Серафим Бит-Хариби и његова музика на арамејском: Певам како сам запамтио од мојих предака

"Звезда" фестивала духовне музике "Музички едикт" одржаног у Нишу од 20. до 23. јуна, монах Серафим Бит-Хариби (Схиархимандрит Серафим Бит-Кхариби) и певачи његовог хора из Грузије, одушевили су публику у Саборној цркви, својим, за нас, необичним извођењем православне духовне музике. Отац Серафим, иако невољно даје интервјуе, ексклузивно је разговарао са новинарком и фотографом Розаном Саздић.

Можете ли нам нешто рећи о музици коју изводите?

Најпре, наш музички наступ изводи се на језику којим је говорио Исус Христ. И ту је језик веома битан. Музику  компонујем сам, а текстове певамо на арамејском језику. 

Да ли је Ваш музички изражај карактеристичан за Грузију?

– Не. Ова музика јесте карактеристична за Асиријце, а арамејски језик се некада говорио на територији целог Блиског истока и Мале Азије.

За нашу публику ваш наступ је представљао јединствен доживљај. Како сте изабрали нумере које сте извели на „Музичком едикту 2021“?

- Ja не припремам програм извођења унапред. Некада, и када одредим програм, променим га током концерта. Ми, мој хор (хор манастира 13 асиријских очева) и ја, више волимо да се прилагодимо, да импровизујемо... да радимо онако како нам душа тражи.

Прва нумера коју смо извели била је Српска химна са арамејским начином певања. Ваша национална химна, која говори о значају Господа Бога, и, истовремено јесте вапај душе, веома је слична нашим песмама о Исусовим молитвама у Гетсиманском врту. 

Где проналазите инспирацију да певате?

-  Упамтио сам како су певали моји преци док сам био дете. Оно чега сам се сећао, осмишљавао сам, допуњавао искуством, импровизовао…Моје композиције су вапај моје душе, вапај душе мог народа који гине сваког дана на Блиском истоку само зато што су хришћанске вере. 

Да ли је нишка публика оставила утисак на Вас?

- Када певам никада не гледам у публику. Моје лице окренуто је на горе. Трудим се да увек гледам навише јер…сећате се  Божјих речи које је упутио Кајину? „Ако нема зла у срцу твом, зашто стојиш погнуте главе? Зашто гледаш доле?“ Зато, гледам горе и молим Бога да ми се смилује. И не доживљавам људе као публику. Једноставно, пред људима ја славим Господа. За мене су гледаоци браћа и сестре. Загрлио са Оца Бранка, Мати Сару...(организатори „Музичког едикта“ .прим) који су ме врло срдачно примили када сам стигао на Фестивал. То је више него публика - то је љубав.

Како могу задивити нишку публику? Својим гласом? Не, никако! Срби имају гласове који нису ништа лошији од мог. Да ли могу задивити Србе својом музиком? Напротив! Србија  је исто пуно патила и има музику која мене тера да плачем!

Да ли у Грузији, или негде другде у свету, постоји још неко ко ради (компонује и пева) на сличан начин као Ви?

– Не бих желео да се хвалим, али, ако будете успели да пронађете нешто слично било где на интернету, кажите ми - ја то до сада нисам успео. Засад, ми смо једини на свету које служе православну литургију на језику Исуса Христа и Јована Златоустог. Ипак, надам се  да то тако неће остати и да ће бити још много  свештеника који ће арамејски језик користити за вршење службе, као и да ће  данашња  омладина чувати и неговати овај древни језик.

Рекли сте да не видите Нишлије као публику већ да видите особе. Какав утисак ћете понети о људима из Србије? Шта ћете рећи Вашим сународницима?

- Рећи ћу им да нигде нисам одлазио - био сам код куће. Наши народи су веома слични. Ви сте врло срдачни и племенити људи, и то не кажем зато што сам сада у Србији. Био сам у многим земљама…  на позив краља и краљице Шведске, певао сам у Штокхолму и рекао сам им – ви сте хладан народ. А у Србији имам утисак као да сам отворио врата своје куће и изашао у свој град - као да сам у својој земљи. Заволео сам и Србију и Србе.

Заволео сам  Оца Ненада, Мати Јовану... Осетио сам ту топлину и доброту, а то је оно што је за мене битно. Знате, када нас ставе у мртвачки сандук, нико неће питати да ли си био игуман, архимандрит или епископ, патријарх или монах, већ шта си дао људима у славу Божију. А ако си за живота пружио топлину, љубав и разумевање, онда постоји нада за спас. И зато мислим да су Срби народ који се налази у близини врата Царства небеског. 

Сматрате ли да сте српском химном коју сте за нас отпевали уз нарочиту музичку пратњу направили нову везу између  народа Србије и народа Грузије, између Вас као личности  и нас као слушалаца?

- То што сам представник грузијске Православне цркве јесте већ веза – јер, ми смо сви уједињени у Христу, ми имамо исту цркву. Зашто сам извео српску химну? Видите,  чим сам стигао у Ниш почели су да ми дају поклоне, различите поклоне… А ја сам дошао празних руку! Пошто ништа нисам понео, размишљао сам  шта ја могу поклонити Србима. И одлучио сам да отпевам макар први стих српске химне „Боже правде, ти што спасе од пропасти досад нас, чуј и одсад наше гласе и од сад нам буди спас…“ јер она није само химна државе Србије, већ и молитва Богу. Желео сам да је отпевам у цркви, и  на начин како мој хор и ја радимо. Тако бих се захвалио на свим поклонима које сам добио.

Отац Бранко ми је поклонио српски крст и убудуће ћу га увек носити  у току литургије и увек ћу се сећати Оца Бранка. У нашој традиции, као и у српској, је да се носи крст. 

Да ли осећате потребу да поново дођете у Србију?

– Ох да!  Када би ми Владика (Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније – прим.) дао свој благослов и позвао ме да дођем да вршим верску службу – радо бих дошао, Бог ми је сведок. Ми, Асирци, немамо своју државу, своју домовину, номади смо…и наша отаџбина је тамо где смо се родили. И баш због тога је за мене најважније да служим Господу Богу. Да, кад би ми Владика рекао дођи код нас, не бих нимало оклевао. 

Свакако, ако Бог допусти да још поживим, обавезно ћу још једном доћи.

БИОГРАФИЈА

Серафим Бит-Кхариби је грузијски схиархимандрит који служи православну литургију на арамејском језику – древном семитском језику који је данас готово ишчезао, а био је преко 1500 година (800 год. п.н. е.до  700, када га је потиснуо арапски) главни језик којим су се споразумевали сви становници Блиског истока и Западне Азије. Овим библијским језиком говорио је и Исус Христ, а на арамејском су написани и делови Старог завета. Арамејски се задржао у источним хришћанским црквеним круговима  у богослужењима, а у свакодневној употреби у неким планинским селима. 

Отац Серафим, пева на арамејском, наступајући широм света са хором манастира Тринаест асиријских очева, у циљу очувања овог језика за будуће генерације. Отац Серафим је рођен у Грузији (отац Асирац, мајка Грузинка), постао је монах 2006, а велику схиму добио је 2010. године. Пре монашења био је познати грузијски спортиста (четвороструки првак државе у теквондоу и носилац црног појаса у каратеу). По благослову грузијског патријарха Илија постаје пастир Асираца у селу Канда, 25 километара удаљеног од Тбилисија, главног града Грузије. Данас је старешина манастира Тринаест асиријских очева који је ту подигао.
АСИРЦИ
Асирци (етничка група) живе на просторима данашњег Ирака, Ирана, Турске, Сирије и Либана, као и Кавказа итд, а декларишу се за потомке старих Асираца који су у старом веку створили Асирско царство. Данашњи Асирци су највећим делом хришћани и говоре неоарамејским језиком. 
ГРУЗИЈА
Према неким ауторима термин Грузија је настао у 11. или 12. веку и изведен је од арамејских речи гурз-ан (gurz-ān) или гурз-ијан (gurz-iyān), односно од арапског ђурђан (ĵurĵan) или ђурзан (ĵurzan). Већина данашње популације (око 80%) ове државе припада Грузијској православној цркви.