезничке односе великих сила, и да ли је због унутрашње ситуације у Србији дошло до тензија између САД и СССР услед чега је и можда једна ратна грешка протумачена као намерна провокација, остаје непознато и данас.

„Нишки инцидент“ је остао заборављен, ван било које послератне историографије, и као такав није привукао никакву пажњу историчара све док Александар Динчић и Бојана Симовић нису одлучили да обраде ту тему.

Споменик у Нишу совјетским војницима погину лим у америчком нападу 7. новембра 1944 Фото: А. Динчић

Гробље и споменик погинулих совјетских пилота дуго времена су након битке обилазили грађани и сељаци, полажући цвеће и венце. Након распламсавања Титовог сукоба са Стаљином 1948. године и окретања ка САД уклоњени су бројни меморијали Црвене армије из борби за ослобођење Југославије.

Ипак, данас у Нишу постоји нови споменик свим страдалим црвеноармејцима у овој трагедији, подигнут пре десетак година, док два америчка пилота, Колсон и Бруер, и даље почивају на непознатој локацији у српској земљи, негде код локалног аеродрома, у близини актуелног руског хуманиратног или шпијунског центра, зависи кога питате.

Бане Гајић, Vice

Коментара: 0


#   Ниш   Алексинац   САД   бомбардовање   Русија   партизани   Други светски рат   Нишки културни центар   историја   Бојана Симовић   Мали Јастребац   Савезници   Александар Динчић   Дмитриј Сирцов
@


 


[ Додај коментар ]