Зашто су сви акценти, осим београдског, смешни

Више се не сећам шта сам тачно акцентовала онако како се акцентовати не треба, али знам да је професорка буквално вриснула: "Колегинице!" и згађено исколачила очи. Срећом, нико од колега није реаговао, а вероватно им је било смешно (и мени је), али скоро нико није варио дотичну професорку, тако да су, контам, одлучили да се солидаришу са мном.

А замислите која спрдња настане на првој години новинарства кад се у једној просторији нађу студенти, "будући новинари", из Босне, Чачка, Зајечара, Ниша, Зрењанина...

У мом Књажевцу се говори онако, тимочко-призренским акцентом, што није баш као што говори несрећни Тика Шпиц, али је ту негде. У мојој кући се говорило мање више правилно (шта год то значило). У школи смо говорили "стандардним" акцентом, а део средње сам провела на локалном радију где сам водила омладинску емисију, тако да сам била убеђена да је са мојим акцентом све океј.

Онда се десила та професорка, па цео свет различитих акцената са којима сам се сусретала сваког дана на факсу и које неминовно почнеш да упијаш. Испоставило се да са мојим акцентом није баш све у реду – моја мелодија је другачија од ове стандардне, агресивнија, бржа и, човече, невероватан је број речи на којима је акценат у ствари на првим слоговима! Још невероватнији број оних на којима мислиш да је на првим слоговима, а није.

Да сам уписала било шта друго, а не новинарство, не бих се претерано бавила акцентом. Овако, већ до првог колоквијума на првој години сконташ да, ако желиш да се бавиш новинарством, можеш себи да додаш још један "испит"– научи да причаш правилно.

- Кад је реч о медијима, требало би да се држимо стандардног акцента. Да није тако, не бисмо се разумели. Независно од тога, у неформалном говору можемо да се служимо матерњим акцентом, који пробија некад и у званичној комуникацији и то може да буде симпатично. Нарочито су ТВ серије и филмови учинили много да ти нестандардни акценти дођу до јавне медијске сцене, што је занимљиво јер доноси колорит - прича ми професор стилистике и реторике Добривоје Станојевић.

Ово исто је говорио и на првој години новинарства. Човек нас никада није прозивао када нешто погрешно акцентујемо, или кад јесте, радио је то "нежно" (не попут оне друге професорке). Мени је то било кул, слао нам је поруку – океј, морате да причате стандардним језиком, таква су правила игре, али је кул и занимљиво што ће свако од вас проћи различити пут од матерњег до стандардног акцента. Може да буде смешно, али није за подсмех. Добривоје Станојевић ми је дао своју теорију о томе зашто су нам акценти смешни.

- Подсмех постоји јер, претпостављам, крајеви у којима се колоритније говори код нас су, у материјалном смислу, далеко иза ових богатијих у којима се говори "правилно". А сиромашан рођак је увек далеки рођак. Да смо нешто у провинцији богатији, итекако би волели наше акценте - каже.

Има логике у овом поређењу са сиромашним рођаком. Јер, војвођански акценат јесте "другачији", али некако није "смешан" као онај из Лесковца и Ниша.

Добривоје Станојевић је имао и неке од најбољих реакција на међусобне студентске прозивке.

- Кад сам питао једног студента зашто се смеје колегиници из Врања, рекао ми је да она треба да говори правилно, правилан говор слуша са телевизије сваког дана, а опет тера по свом. А онда сам га питао шта значи терати по свом. Каже, значи радити како си навикао. Онда сам му објаснио да је употребио "терати по свом" зато што су сви Срби живели на селу све до устанка 1804. године и да "терати по своме" значи да је нека од његових бака терала стоку по свом пашњаку, па одатле тај израз - прича ми професор.

Умео је да "закуца" студента сличним изјавама, али ја сам то волела код њега, јер си из његових закуцавања могао понешто и да научиш.

Још једна урнебесна ствар са акцентом је што, кад ти тај "правилни" говор једном некако "уђе у уво", дође време да се вратиш одакле си дошао, посетиш породицу и пријатеље. Позвала сам неколико колега са факса који сада раде као новинари, а пореклом су из различитих крајева Србије, да ми испричају своја искуства.

- Када се на кратко вратите кући, онда се осећате као да сте између две ватре. Да ли да говорим "као Београђанин" или "као Зајечарац"? Тешко је и једно и друго, јер сам ја и једно и друго. Обично говорим правилно, али када сам са најбољим пријатељима, тај тимочко-призренски дијалект поново оживи, а мислио сам да сам га убио још док сам радио на локалном радију као средњошколац - каже Стефан Јовић, уредник и презентер радија Плаи и колега који ми је на првој години факса рекао да наглас изговорим реч шишарка.

Пазите ово – шишарка. Којим год акцентом се говорило тамо где сте док ово читате, изговорите ову реч наглас. Таме где смо Стефан и ја одрастали се каже шишАрка, са акцентом на а. То звучи смешно овима који кажу шИшарка, што јесте правилно. Обожавам ову реч, јер је на себе преузела сву муку учења правилног говора. И дан данас када је чујем или прочитам, умрем од смеха.

А замислите како је тек Пироћанцима.

- Пиротски акцентат у ствари омекшава речи , омиљена ми "јстскт", то јест јастукат - тај јастук. Има и неких сличности са бугарским језиком, тако да се са њима одлично споразумевамо, што је велики плус јер, суштински, говориш још један језик поред српског - каже Лазара Маринковић.

То са страним језиком је скроз тачно. Супер за Пироћанце је што разумеју Бугаре, али сваки нестандардни акценат је као посебан језик. И сви ми, као да говоримо два различита језика. Пробајте да слушате ортака из Врања кад прича са кевом телефоном или, још боље, са бабом.

- Обожавам пиротски дијалект. Мислим да сви људи који причају другачијим акцентом заправо имају неку посебну врсту надмоћи и способности. Разноликост у језику је огромно богатство, а не нешто због чега људи треба да се стиде. Ја никад нисам имала јак акценат, чак се сећам да су ме још у средњој школи некад зезали јер причам "београдски" и "ударам у бАндере". Данас, кад сам окружена људима који причају пиротски, језик сам крене да говори пиротски и то ми је скроз кул. Често ми се дешава да када поменем одакле сам, људи буду у шоку: "Уопште не звучиш као да си из Пирота, па где ти се изгубио акценат?!". Није се нигде изгубио, тебра, чувам га за специјалне прилике - каже Лазара.

То је тачно, када чујеш матерњи акценат, језик сам крене. Сећам се да сам, док сам се спремала за ово снимање, прилично размишљала о томе на шта ће све то да личи ако ме колега, један од ретких који је задржао матерњи акценат, буде "повукао за собом". Не прича се исто у Крушевцу и Књажевцу, али ту смо негде. На крају је ипак победило то што сам више размишљала о ономе о чему смо причали него о томе како смо причали.

Кад смо код оних који су задржали матерњи акценат, не смемо да заборавимо Црногорце. Теорију о томе зашто Црногорци не дају пет пара на акценат и фурају свој, дао ми је професор Добривоје Станојевић.

- Они немају комплекс ниже вредности, не знам да ли је то због планина у Црној Гори, мада, имате у источној Србији толико планина, а опет, ја сам увидео да многи студенти из тог вашег краја развију комплекс ниже вредности због акцента. Црногорци имају самопоуздања, можда има везе са тиме што никад нису били под Турцима, а и са тиме што је њихов говор занимљив. Знате да када сте на мору, често покупимо тај њихов акценат - каже професор.

Ђе не знамо.

Ко мора, као ТВ новинари и сви остали новинари који осећају потребу да говоре стандардним језиком (шта год он био, али то је друга прича), акценат се да научити. Као предмет у школи, одласком на часове. Тако је прва презентерка спортских вести у Србији, Нина Колунџија, од босанског, преко војвођанског, дошла до стандардног језика којима вам данас саопштава ко је кога и колико у свету спорта.

- Као шестогодишњакиња сам се из Бања Луке преселила у Бачку Паланку, па сам се најпре са босанског пребацила на војвођански, а онда деценију и по касније на стандардни. Прво сам коб'ла заменила за кобила - каже.

Али то није било довољно за телевизију.

- Када сам дошла на телевизију, рекли су ми: "Јао како слатко причаш и отежеш, али на телевизији тако не може". "Певала" сам док сам читала, као да причам неку причу и поприлично отезала, онако војвођански. Што ми је материја била познатија, то сам више певушила. Прво што сам урадила – заказала сам час дикције. Упутства која сам добила од професорке су ми много помогла. Једно од њих је да снимам диктафоном док вежбам и потом слушам и сама уочавам грешке. И дан данас ми излети нека реч, углавном када сам уморна па концентрација попусти - каже Нина.

Док сам завршавала овај текст, питала сам колегиницу Лазару "Кој ги мица џаци?". Ништа није разумела. Била сам убеђена да је то из пиротског краја, али изгледа да је више лесковачки или врањански.

Да је Вук Караџић био из тих крајева, сви би знали да то значи - ко помера џакове. Али није.

Петра Живић, Vice