Ђавоља Варош: Легенде о граду

Подлога кула је од танког слоја лапорца, у средини је жућкаста глина, а изнад ње дебели слој пешчара покривен плочама које, као прави кишобран, штите растреситу подлогу од разарања и спирања.

Спољне силе, киша, снег, лед и ветар, временом су нагризали старе куле рушећи их, док су са друге стране, спирањем песка и шљунка испод камених блокова настајале потпуно нове куле. На тај начин се ове необичне земљане фигуре мењају, смањују, нестају и померају, увлачећи се све дубље у унутрашњост планинске стрмине. Терен на ком се налазе сваким даном постаје неприступачнији за знатижељне посетиоце, као да куле желе да се одвоје од света и сакрију од радозналих и досадних очију.

У Ђавољој Вароши земљани стубови нису сами. Друштво им праве извори хладне и киселе минералне воде, изобличено дрвеће, остаци насеља и рудничких јама, цркве и гробља. Извори киселе и лековите воде спадају у изузетно ретке изворе, не само код нас, већ у целом свету. Нестварна слика чудно поређаних кула на падини брда, екстремно кисела минерала вода, као и трагови људске активности у њиховој непосредној близини, снажно су утицали на машту мештана, па је тако о Ђавољој Вароши створено неколико легенди.

Једна легенда каже да су се ђаци, који су више волели провод него учење, опкладили са ђаволима да ће их надмудрити. Изгубивши опкладу ђаволи су се претворили у главутке, а ђаци, огрешивши се о дати завет, претворили су се ђаволе.

Друга легенда каже да се у далекој прошлости ту налазило добро утврђено насеље чији становници нису желели да се покоре страшном владару који је био зао као сам ђаво. Због те напокорности владар се наљутио, сакупио силну војску и порушио град, а његове становнике претворио у камене фигуре.  

По трећој легенди земљани стубови нису ништа друго но окамењени сватови из две различите породице које су се давној прошлости посвађале око исте девојке. Обе породице су послале своје сватове по девојку, али су се они срели на месту Ђавоље Вароши. Обе породице су желеле да девојка буде баш њихова, па да би се избегло проливање крви, нека тајанствена сила их је казнила и окаменила.

Готово нико не сме да заноћи у Ђавољој Вароши, јер мештани шире причу да се иза пола ноћи, целим овим подручјем чују заглушујући и нестварни крици и хучање које као да долази из дубине земље. Измешани су крици одраслих људи, жена и деце, а да ли  од стаха или привиђења, мештани чак тврде и то да су видели силуете неких бића која су виша и погрбљенија од човека. Многи који су желели да провере истинистост ове приче, побегли су главом без обзира, уплашени звуцима и крицима који се, заиста, хорски чују. Причали су да су осетили неко чудно струјање иако није било ветра и како кажу, пред очима су им се приказивале слике давне прошлости, сватови у колони, музика, песма и весеље а потом застрашујући мук који их је преплашио.

Легенда има много и стално настају нове, а стваран природан разлог ове чудне појаве, научници су само делимично одгонетнули.

Једно је сигурно, равнодушних нема. Сви који су видели ову необичну и нетакнуту природу, чак и они који су уплашени причама и легендама побегли пре првог сумрака, осетили су узбуђење и неизмерно задовољство у свом срцу због сусрета са овим истовремено прелепим и застрашујућим природним спомеником.