Драгиша Цветковић - од добротвора до издајника

Угледни  Нишлија , син потпуковника Првог светског рата, хероја српско-турских и балканских ратова, у другој половини тридесетих година урадио је много за свој крај.

У гимназијиским данима био је председник књжевне дружине ,,Његош“.  У Балканском рату добровоњно је био болничар, да би у  Швајцарској и Француској прихватао наше рањенике. Учествовао у отварању српске гимназије у Ници.  Био је и председник студентског удружења ,,Скерлић“ у Лозани. Посвећен култури и свом народу, афирмисао се и као члан управе Уједињене југословенске омладине за Швајцарску.

Дипломирао на  правима у Суботици, а по повратку у родни Ниш уређивао је лист ,,Напредак“. Организовао нишку радикалску омладину.

У зрелијем добу  постао је  председник Општине Ниш 1923. године – изашао на изборе против Николе Узуновића, а онда организовао Први конгрес градова Србије, Македоније и Црне Горе. Имао је урођену  харизму и КАКВУ дисциплину  коју је народ препознао. Кроз пар година поново добио мандат председника Општине Ниш. Две године касније постао је министар вера.

Храбар. Елоквентан и самоиницијативан, покреће  ,,Нишку слободну трибину“ и пише против диктатуре, због чега је бива хапшен, а његов лист забрањен.

Историјски потез Цветковић повлачи 1934. године. Он је  прикупио опозициону елиту на тајни договор о уједињењу  свих странака  сличних политичких  програма.  Тада је рођена Југословенска радикална заједница – ЈРЗ,  која је победила на изборима  1935.  После тих избора трећи пут је постао председник Општине Ниш, председник посланичког клуба ЈРЗ , министар  социјалне политике  и народног здравња. Свестран али фокусиран и неисцрпан, Драгиша иницира стварање Југословенског радничког  савеза -ЈУГОРАС, са идејом да раднике усмери на деловање у националним оквирима.

Године 1938.  поново изабран за министра социјалне политике и народног здравља  али је годину дана касније дао оставку са још тројицом министра и тако срушио владу  Милана Стојадиновића. Сутрадан је постао председник нове владе.

Чини се да је превише фактографских података у опису лика и дела Драгише Цветковића, а опет, не можемо а да не направимо овакав хронолошки осврт у комплексној биографији овог Нишлије.

Драгиша је иницирао је одржавање Првог конгреса Савеза градова Југославије, а онда са Владком Мачеком прогласио споразум о Бановини Хрватској.

Поднео је оставку и сутрадан основао нову коалициону владу, у којој су се касније нашли и Хрвати.

Помало контраверзан, чини се својеглав, упоран али сигурно разборит, Драгиша доноси низ помало неочекиванх одлука.

Са министром спољних послова отпутовао је у Немачку 1941. године  и преговарао са министром иностраних послова али и самим Хитлером , али није прихватио Хитлеров захтев да Југославија приступи Тројном пактру . Довољно храбар да одбије и  довољно мудро да се правда да није овлашћен за тако нешто.

Неколико недења касније, по одлуци Крунског савета потписао је ,,неславни“  Протокол о  приступању Југославије Тројном пакту сила осовина.

По избијању војног пуча Цветковић је ухапшен , али пошто је Душан Симовић преузео дужност  председника владе, бива ослобођен.

По уласку Немаца у Београд, фелдмаршал фон Вајхс тражио је од Драгише Цветковића да му пружи помоћ и да сарађује са окупаторима, што је Цветковић одбио и повукао се у Нишку Бању. Одведен је у Бели двор где је избегао да потпише капитулацију Југославије. Одбио је понуду окупатора да буде председник владе поробљене Србије.  Хапшен је у два маха од окупационих власти и одведен у логор на Бањици, где је провео око два и по месеца.

Побегао је у Бугарску  1944. Године, а одатле у Турску. Године 1945.  конфискована му је имовина. Изгледа као да није било више мира и слободе за овог човека-градитеља, борца и доброчинитеља.

Цветковић је објавио  ,,Документе о Југославији“  у десет свезака са циљем  изношења истине о догађајима коју су земљу гурнули у катастрофу

На крају, Цветковић је због шећерне болести изгубио вид.

Умро је у Паризу, тамо је и сахрањен у српском делу гробља, поред гробова генерала Петра Живковића и Богољуба Јевтића.

Цветковић је био човек са европским искуством, визионар који се залагао  за демократске процесе, реформатор привржен идејама које је утемењио Никола Пашић.

Дошавши из демократске европе, за њега је неприхватњиво било да развој југословенског друштва буде базиран само на традицији српског народа. Био је противник Шестојануарске диктатуре и сматрао је да она зауставња развој земље.

Имао је врло критичан став на питање дешавања у Нишу, што се види и из његових текста ,,Једна индолента средина“. Желео је промене и стварао их је као градоначелних. Мењао је Ниш и од њега стварао град.

Изградио је улице, водовод, школе, институције, трамвајску мрежу, три електричне централе. Као министар  народног здравња променио је дотадашњи концепт подизања болница у сваком општинском месту . Направио јаке медицинске центре  са специјалитичким службама у већим насељима. Иницирао градњу  хирушких клиника у Нишу. Подстицао индустрију у време када је 90 % српског становништва било сеоско.

Радио је на решавању социјалних проблема, колективних уговора, залагао се за смањивање дажбина.

Био је оштар критичар послодаваца, тражио је скраћење радног времена и повластице инвалидима. Подигао је много инвалидских домова и формирао берзе рада. Један свој плац је поклонио за изградњу Инвалидског дома (крај Обреновићеве улице).

Елегантни Парижанин, знао је прави значај културе, чини се, више него било који други човек тога доба,  саградио је данашње Народно позориште, подиогао  споменик краљу Александру, ослободиоцима Ниша, али и Стевану Сремцу, Добрици Милутиновићу и Николи Пашићу, чијим је идејама био привржен.

Читао је озбиљну литературу, о чему сведочи око 450 књига колико му је одузето после рата

Да ли је потписивање Тројног пакта марта 1941. године  било издајство или покушај да се спречи страдање више од  милион и по Југословена, остаће питање става. Остаће и питање да ли уопште постоји званична одлука којим је Драгиша проглашен издајником...