Имају 11 деце, велику љубав и беду

Када асфалтним путем од Врања стигнете до Стропског села, усмериће вас да кренете земљаним друмом до речице, где живи огромна породица Љубисављевић.

У дну неограђеног дворишта, дочекује нас троје босоногих малишана. По хладној и влажној земљи трче у сусрет крвавих стопалца, белих насмејаних лица, плавих очију и косе плаве. Радују се ненајављеним гостима, грле нас и руке пружају.

Отац и мајка нису ту. Отац је отишао у надницу, а мајка са старијим ћеркама по козе, каже нам тренутно најстарија, али и најнеповерљивија Анастасија, док марљиво скупља расут стари папир по дворишту.

Крај накривљене уџерице, још два, готово потпуно угљенисана објекта. Из куће се чује бебећи плач, мачке искачу кроз прозор, а два везана пса лају. Још три мања кучета мотају нам се око ногу, док иза куће допире звук хармонике.

То стриц ове деце Небојша Љубисављевић, пребира по диркама, испред свог дела дома.

Наиме у омаленој кући живи укупно 15 људи. Осим Драгана и Драгане ту су њихова деца: Александра(15) која је сада други средње, Милица (15), Анђела (14), Кристина (13), Анастасија (11), Адријана (10), Тамара (9), Наталија (6), Дијана (4), Милан (2) и беба Мартина од седам месеци. Кућа је преграђена, а у другом делу живе Драганови брат и мајка.

Небојша нам објашњава, да би овде било још душа, да су сва Драганова деца ту.

Из првог брака, од покојне супруге, Драган има ћерку Златицу (22) која се недавно удала и чека бебу, и још два сина Златка и Лазара, који су у хранитељским породицама.

Нису та деца од породице одвојена због немаштине, него јер нема места за све у трошној кућици.

На трему се суше нанизани дуван и паприке, у малом предсобљу нагуране ствари, на "смедеревцу" огромна шерпа крчка са вечером за 13 душа. На кревету беба коју чувају две, тек нешто старије сестре.

Са друге стране куће нешто уреднија слика. То је дом стрица и баке. Мала ограђена баштица пуна цвећа, кокошке кљуцају траву, а из унутрашњости се шири мирис тек испечене зељанице.

Домаћини инсистирају да са њима попијемо кафу, зељаницу да пробамо.

Како од уста толике фамилије да одвајамо, кажемо, а бака показује две велике тепсије и уверава нас да је пите направила довољно и за путнике намернике.

Од њих сазнајемо да је Драган, по професији пекар и електричар, некада радио у Симпу, у тамошњој кантини. Са суновратом Симпа, међу првима је добио отказ. Радио је Драган и по пекарама у Врању, али га ни један газда није пријавио, а често ни плату није добијао.

Како није имао новца да прехрани бројну породицу, почео је да ради за надницу по селима. Тако сада ради у њиви, зида, копа, поправља, чува стоку...Шта год му дају. А кад му дају, често га плаћају у храни. Ту и тамо га исплате врећом пасуља, џаком брашна, дају нешто шећера, лука... А деси се и да га не исплате.

Где ће им душа, кад знају колико деце има и како се мучи, питамо, а његов брат и мајка само слежу раменима и кажу "такви су ти људи".

Они помажу колико могу. Небојша, електричар, исто у надницу иде, поправља апарате по селу, сналази се како зна и уме. Бака ко бака, кува, спрема, чува децу колико може.

И док пијемо кафу, ето Драгане са две ћерке. Дотерале су козе и на колицима довезле два џака брашна.

Добра и вредна деца
Сва су деца, која иду у школу, солидни ђаци. Најстарије девојчице иду у средњу школу у Врању, једна у пољопривредну, а друга на саобраћајни смер. Школарци су врлодобри и одлични ђаци. У кући сви помажу, а после школе старији чувају то мало коза што имају, а млађи оне млађе од себе.

Драгана не да да јој помогнемо да изнесе џакове, навикла је каже, а и да се не прљамо.

Анђела нам се одмах затрчала у загрљај. Пружа руку и води да нас упозна са свим животињама. Свако куче показује прстом и говори нам његово име. Онда набраја мачке, па нас води до згаришта два стара дворишна објекта где је управо затворила козе: Белка, Сивка, Пега...Вуче нас ручицом до следећег обора да нам покаже два прасенцета, а онда из захвалности што смо сваку животињу помазили, чврсто нас грли и љуби.

Сва деца су, хвала богу, здрава, само Анђела има проблем са очима. Водио је Драган код лекара, али за операцију у Нишу треба пара, а општина неће да им одобри. Сами немају. Ионако једва преживљавају од социјалне помоћи и дечијег додатка.

Да пара на пару иде, а беда на беду, доказ је и несрећа која је недавно задесила Љубисављевиће. Стари струјомер се пре два месеца запалио и спалио ова два помоћна дворишна објекта. Од тада немају струју. Једно време нису је имали уопште, а од недавно им је комшија дозволио да се код њега привежу, па сада са њим деле рачун.

"Долазили ови из ЕПС-а, гледали, причали нешто и ништа. Ваљда чекају да им платимо да нас повежу, али од чега", питају нас.

Ни воде немају у кући, него је довлаче из бунара који је у дну дворишта. Дали су, кажу, паре и да их повежу на водовод. "И ништа. На водовод нас нису повезали, а паре нам нису вратили", жали се бака.

А Драгана окружена децом мало прича, смеје се и смирено, али штуро одговара на питања.

Анђела, причалица, показује како је сама себи лакирала нокте. Каже мнооого воли да црта и објашњава како до недеље мора да наслика Богородицу са Хрситом, обаћала је наставници.

"Хоћете опет да дођете?", пита нас. Обећавамо да хоћемо.

"Само немојте сутра, морам у школу", каже Анђела па отрча у кућу да доврши цртеж.