Да нам није народне кухиње...

Малена кућа у Улици Страхињића Бана на броју 17 разликује се од осталих у овом крају. Поломљене тарабе, небетонирано двориште, чесма и пас Муса.

Остаци асфалта, донети однекуд, воде од капијице до две просторије које су њихов дом. Под је небетониран, а уместо плафона су летве.

У неомалтерисаној соби нешто апарата, сто, клупа и једна једина столица, расклиматани кревет и креденац. Све половно и одбачено од породица које су имале више среће у животу.

На столу много флаша у којима се захвата вода. С једног краја собичка на други, обешена је жица за веш на којој висе јоргани, ћебад и дечија гардероба.

Здравчо и Јасмина су без посла. Имају само завршену основну школу. Он је некада радио грађевинске послове, а сада једино цепа дрва. По читав дан за хиљаду динара.

Јасмина је својевремено била запослена у ,,Коштани“. Невенчани живе већ 17 година, јер за то парче папира нису никада имали пара. Обоје су као мали остали сирочићи. Имају четворо деце, Анђелу (16), Марију (10), Стефана(9) и Лазара (7).

Марији је рођендан. Она за то и не зна. Јасмина, као да се правда, каже да нема од чега да јој купи поклон и спреми торту, па јој због тога и не говори.

- Свако јутро одлазим у народну кухињу. Дадев ни по две векне леб и по четири кутлаче кувано јело, а нас је шестина.

Од социјалну помоћ и дечји додатак, који заједно излазев 18 иљаде, платим струју и воду и купим брашно. И што је тој?

Деца су ми за све жељна. Били су ни исекли струју, због дуг од 380 иљаде који је направљен док су с нас живели свекар и  маћеха. Он умре, она наследи пензију и отиде.

Сад и девер умре. Није имаја никог. И тој смо задужили да га саранимо. Пет године без струју – казује своју животну причу Јасмина.

Анђела је пре две године преко ,,Црвеног крста“ ишла на море, а Здравчо је некад радио као дунђер у Београду. Остало четворо никада нису изашли из Врања.

Чак ни до суседних села ни других делова града, иако су од центра удаљени на 15 минута хода. Тих километар ипо од куће до школа и народне кухиње, читав су њихов свет.

Јасмина се прибојава надолазеће зиме. Треба обезбедити дрва, а нема се. Здравчо из дана у дан тоне у очај и тугу. Није био код куће.

Сезона је спремања огрева. Јасмина каже, да једино у јесен може да заради неки динар.

Током године, узалуд чека на Бујковском мосту у Врању, где се скупљају физички радници, надајући се да ће га неко позвати да ради. Али узалуд, посла нема, па нема.

У своја родна села се не могу вратити, појашњава Јасмина како неко не би помислио да су нерадници, јер им рођаци не дозвољавају, сматрајући да само они полажу право на њихове очевине. Она би могла да чисти негде, додаје.  

- Да нам неје народна кухиња, не знам како би преживели. Њалепше су макароне. Нема месо у њи, али не да ги добро спремав.

Моја деца ни незнајев што је месо. Спремам кромпир и пасуљ, месим леб. Доносе ни људи. Платимо кд имамо. Тешко је било без струју.

Зими тек. Деца су попустила у школу. Разбољевају се нон стоп. Имају бронхитис. Шпорет је одавно прогорео, више дими него што греје.

Заложим само кад се врате из школу. Мало поседив, и одма у кревет. Немамо за дрва. Здравчо спава овде, у овуј собу. Обуче капу и јакну, покрије се... – нема снаге Јасмина да доврши реченицу.  

Марија би за рођендан желела ролере. Тешко изговара ову реч. Нема ни лутку. Ни једну. Има маче.

Стефан би волео да има ,,бициклу“. Ни он нема ни једну играчку. Има пса. Нема ни лопту. А волео би.

Онда би могао да на оближњем пољанчету позове другаре да играју фудбал. Најстаријој Анђели треба компјтер. Због школе, каже. Али како га набавити?

Најмлађи Лазар није био код куће. Кренуо је у предшколско. Он воли аутиће, али нема ни један.

Када је Анђела славила малу матуру, наставници ОШ ,,Доситеј Обрадовић“ купили су јој одећу, обућу, платили да јој среде фризуру, обрве.

Јасмина пере ручно. На чесми у дворишту. Упркос свему, деца су чиста и негована. На жицама је било окачено доста веша.  

Угланом наслеђеног од деце којој више није био потребан. Марија је на крају добила две хемијске оловке и коришћен лабело.

Тек толико да рођендан не буде без поклона.