Žene u Srbiji: Robinja za bagatelu

U susednom selu Mečkovcu, domaćinstva se svake godine smanjuju. Niko ne želi da radi u poljoprivredi, većina njiva je zapustela. Slabo se ko i ženi, a devojke čekaju ponudu iz grada. Spremne su da žive u sobici sa kupatilom pod kirijom, negoli na selu. Ovde se nekad sadio duvan i konoplja, žene su odlazile s mrakom na njive, u mrak se vraćale. Danas, skoro svako ima vinograd, voćnjak i baštu pored kuće. Meraklije su za spremanje voćnih rakija, ali tu su žene glavne. Ružica Stojiljković je majstor za dunjevaču. Njoj po rakiju kupci dolaze na kuću.

- Radim kao crv, od ujutru spremam kazan, drva, sve. Navikla sam. Niko ne može da napravi rakiju kao ja, pa ni sin. Po dimu koji izlazi iz ćumke na kazanu osećam kakva će biti rakija - kaže Ružica, koja sakuplja i pečurke, a dobro se zaradi na vrganjima i lisičarkama. Gde god može da se zaradi, ne libi se posla.

Poljanica je 20-ak kilometara daleko od Vranja. Najveća sela su Vlase i Golemo Selo. Radojka Jovanović, 49-godišnja domaćica iz Vlasa, živi sa mužem Slađanom koji se isključivo bavi poljoprivredom.

- U poljoprivrednom domaćinstvu nema striktne podele posla. Radi se od jutra do sutra. Imamo 70 hektara imanja, od toga 10 obradivog zemljišta. Sve to obrađujemo mehanizacijom i ručno. Imamo pet ćerki, dve su se udale, jedna u Vranju, druga u Nemačkoj. Kod nas je rad suština života - kaže Radojka, koja sa ćerkama brine i o 16 grla goveda.

- Slađan je sa mašinama na njivama, a mi se rasporedimo koja će kad da zgotovi ručak. Treća ćerka studira Mašinski fakultet u Nišu i kad je kod kuće, obuje čizme i na posao. Mučena sam duša, pet ćerki sam odgajila, jedna drugoj do uveta. Hteli smo sina, ali nije se dalo - priča Radojka.

Iako sa Slađanom živi u slozi, zna se čija je reč poslednja u kući.

- Žena je da rađa, da čuva decu, poštuje roditelje, supruga, da radi sve poslove po kući, oko stoke i na njivi, a zauzvrat ima komad hleba i krov nad glavom. Ako ima kao ja Slađana, proći će bez batina koje su ovde uobičajene, koliko da se zna ko je gazda u kući - tvrdi Radojka.

Gordica Simić ima 68 godina, iz susednog je Golemog Sela i živi sama. O mužu ne želi da govori, a od imovine ima samo kuću staru 100 godina koju joj je poklonio ujak.

- Nemam nikakvih primanja, deca me pomažu. Nisam radila, zavisila sam od muža, njegove milostinje. Nisam imala izbora, ali zato moje ćerke imaju. Imaju svoj dom, doduše nemaju velika prava, ali zasad mnogo bolje žive od mene. Pomažu mi, meni je potreban komad hleba, koje jaje, malo sira - kaže Gordica.

Za mladu devojku mnogo je bitno da ne pogreši kad je udaja u pitanju.

- Udaja je kao lutrija, da li ćeš da izvučeš premiju ili ne. Mora da se dobro razmisli za koga ćeš da kreneš, a kad stomak bude do zuba, onda je kasno. Bila sam visoka, kršna, crvena u obraze, lomim se u struku kad hodam. Naletim na lepog, ali nije sve u lepotinju. Moja drugarica Dosta udala se u drugo selo, gore u planinu, ali je barem proživela. Navodadžije su je udale za 15-godišnjaka. "Ti li si mlađi brat na mog budućeg muža", pitala ga ona. "Jok, more, ja sam ti muž", odgovorio je omanji momčić. Njegovi je uzeli za rabotu. Važno je da je kuća bogata, da deca nisu gladna, a sve ostalo je upisano na čelu, treći dan na rođenju. Jedina joj muka bila što se ubila rađajući. Dvanaest ih je donela na svet moja Dosta - priča Gordica, koja tvrdi da nije imala "sreće" kao njena drugarica.

- Bila sam rob u muževljevoj kući. Radila sve što mi se naredi, čekala da mi se da komad hleba. Život žene je bagatelan, mučiš se prvo za decu, a potom da gledaš belo videlo, makar još jedan dan.

Noću na njivu

Žena je direk kuće, na njena leđa su deca, muž, rabota, kažu u Mečkovcu pored Morave. Priča se da je pola sela dovelo žene iz sela Toplac koje je u brdima.

- Većina se prevarila. Računale da odlaze u bogato gazdinstvo. Toplačka brda su bez vode i tamošnje žene su kidale snagu noseći kante sa vodom od kladanaca do njiva. Kad su došle u Mečkovac, spavale su po dva-tri sata. Iz noć se išlo na njivama pored Morave, peške tri kilometra, a zemlja lepljiva, opanak se zaglavi u blatu, a uveče ih čeka stoka, pa spremanje večere - priča Ružica Stojiljković iz Mečkovca.

Reuma kao medalja

Duška Stamenković ima 58 godina i otkako zna za sebe, zadužena je za poslove u kući, u štali oko krava, bašti, njivi.

- Od kamena li smo, šta nas stvori - pita se Duška. - Od rada svaka kost me boli, reuma čini svoje. To je medalja za svakodnevnu muku, rad po suncu, kiši, snegu. Idem, sve radim sa mužem pođednako. I više ako treba, jer sam glavna za proizvodnju sira. Kravu sam pripremila kao za izložbu, kao da je ona što daje mleko za milka čokoladu.