Синдикати обележили Празник рада – борба за боље услове и веће зараде

Међународни празник рада, 1. мај, обележава се широм света у знак сећања на дан када су радници у Чикагу штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време. Савез самосталних синдиката Србије (СССС) је на платоу испред Дома омладине организовао скуп и представу о првом протесту радника 1. маја 1893. године, испред тадашње кафане Радничка касина. 

Председник СССС-а Љубисав Орбовић рекао је за РТС како је ове године симбол обележавања да радници дођу до бољих услова, до већих зарада, да од њих може пристојно да се живи, да могу породице пристојно да живе и да услови рада буду бољи.

Првог маја радници и синдикати широм света традиционално излазе на улице. И данас имамо синдикалне скупове, перформалне, које су најважније поруке Савеза ове године?

Синдикати се већ 130 година, бар у Србији, појављују за Први мај, излазе и траже своја права и обележавају свој дан. Обележавају борбу коју радинци воде у целом свету за своја права. За чувене три осмице и остала права која проистичу из тога. Борба ове године, симбол обележавања, јесте да радници дођу до бољих услова, до већих зарада, да од њих може пристојно да се живи, да могу породице пристојно да живе и да услови рада буду једноставно бољи односно да се поштује закон, да се поштује осам сати рада, да ако се ради прековремено, тај рад мора бити плаћен и мора бити у оквиру оног броја часова колико је законом регулисано.

Истраживање из 2021. каже да готово 60 одсто радника нема поверење у синдикате. Kолика је моћ синдиката? Kако вратити поверење?

То је сад дискутабилно да ли је 60 одсто, нису сви ни чланови синдиката радници. У овим моментима свим овим променама које су се дешавале последњих 20-30 година, губљење радних места, увек се тражи неко ко је кривац. Синдикат је организација у којој припадају радници. Синдикат није један човек или једна група људи. Синдикат су сви они који су чланови синдиката. То поверење имамо у саме себе, или га имамо или га немамо. Kад год дође до момента да треба да га имамо, верујте ми да радници имају поверења у себе и у своје лидере у фирмама. Основни живот синдиката се одвија у фирми. Ту је питање број један. Постоје сада доста велики проблеми, доста тешки услови, дошле су друге културе у нашу земљу, други инвеститори, ту се ствара једно незадовољство, брани се организовање синдиката. Не дозвољава се, кажњава се. Али полако се боримо и враћамо нормалне токове.

Али и Ви сте недавно истакли да се дешава да их формирају и директори и политичке партије. Да ли то обесмишљава синдикате?

Да, то је један од великих проблема. Ако се не верује у синдикате, ако синдикати немају снагу, а што онда то раде политичке партије, што онда то раде директори. Они покушавају да ослабе синдикате што је год могуће више. Покушавају да изворним синдикатима који се боре за права, елиминишу ту могућност. И онда се појављује велики број синдиката. Имате у фирмама 20 и више синдиката што просто није природно. Ми нисмо политичке партије, то је скуп радника који артикулишу своје интересе кроз синдикат.

Док се размишља о новим методама синдикалне борбе, социјални дијалог је и даље највећа шанса. Пре свега у Социјално-економском савету којем председавате до 9. априла следеће године. Најавили сте утврђивање нове минималне цене рада. Хоће ли први пут достићи минималну потрошачку корпу? Kоји су параметри за утврђивање висине минималца?

Ми смо већ одредили радне групе које ће почети с радом. Ове године нешто раније него обично. Углавном се то почиње у августу. Прошле године смо због статистике имали доста велики проблем. Дошло је до пристојног повећања минималне зараде, али која није ни близу минималној потрошачкој корпи. Минимална зарада је 40.020 динара, минимална потрошачка корпа је на 48.000, нешто више од тога. И то из новембра, а минимална зарада је из јануара ове године. Сада бисмо да видимо да ли постоје разлике, да ли су обухваћени сви трошкови или нису да можемо доћи до цене која би била реална, односно до онога што је циљ који је Социјално-економски савет пре четири године донео, а то је да минимална зарада буде једнака минималној потрошачкој корпи.

Из Владе кажу треба сагледати утицај раста минималца на запосленост и сиву економију. Имали смо од Нове године највеће повећање, 14,3 одсто. Јесу ли га пратили негативни ефекти, како их спречити?

Негативни ефекти нису виђени и то сигурно није разлог. Минимална зарада поред повећања за које и ја говорим да није мало, није направила ефекат да је дошло до отпуштања радне снаге, имамо чак други ефекат да имамо пријем радне снаге, односно да увозимо странце који раде на многим пословима.

Савез самосталних синдиката Србије прославио је 120 година постојања. Много забринутости било је у Вашем говору. Између осталог, због доласка страних радника. На који начин они који пристају на прековремени рад и малу плату, али и они висококвалификовани који долазе, мењају услове пословања?

Ми се не плашимо да наше тржиште рада буде отворено, да долазе странци, плашимо се нечег другог и говоримо о другом проблему. Доводе колеге из Азије и земаља где су много мања примања, а наше раднике отпуштају због профита. И то је суштина. Здраве конкуренције се нико не плаши, али да дође неко ко ће радити за 10 и 20 одсто мању плату, а наши радници буду отпуштени, то просто није прихватљиво.

Предлог Закона о безбедности на раду ушао је у скупштинску процедуру. Kолико измене овог и других закона прате захтеве синдиката?

Наше колеге су учествовале у изради и мислим да је закон доста прихватљив и поента је да кад се донесе, да и послодавци и радници поштују тај закон. Врло често и радници знају да буду слободни, да не ставе шлем.