"Једно лепо купатило, у које је један велики точак дизао и терао воду из Нишаве..."

Према пописном дефтеру насталом после 1550.године, у Нишу је било назначено 277 зграда, од којих су 43 хришћанске, да би у последњој четвртини века број и једних и других опао: муслиманских има 193, а хришћанских 30.

Стагнација настаје већ на почетку треће деценије XVI века, тачније после турског заузећа Београда (1521.године), који од тада постаје седиште Смедеревског санџака, а нарочито после освајања Будима (1541.године), када Ниш остаје дубоко у унутрашњости европског дела Турског царства. У другој половини XВИ века, после првих турских пораза – на мору 1571. Код Лепанта и на копну 1593. године код Сиска – започиње криза, која се одразила на развој многих градова турске провинције, па и Ниша.

Чињеница је да Ниш није имао, осим изузетног положаја, снажнију економску базу за даље напредовање, као што је био случај са градовима рударским центрима. Налазећи се на веома прометном Цариградском друму, био је изложен наметима и насиљу од султанове војске, која је одлазила у походе. Све је то имало одраза на даљи развој града. Но, без обзира на све то, многи богатији Турци настављају са подизањем својих задужбина, нарочито богомоља.

Потпунију слику Ниша, а нарочито опис појединих монументалнијих објеката, даје Ханс Дерншвам, који је 1553–55. године прошао кроз град у саставу једног аустријског посланства. За разлику од Жана Шесноа, који је неку годину раније прошао кроз Ниш забележивши да је то била "негда велика варош, а сад само село“ и Катарина Зена, који говори о околним кућама "саграђеним на њихов начин од дрвета", овај Немац назива га "варош". Прошавши кроз насеље, први од поменутих путописаца спомиње мост на Нишави, истичући да је мост од дрвета, "доста широк и добар". Поред моста помиње остатке утврђења које “више нема ни једног зида“ , што би указивало да је овај мост на месту данашњег код тврђаве.

У близини видео је "једно лепо купатило, у које је један велики точак дизао и терао воду из Нишаве". Вода из Нишаве одвођена је специјалним каналом од опеке у резервоар а одатле, филтрирана, у хамам. Дерншвам је први од путописаца који указује на постојање хришћанског сакралног објекта у Нишу. Он наводи да је то „ једна српска црква као обична мала кућица, али саграђена од камена“. Овај објекат скромних димензија, чији је ктитор могао бити неки монах или богатији Србин, настао је, на основу описа, вероватно 40-их година XVI века. Тешко је са сигурношћу лоцирати ову црквицу, али је свакако изграђена на левој обали Нишаве, што донекле потврђују и неки каснији извори.

У ферману султана Мурата III од 1587.године, којим се дозвољава "Хилендарцима да могу прибирати милостињу за Хилемдар по свој Европској Турској“. Помиње се хиландарски метох у Нишу већ 1581.године. Један век касније, у аустријском плану Ниша из 1690.године, уцртана је "хришћанска црква" на крајњој периферији леве обале реке, а у плановима града из 1737.године на француском језику, уцртана је данашња црква св. Никола у подножју Горице. Према томе, црква коју Дериншвам спомиње није могла бити на десној обали Нишаве, већ на месту, или у близини данашње саборне или светониколске цркве.

За време боравка у Нишу, Дерншвам је ноћио у пашином дому, чију опис даје. То је један већи комплекс са пашиним конаком и харемлуком, "пространим двориштем ограђеним зидом од иловаче или непечене цигле“ и великом улазном капијом. У сред дворишта налазио се конак, грађевина од "дрвета подигнута на некој старој згради и зидинама“. Очигледно је да су коришћени темељи неког ранијег објекта што указује да се налазио на простору данашње тврђаве. Била је то османлијска грађевина, симетричног типа на спрат („две ћелије са огњиштима, а у средини ходник“), из чијег се средишњег ширег простора улазило са једне и друге стране у собе конака. Није било патоса а ни резбарених таваница. Дерншвам не говори о обавезном истуреном делу – диванхани – али напомиње да је поменути већи простор отворен и има "пријатан поглед на планине", што несумњиво указује на диванхану без прозорских окана. Друга зграда – пашин харем – одвојена је посебном оградом и налазила се насупрот конаку, чак "преко улице". Поред капије, у комплексу пашиног конака, налазила се "једна соба са огњиштем и једна стаја за неколико коња“, која "није била ни упола саграђена“.

Веома документован опис даје Дерншвам о каравансерају, грађеном у време његовог проласка кроз Ниш. О овом објекту пише следеће:

"Каравансерај је грађен на четири стране. Унутра је имао прилично двориште, а на обема странама, с десна и с лева, било је по шест засведених ћелија, у свакој по огњиште и по један мали прозор поред врата. Једна ћелија је дугачка и широка по два хвата (3,78 метара), а висина је колико човек може руком досегнути. Остали делови зграде нису били засведени, већ су рђаво таванисани неизрендисаним дрветом. Изнад поменутих ћелија било је исто толико других ћелија, такође са огњиштима. Све је изграђено од дрвета и тако распоређено, да се могло једним ходником обилазити. Улаз у зграду имао је једну велику капију, испод које се могло седети као испод црквеног трема. Према капији, отпочето је било нешто да се гради у приземљу, као стаја за коње, а на њој озго по њиховом обичају, дрвена палата у којој је могао ноћити неки господар. Иначе, приземље није имало никаквог подрума ни свода, а кров је био пљоснат, опекама покривен. Унутра је било неколико римских, латинских старина, поломљених и разбијених. Путници их нису могли прочитати, јер су биле узидане “.

На основу података из Смедеревског дефтера 1516.године, у Нишу је почетком XVI века било најмање три каравансераја. На италијанском плану града из овог времена уцртана су два објекта те врсте (Цасе ди Провианда), и то један већи, на левој страни Нишаве, у комплексу данашњег парка, на самој обали,а други у тврђави, на месту данашњег арсенала. Потреба за оваквим грађевинским подухватима настала је због све већег броја страних трговаца у Нишу, нарочито Дубровчана, а и Шибеничана које помиње Дерншвам.

Дерншвамову констатацију о Нишу као већој вароши, потврђује у запису из 1555.године и посланик цара Фердинанда, Бусбек, подвукавши да је то „многољудна варош са много старих рушевина“. Путописац изасланства цара Максимилијана ИИ, уопштено говори о Нишу, „некада гласовитом граду, а сада селу“ са „много дашчара турских, дубровачких и других трговаца“. Исти путописац бележећи податак да је посланство присуствовало „миси коју је читао редовник, кога су овдашњи Дубровчани ради службе божје издржавали“, указује на постојање снажне дубровачке колоније у Нишу.

Учени свештеник са Универзитета у Тубингену, Степан Герлах, пролазећи кроз Ниш назива га варошицом, у којој се назиру зидине, али која није утврђена („отворен као варошица“). У њему је набројао „шест до седам дзамија“, од којих је у једној мањој, која се налази у тврђави, „покопан Хамза-бег, који беше у Ђули (град у Мађарској, освојен од Турака 1541), а одвео је из Угарске толико жена и деце да је са њима населио два села код Ниша“. И у овом се путопису спомиње, као и две деценије раније, хришћански сакрални објекат мањих димензија. То је „нова дрвена црквица каменим плочама покрита.... са иконама са ћирилским натписима.... са свештеником који спада под Пећ“.

Грађење ове црквице пада у време обнове Пећке патријаршије (1557-1766), која је свакако била повод да Турци дозволе подизање новог културног објекта у граду. Један податак са краја XВИ века можда би могао допринети лоцирању ове цркве. У Смедервском дефтеру из времена Мурата ИИИ помиње се, поред других махала нишких и „Махала месдзида црква“, што указује на мењање намене хришћанског објекта у муслимански. Да ли се ово односи на цркву св. Николе, која је више пута преправљана у цркву и џамију?

Податак путописца 90-их година XVI века да Ниш „може имати 1.500 огњишта и више мошеја и да су куће прекривене ћерамидом“, допуњује слику града, јер Смедеревски дефтер Мурата III бележи само нешто више од 220 зграда. Контаријев податак је далеко стварнији, јер у овом периоду Ниш већ има десет махала и јаку трговачку чаршију на левој обали Нишаве. Уколико је поменути број зграда и приближно тачан, онда је Ниш морао имати око 4-5.000 становника.

Варош је била веома богата („има у обиљу живежи“), како тврди овај странац, али „нема зидина, него само кулу и порушен градић“, те оставља утисак малог и запуштеног насеља. У свим осталим белешкама о Нишу до краја века може се констатовати заједничка карактеристика изгледа града у том периоду. То је био „некада гласовит“, односно „стар и угледан град“, а „сада варошица без зидова, грозно опустошена од Турака“. Од утврђења „сада једва постоји шести део и могу се видети ту и тамо зидине, велики комади сводова под земљом и бедем, као и велики део тврђаве испред које се пролази када се улази у град, али сасвим порушена и оронула“.

Према томе, кроз читав XVI век Турци нису ништа обнављали на остацима античког и средњевековног нишког утврђења. Неколико монументанијих грађевина Ниша тога времена остало је забележено у списима посланства. На основу података из турских извора, бележака путописаца и италијанског плана града добија се потпунија слика изгледа Ниша у XVI веку. Насеље је имало најмање 1.500 зграда - од чега бар десети део спратних – на левој и десној обали Нишаве, распоређених у 8-10 махала. Од монументалнијих објеката, било је два или више каравансераја, затим већи број конака са харемлуцима, текија, најмање три завија, више чесама и шедрвана, два моста (један на Софијском путу), неколико млинова табакана, више џамија и најмање два муслиманска гробља, једна или више мезилхана и имарета преко педесет дућана у чаршији. На левој обали већ се могу сагледати магистрале, које се поклапају са неким данашњим улицама.

Током XVI века скоро сви путописци у својим записима о Нишу говоре о деоби насеља на једној и другој страни Нишаве, што указује на све брже ширење града према југу, односно на левој обали реке. Тако, већ на почетку овог века, члан царског посланства Бенити, бележи у трговачком делу вароши „пет улица свака са по стотину кућа“, које се могу идентификовати са данашњим улицама. Све су се оне везивале за средишњи део чаршије. На овај начин основна концепција ширења града, започета у XVI веку, настављена је у XVII, користећи наравно, комуникације које су имале одлучујућу улогу у његовом развоју. Губећи постепено позиције у средњој Европи, после пораза код Лепента и Сиска, Турци већ почетком XVII века почињу да концентришу своје војне снаге у Нишу. Сада ово насеље постаје значајно седиште „свих тимарлија “, посредника земље у околини, а истовремено ту је и знатан број „јаничара и турских коњаника – спахија“, као одбрана овог важног комуникационог центра. Ова јака војна посада у Нишу држала је у потчињености „оних 10.000 хришћана који живе у околини овог места на две миљле далеко“.

Број од 10.000 Срба у Нишу и ближој околини је импозантна цифра, која показује многољудност овог насеља, тим пре, када јој се дода и велики број Турака у граду. То негира тезу многих путописаца о Нишу као варошици, па чак и селу, којој је доприносио изглед насеља, а нарочито куће хришћана „налик покривеном кошу, који се преносе од једног места на друго да се уклоне тиранству неверника“. Средином XВИИ века Ниш је „велика варош и кадилук“ а по броју објеката који путницима стоје на располагању, по пространству и по важности је „треће коначиште на путу од Софије до Београда“. Но, без обзира на ово поређење Ниша са Београдом и Софијом, обим градње у њему опада у односу на прошли век. Богатији Турци и даље подижу своје задужбине, али у далеко мањем броју.

Евлија Челебија, у своме Путопису из 1660. Године, бележи за Ниш:

„ ...варош, која лежи у равној долини, броји 2.060 приземних сиротињских кућа и великих сараја на спрат, покривених ћерамидом и окружених виноградима и баштама. Међу овим грађевинама је у чаршији свега 200 дућана са сваковрсном скупоценом робом“. На основу Челебијиног податка о броју кућа у вароши, може се тврдити да је Ниш имао 10.000-12.000 становника. Евлијина тврдња да у Нишу није било војске када је он боравио, може се прихватити и као тачна. Међутим, белешка енглеског племића Пола Рикоа, који је са посланством енглеског краља Чарлса ИИ прошао кроз Ниш на путу за Цариград 1665. године, указује на њено постојање.

Он пише да је на путу према Нишу сусрео турску војску, која је одлазила за овај град, што показује да су ту биле стациониране војне снаге. Према томе, сасвим је могуће да су у овом периоду Турци већ почели са обнављањем нишке тврђаве. Развој Ниша, који је у XVII веку и није нарочито евидентан, сасвим је био заустављен аустро–турским ратом 1689/90 године. Приликом заузећа град је претрпео велика разарања, а према извештају аустријског генерала Маркгрофа Цару 1689. Године, био је и опљачкан. Колико је Ниш био опустошен показује и запис француског дневника, у коме је шест година после рата наглашено да је „већина кућа оштећена“. Када се овоме придода и податак да је број становника града био нагло опао Чарнојевићевом сеобом, онда се може са правом тврдити да је Ниш крајем XVII века и у првој половини XVIII века доживљавао дужи кризни период.

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ "Земља најлепше патње" Милан Новаковић

Нишке вести