Зашто БиХ има већи привредни раст од Србије?

Саговорници су били Мурис Чичић, професор Економског факултета из Сарајева, и Милан Ћулибрк, економиста и главни уредник београдског недељника НИН. Било је речи о томе како привредници Босне и Херцеговине савладавају блокаде које им постављају национални лидери, како се председник Србије Александар Вучић хвалише економским успесима, иако привреда Србије заостаје за привредом многих држава у региону, о великим државним предузећима која коче развој привреде у Србији, зашто Вучић на руководећа места у тим предузећима поставља нестручне, али њему лојалне људе, како Босна и Херцеговина због подељеног привредног простора годишње губи пола милијарде еура, да ли је у Босни и Херцеговина било смањивања плата и пензија као у Србији, као и о томе колики је степен сиромаштва у Србији и Босни и Херцеговини.

Омер Карабег: Морам признати да сам се изненадио када сам пре неки дан наишао на податак да је Босна и Херцеговина, која је у сталним политичким блокадама, и прошле и претпрошле године имала већи привредни раст од Србије. Босна и Херцеговина је 2015. године имала раст од 3,2 посто, а Србија 0,8 посто, док је прошле године стопа раста Босне и Херцеговине била 3 процента, а Србије 2.8 посто. Знамо да се Александар Вучић стално хвали да Србија има најуспешнију привреду у региону.

Милан Ћулибрк: Хвалоспеви званичника су једно, а реалност је нешто сасвим друго. Није само Босна и Херцеговина испред Србије. Србија је последња у региону ако се гледа период од избијања глобалне кризе 2008. године наовамо. Укупни раст Србије у том периоду био је тек нешто око 3 до 4 процентна. У истом периоду Босна и Херцеговина је успела повећати свој бруто домаћи производ за око 10 посто, а Црна Гора за скоро 14. Албанија и Македонија имале су такође двоцифрено повећање. Сви су убедљиво брже расли од Србије осим Хрватске која не може да се пореди са осталим земљама региона, јер има много већи стандард и чланица је Европске уније. Од земаља западног Балкана, које су кандидати за ЕУ, Србија већ годинама економски најлошије стоји.

Мурис Чичић: Босна и Херцеговина има значајне проблеме због тога што још увек живе оне идеје које су довеле до агресије на ову земљу. Вијести које стижу из Босне и Херцеговине су увијек најгоре, оне су увијек политизиране и замагљују оно што се зове реални живот. С друге стране, постоји нека елементарна жилавост подузетника и жеље да се иде даље без обзира на политичко окружење. Ако изузмемо глобалну рецесију, која је трајала неколико година и која се одразила и на нашу земљу, Босна и Херцеговина од 1996,1997. године наовамо расте по прилично солидним стопама. Оне су биле 6-7 посто, а онда су се усталиле на око 3-5 посто, што по мом мишљењу није довољно. Али то је ипак доказ да постоји виталност босанске привреде која упркос политичком систему и политичким околностима ипак показује прилично добре стопе раста.

Кисела јабука

Омер Карабег: Привреда Босне и Херцеговине расте упркос томе што тамошња држава не функционише. Зашто Србија, која има организовану и јаку државу, има слабије економске резултате?

Милан Ћулибрк: Последњих пет година Србија би имала стабилнију политичку сцену да скоро сваке године нису били избори. Ако тражите рационалан разлоге за те честе изборе, нећете га наћи. А избори нису добар амбијент за бизнис. Ко год је планирао да инвестира он ће сачекати да види изборне резуларате, па ће тек онда почети да размишља о инвестирању. Но без обзира на то, владајућа странка је пет година имала стабилну парламентарну већину и могла је да уради све што је хтела, али многе ствари у економској сфери нису урађене. Ту пре свега мислим на реформу јавних предузећа. Ту киселу јабуку ниједна српска влада до сада није хтела да загризе. Вучићева влада је смогла храбрости да смањи пензије и плате у јавном сектору, што је непопуларна мера, али није урадили нешто што за шта би имала подршку јавности, а то је реформа јавних предузећа. Та предузећа се у Србији третирају као феуди и деле се као партијски плен након избора. Тамо се смештају партијски људи, па њима не руководе професионалци. Због тога се у тим предузећима сваке године нагомила по неколико стотина милиона евра губитка које морају да покривају порески обвезници. На тај начин се буквално неутралишу позитивни ефекти фискалне консолидације која је обављена захваљујући смањену плата и пензија. Србији су за одрживи раст и развој неопходне стопе раста од бар 5 процената, а ми смо далеко од тога. Без таквог раста не можете очекивати да ће се побољшати стандард становништва, а Србија има најниже просечне плате у целом региону. Успела је прошле године, захваљујући политичкој кризи у Македонији, да претекне Македонце за 2-3 евра, док све остале земље у региону имају далеко веће просечне плате од Србије.

Омер Карабег: Босанскохерцеговачка привреда је страховито оптерећена јер мора да издржава огромну администрацију. Поред органа на нивоу Босне и Херцеговине, постоје и слични органи на нивоу два енитета, а енитет Федерације има још и десет кантона од којих сваки има своју владу и министарства. Сви ти министри имају и саветнике и секретарице и шофере - и ко зна шта још. Како привреда уопште може све то да издржава? Колико би привредни резултати били бољи да нема толиког административног баласта?

Мурис Чичић: Тај чудни систем, који је настао сплетом политичких околности, ипак је допринио одређеној децентрализацији која је омогућила развој локалних иницијатива и нарастање привредних потенцијала у локалним заједницама. Тако да у Босни и Херцеговини имате чудо опћинског развоја. Петнаестак опћина широм БиХ показује изванредне резултате. Тамо гђе имамо способну опћинску администрацију и предузимљиве подузетнике индустријска и пољопривредна производња и извоз цвјетају. Опћине као што су Горажде, Тешањ, Теслић, Лакташи, Груде у томе предњаче. С друге стране, и Босна и Херцеговина као и Србија има велики проблем с јавним сектором. Он у БиХ сигурно неће бити реформиран, јер су запослени у јавним предузећима послушни гласачи националистичких странака, па политичарима није у интересу да их изгубе.

Партијски људи уместо професионалаца

Омер Карабег: Да ли Вучић и поред обећања да ће смањи број запослених у државним предузећима то не чини зато што су тамо углавном запослени члановии и симпатизери његове партије.

Милан Ћулибрк: Не само да се не смањује број запослених у јавним предузећима него је смањење плата мимоишло кључна јавна предузећа. Наиме, у години у којој су смањене плате у јавном сектору повећане су просечне зараде у Електропривреди Србије и Србијагасу, а то су два јавна предузећа која праве највеће губитке. У њиховим управним одборима седе представници владајуће странке који су то толерисали. У Србији су зараде јако оптерећене. На сто евра зараде на разне порезе и доприносе плати се 63 евра. Нормална власт би покушала да нађе начин да смањи то оптерећење и да то надокнади већим опорезивањем људи који имају велика примања. Овде не постоји прогресивно опорезивање. Србија је земља у којој се најмањи порез плаћа на годишњи приход који прелази двадесетак хиљада евра. Оно што ме посебно брине јесу резулати за први квартал ове године. У првом кварталу дошло је до успоравања раста домаћег бруто производа. Он је порастао само за 1,2 процента што је убедљиво најниже у региону. Просек за цео регион је три пута већи. То је најспорији раст у Србији још од оних великих катастрофалних поплава. Шта се десило? Подбацила је Електропривреда Србије, имала је драматичан пад производње. Све је то последица чињенице што јавна предузећа и даље воде партијски људи који нису професионалци и не знају, чак и када би хтели, шта треба да ураде.

Омер Карабег: Вучић је смањио пензије и плате у јавном сектору да би стабилизовао финансијску ситуацију. Да ли је и Босна и Херцеговина морала да смањује плате и пензије да би средила финансијску ситуацију?

Мурис Чичић: Не можете смањити нешто што је већ минимално. Пензије у БиХ су на катастрофалном нивоу и пензионери су најугроженија категорија становништва. Просјечна пензија је око 400 марака, што је око 200 еура.

Зашто БиХ губи милијарде евра?

Омер Карабег: Господине Чичићу, ви сте пре неколико година изјавили да Босна и Херцеговина сваке године изгуби милијарду конвертибилних марака - то је пола милијарде евра - због разједињеног привредног простора.

Мурис Чичић: Сада је тај губитак и већи, али ми смо се толико навикли на то да више то и не спомињемо. Ми немамо ни јединствену жељезницу, ни јединствену електропривреду, ни јединствени поштански систем. Имамо три поште, три жељезнице и три електоенергетска система. Жељезничко-транспортно предузеће из једног ентитета не може да прави возни ред, јер када воз уђе у други ентитет морају да се користе друге локомотиве и други вагони са жељезничарима из тог енитета. А жељезница је жила куцавица сваке нормалне државе.

Омер Карабег: Господине Ћулибрк, Србија нема тај проблем о коме је говорио господин Чичић. Њен привредни простор није подељен, она има јединствене велике системе као што их имају све нормалне државе, па ипак ти системи нису ефикасни.

Милан Ћулибрк: Неколико великих компанија могле би стварно бити покретачи раста привреде Србије, али није тако. Поновићу, кривицом Електропривде Србија има најспорији раст у прва три месеца ове године. Да је Електропривреда само произвела исту количину електричне енергије као прошле године, раст бруто домаћег производа у прва три месеца не би био 1,2 посто него 1,5 или можда 1,7 посто. Ако управљање једним таквим системом, који има више од 30.000 запослених и чији се капитал процењује на неколико милијарди евра, поверите човеку који нема никакве везе са струком, али је партријски кадар, онда не можете да очекујете боље резултате. Навешћу вам други пример. Рударско-топионичарски басен Бор је годинама уназад један од највећих губиташа . То предузеће већ 7-8 година води исти човек. Он је у међувремену променио две или три странке. Како је која партија победила на изборима тако је он узимао партијску књижицу те странке и остајао на челу предузећа. А оно сваке године бележи минус од 150 милиона евра.

Омер Карабег: Постоје ли препреке за слободно кретање робе унутар Босне и Херцеговине? Продаје ли се роба из Федерације на територији Републике Српске и обратно.

У Бањалуци нема Кисељака

Мурис Чичић: Тржиште је формално јединствено, али суштински постоји пуно вјештачких препрека које добрим дијелом отежавају пословање. Постоје и оне невидљиве препреке. Даћу вам један пример. Један од бивших комерцијалних директора Сарајевског кисељака рекао да он није могао да прода ни литру кисељака у Бањалуци. Значи, формално ми имамо јединствено тржиште, али је оно добрим дијелом испреплетено невидљивим препрекама што значајно кошта и привреду и становништво ове државе.

Милан Ћулибрк: Тржиште у Србији заиста функционише на прави начин. Овде можете да купите било какав производ било ког произвођача из региона, Европе и света. Тржиште је преплављено робом од оне најјефтиније и најлошијег квалитета, па до супер брендова великих светских произвођача. Овде је кључни проблем што је просечна плата мања од 400 евра, а просечна пензија мања од 200 евра, па је куповна моћ веома мала. И што је најгоре, животни стандард становништва у Србији расте по најнижим стопама у односу на осам земаља које нас окружују.

Омер Карабег: Ко вуче босанскохерцеговачку и српску привреду напред?

Мурис Чичић: Босанскохерцеговачка привреда има неколико сектора који су веома пропулзивни и који вуку напријед. То су дрвна индустрија и прерада дрвета, метална, хемијска и намјенска индустрија, туризам и фирме које лансирају своје производа на тржиште информационих технологија. Значи, имамо пет-шест сектора који су прилично стабилни. Наравно, имамо и оне секторе као што су производња алуминијума и челика који послују са негативним резултатима због неповољних кретања на свјетском тржишту, али и власничких односа. Раст туризма у Босни и Херцеговцини је посебна прича. Прије десетак година када бисте странцима рекли - дођите у Босну и Херцеговину, они би вас питали да ли се тамо још води рат, да ли се људи још убијају по улицама. А данас туризмам расте по стопи која се креће између 20 и 30 посто годишње. Имате туристички бум у Сарајеву, Мостару, Међугорју, босанскохерцеговачкој јадранској обали и низу других мјеста. Данас је тешко ходати улицама Сарајева када дође љетња сезона. Изграђен је невјероватан број хотела, хостела, трговачких и индустријских објеката који су у функцији туризма. Слично је и са дрвнопрерађивачком индустријом која је израсла такорећи из ничега. Наравно, постојале су природне претпоставке, али без домаће подузетности, знања и креативности то не би било могуће. Данас се столице, столови и кухињски намјештај, дизајнирани и произведени у Босни и Херцеговини, извозе у Италију по европским цијенама, што је некада било незамисливо.

Шта ако Фиат оде из Србије?

Милан Ћулибрк: Узданица српске економије је свакако ИТ сектор који сваке године бележи драматичне стопе раста. Вредност информатичких услуга које пружају фирме из Србија процењује се на преко 600 милиона евра. Србија, насрећу, још увек има има факултете који продукују одличне стручњаке за информатику. Кључни извозник из Србије већ годинама је Фиат из Крагујевца. Следеће године истиче десетогодишњи уговор који је Србија закључила са Фијатом и поставља се питање да ли ће Фиат остати у Крагујевцу. Забрињава што за сада нема наговестаја да Фиат планира почетак производње новог модела аутомобила, јер је стари већ на измаку. Уколико би Фиат отишао - то би значило неких милијарду и сто-двеста милиона евра годишње мање извоза из Србије, што би било веома лоше.

Омер Карабег: Колики је степен сиромаштва у Босни и Херцеговини и Србији?

Мурис Чичић: Сличан је ономе у региону, а то значи да испод границе сиромаштва живи око 20 посто становништва што је, наравно, ужасно. Тај дио становништа прима извјесну социјалну помоћ, али, нажалост, нико суштински не рјешава тај проблем. Ипак, значајан дио популације је успио да се извуче из сиромаштва. Морам рећи да је 1996, 1997. и 1998. године 90 процената становништва живјело веома тешко зато што је била уништена инфраструктура, није било привредних субјеката, у потпуности су били прекинути репродуктивни токови. Данас, након 20 година, око 50 процената популације има релативно солидан животни стандард. Поново се ствара нека средња класа. У Босну и Херцеговину се годишње увезе 60.000 - 80.000 аутомобила, штедња становништва је преко 11 милијарди марака, а прије десетак година била је испод пет милијарди.

Милан Ћулибрк: У Србији се око 25 посто људи сматра релативно сиромашним, то јесте да им прети сиромаштво. Међутим, мене посебно брине што људи немају перспективу. Србију сваке године напусти између 20.000 и 30.000 становника. То су млади, образовани људи који траже и налазе своју будућност у иностранству између осталог и због тога што се овде више цени партијска књижица него диплома и знање. Одлазе, дакле, претежно млади људи са завршеним факултетима док су шездесетих година прошлог века из бивше Југославије одлазили углавном необразовани људи који су радили физичке послове у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској и другим европским земљама. Ако нама одлазе најбољи, најпаметнији и најобразованији, онда ми губимо памет која би можда могла да креира будући привредни раст. Због тога би свака влада која жели добро својој земљи гледала да заустави њихов одлазак, али чини се да ова наша још увек даје предност партијским кадровима, а не младим и способним људима.

Како је 0,8 постало веће од 3

Омер Карабег: Занимљиво је да Вучић сваки час излази у јавност са бомбастичним подацима о успесима привреде Србије, док се политичари Босне и Херцеговине баш толико и не хвале привредним растом своје земље, иако је он већи него у Србији.

Милан Ћулибрк: Испричаћу вам један истинити догађај који личи на анегдоту. НИН сваке године организује самит министара финансија, гувернера централних банака и директора пореских управа свих земаља региона. Прошле године смо имали један такав скуп, а разговарало о економским резултатима појединих земаља у 2015. години. Најпре је говорио министрар финансија Босне и Херцеговине који је отприлике рекао да је његова земља у тој години остварила раст од 3 или 3,2 посто - не сећам се тачно - што, како је он рекао, значи да се лагано опоравља. Кад је дошао на ред министар финансија Србије он је рекао да је његова земља 2015. годину завршила са растом од 0,8 посто за који је он рекао да је то био динамичан раст. Ја сам се онда упитао како то да је босанскохерцеговачки раст од 3 процента благи опоравак, а српски од 0.8 посто динамичан. Чини ми се да је ту негде суштина. Ми од наших политичара слушамо хвалоспеве о стварима које уопште нису за похвалу. Они би већ једном морали да почну да воде рачуна о ономе шта говоре. Прошле године у априлу Вучић је обећао да ће до краја 2017. године просечна плата бити 500 евра. То је рекао у једној телевизијској емисији у којој сам и ја учестовао. Ја сам рекао да за то нема шансе - на шта је Вучић одговорио да он своја обећања испуњава, па ће тако бити и овога пута. Прошло је годину дана и он сада говори да ће до краја ове године просечна плата бити 450 евра. Не може ни толико, јер је тренутно мања од 400 евра. Ако је очекивана стопа раста 3 посто - а велико је је питање да ли ће она бити остварена због поменутог подбачаја Електропривреде Србије у прва три месеца ове године - онда се постављате питање како можете повећати плате за 15 посто, ако вам је раст 3 посто. То је немогуће .

Омер Карабег: Зашто се политичари Босне и Херцеговане више не хвале привредним растом. Никад их нисам чуо да кажу - ми имамо већи раст од Србије.

Мурис Чичић: Ја не бих превише држао до изјава политичара. Они по природи свог посла дају изјаве које врло често немају везе са стварношћу. Међутим, стопе раста у земљама региона врло су важне за све нас, јер то што Србија не расте довољно брзо негативно се одражава на све земље региона. Србија има највећа привреда у региону и као таква служи као одређени генератор развоја свих нас. Никоме од нас није у интересу да стопа раста наших сусједа буде нижа, напротив нама је у директном интересу да те стопе буду више. А зашто се босанскохерцеговачки политичари не хвале стопама раста разлог је слиједећи. Нико од њих не може рећи да су његове мјере или његов начин управљања је довели до виших стопа раста на нивоу Босне и Херцеговине. Сви су они на неки начин локални политичари.

Омер Карабег: У ствари, раст се највише остварује захваљујући иницијативи људи у привреди?

Мурис Чичић: Управо тако. То ја зовем жилавошћу људи. У њима постоји нека виталност. Људи који ову земљу вуку напријед престали су да било шта очекају од политичара и узели су судбину у своје руке.

Радио Слободна Европа

Омер Карабег

Новинар РСЕ од оснивања Балканског сервиса. Марта 1994. покренуо емисију "Мост" с намером да успоставља ратом покидане везе између људи са простора бивше Југославије. Добитник је награде "Југ Гризељ" Независног удружење новинара Србије (НУНС) и награде "Ерхард Бусек" Медијске организације Југоисточне Европе (СЕЕМО).