Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Љубодраг Савић: Изгубили смо осам година

Bookmark and Share

Београд 30.04.2019. Данас

Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду: Није ме изненадило то што је Србија рангирана међу десет "најбеднијих економија" иако су изабрани мало необични параметри којима се то мери.

Љубодраг Савић: Изгубили смо осам година

Узета је стопа незапослености и инфлација, а оба показатеља су у овом тренутку на релативно ниском нивоу, посебно у односу на период од пре десетак година. Тада је стопа незапослености износила 23 одсто, сада је упола мање, инфлација се кретала и до 14 одсто, а сада је свега два до три процента. Заправо, реалну слику не даје ни привредни раст, посебно ако се гледа краткорочно, јер он показује само да ли нека земља иде у добром правцу, а колико ће раст да утиче на стандард становништва, много више зависи од расподеле – каже у разговору за Данас Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду.

* У ком правцу ми идемо?

– Од кризе 2008. стопа привредног раста у Србији није показала ништа осим чињенице да је то циклично кретање које не води никуд. Ми смо тек 2016. били на нивоу из 2008. мерено апсолутним износом БДП-а, што значи да је осам година изгубљено. Иако последњих година имамо нешто значајније стопе раста, оне нам због деструкција са којима се носимо од 90-их, не обезбеђују веће померање из круга неразвијених земаља.

* Колико корупција, за коју се тврди да нагриза ткиво српске економије, утиче на скроман привредни раст?

– Не могу да кажем да је пресудан чинилац, постоје много јачи разлози. Али, корупција је важна јер креира систем вредности који у крајњој линији има везе са привредним растом. Земље у којима је сведена на минимум, и са нижим стопама раста постижу виши животни стандард, и обрнуто. Важно је да се стечено друштвено богатство расподељује према способностима и доприносу, а не да 10 до 20 одсто људи до тога дођу незаслужено. У том случају, шаље се порука како се не исплати превише бити поштен, вредан и образован, јер је могуће да се кроз систем корупције обезбеђује значајнији приход и много раскошнији живот.

* Колико томе доприноси партократска држава?

– Она је међу кључним елементима. Када бисмо имали на власти људе који се баве тиме да институције функционишу, да професионално раде инспекције, полиција, судови, тужилаштва, онда би ствари дошле на своје место. То показују многе земље у свету, можда је најбољи пример Сингапур, који је успео да строгим законима и високим казнама за сваку врсту криминала па и за корупцију, изгради високо развијено друштво. Међутим, у партократској држави људи долазе на неке важне позиције, а да осим припадности партији, ничим другим то нису заслужили. Онда они без поговора извршавају све партијске задатке, пристају да окрену главу онда када то не треба. Тако се људи више не боре за образовање, морал већ гледају како да дођу до партијског посла који ће их у најкраћем року довести до позиције важног члана друштва и до благостања које није резултат њиховог образовања и рада.

* Зашто се корупција и партократија доводе у везу са чињеницом да је изостала реформа и у јавној управи и у јавним предузећима?

– То иде једно са другим. Ми, обични људи, трудимо се да стекнемо неко образовање како бисмо могли квалитетније да живимо. Међутим, када се истражује где је моћ политичара, за шта се то они боре и због чега им је боље него осталима, онда видимо да то није само плата. Она само маскира стање, јер се голим оком види да од ње не могу да плате ниједно од одела које носе. Јасно је да им на располагању стоје неки други извори. Да би их сачувала, свака власт избегава да трансформише јавна предузећа, да постави стручњаке који знају шта да раде, да функционише правна држава и закони, јер би онда политичке елите морале да живе од онога што званично примају, а то је недовољно и непримамљиво.

* Уз то иде и систем привилегија које им стоје на располагању.

– Привилегије су невероватне. Да ли би садашњи директор, на пример Електропривреде Србије или неког другог великог јавног предузећа, дошао на то место да су владали критеријуми способности и знања? Људи који су најквалификованији се не укључују, а на чело великих државних фирми постављају се они који су позицију добили као награду за оданост партији. Они су и извор финансирања странке, јер многи од тако постављених „кадрова“ добијају јако високе плате, али велики део уплаћују у партијску касу. Зато ће јавна предузећа бити последња која ће се трансформисати.

* Привредни раст успорава и високо је учешће сиве економије. Због чега држава и поред свих обећања не успева да је сузбије?

– Питање је да ли држава хоће да стане на пут сивој економији. Ако би то учинила, зауставила би велики део „лова у мутном“. Највећи проблем је што сива зона сама себе храни и увећава. С једне стране, имамо инспектора пред којим је дилема да ли ће када оде по пријави у неку фирму, да ради у јавном интересу или ће да зажмури због коверта који очекује. Нажалост, често изабере другу опцију. Онда имамо привредника који покушава да ради поштено, да плаћа све дажбине, али губи на тржишту у конкуренцији са оним који је уместо плаћања обавеза држави, издвојио само за онај коверат. Постоји много заинтересованих страна када се ради о сивој економији. Ту су људи из државне управе, па власници капитала а најзад и ми грађани, када купимо без фискалног рачуна мислећи да то није неки проблем, а заправо смо допринели ширењу сиве економије.

* Очекивало се да ће страни капитал, а релативно га је доста дошло, да промени пословни амбијент. Зашто се то није десило?

– Постоји неколико врста инвеститора који долазе из света. Једни долазе због ниске цене радне снаге. Такви инвеститори иза себе обично имају државу, за њих је амбијент унапред припремљен јер запошљавају већи број радника, и за то добијају огромне субвенције. Они не чекају на шалтеру за дозволе, немају проблем звани „фали један папир“, и немају много разлога да се укључују у збивања у овој земљи. За њих ради држава, јер законске прописе прилагођава према његовим потребама. Зашто би Фијат уопште бринуо на ком је месту Србија на Дов Јонес листи? Постоји и категорија других, који се јако добро уклапају у привредни амбијент Србије и немају потребу да ишта промене. Не долазе дугорочно, већ за неко време, користе то што им власти излазе у сусрет и функционишу као неко острво у српском привредном систему. У најлошијој ситуацији су привредници који зависе од шалтера и од српског привредног амбијента, они немају гаранције ни да ће добити папире који су им неопходни за рад, ни да ће наплатити робу када је продају.

* Да ли то значи да су домаћи привредници у подређеном положају?

– Не, то је једна од заблуда. Сада више не постоји разлика у државним субвенцијама које се дају страним и домаћим инвеститорима. Постоји други проблем код већине наших бизнисмена. Од њих се не очекује да отворе фабрику, а то је индустрија за коју је мало ко од њих заинтересован. Они су зарадили новац у неким другачијим временима, неким другим условима, управо у партократској држави где су уз себе имали и банке и власт, и тржиште и курс. Ако крену у производњу, улазе у непознат процес у коме је лед превише танак. Морали би да издвоје много новца, ангажују способне људе, да набаве нове технологије и израде производ који ће се продавати не само на домаћем тржишту. За озбиљан профит, ако га уопште буде, потребно је најмање пет до десетак година, а ризикују да се испостави како је неко у свету исти производ направио боље и јефтиније. То је разлог зашто већина неће да уђе у производњу него се баве краћим обртом, једноставнијим пословима које могу у потпуности да контролишу и где се може зарадити велики новац. Зато се неће прихватити, на пример, производње малина или јабука, али ће се укључити, ако је исплативо те сезоне, да их откупе и препродају јер ту нема неизвесности а они опет иза себе имају и државу и банке.

* Да ли то значи да у Србији нема домаћих привредника?

– Производња је неизвесна прича за већину наших тајкуна који су зарадили новац под неким другим околностима. Наши домаћи бизнисмени очекују да их држава ослободи највећег дела пореза и доприноса, јер им је то велико оптерећење, а да они заузврат можда запосле неког новог човека. Нису расположени да пуне буџет, али очекују да им држава ишколује врхунског економисту, лекара, да им обезбеди инфраструктуру. То нигде у свету нема. Имамо бизнисмене који не разумеју да би морали нешто да уложе ако желе нешто да добију. Зато нема домаћих великих капиталиста који запошљавају по више хиљада људи, иако би држава за њих радо издвојила субвенцију од 10.000 евра по новозапосленом, јер је већа вероватноћа да ће они остати у земљи.

М. Н. Стевановић, Данас

Коментара: 0


#   Београд   привреда  корупција   економија  БДП  инфлација  Лист Данас   привредни раст  Љубодраг Савић
@OnlineDanas @


 


[ Додај коментар ]