Србија је до 1945. године користила искључиво ћирилицу

Такав допринос, вредан пажње, дао је и млађи научни сарадник Вук Вукотић, на тему статуса ћирилице у нашем културном простору, наравно ако изузмемо помало "прилепљену" поенту "о политици заснованој на митовима" која баца извесну сенку на претходно разматрање. У спремности за утемељенију расправу, Вукотић је понудио резултате до којих је дошао из доступних извора. Као наш нови допринос таквој интонацији, настојаћемо да се осврнемо на понуђене чињенице, као и да понудимо неке друге, ради потпуније представе о предмету.

Упућујемо Вукотића и читаоце на доступна истраживања, најпре на истраживање које је, закључно са 2012. годином, сачинило Матично одељење Народне библиотеке Србије у сарадњи са Заводом за проучавање културног развитка: С. Стефановић, Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији ( http://zaprokul.org.rs/pregled-polozaja-srpske-cirilice-u-kulturi-i-javnoj-komunikaciji-prelazni-izvestaj-prve-faze-istraziva-nja-publikacija/ ); и на истраживање В. Клефтакиса ( http://www.nspm.rs/ kulturna-politika/ zatiranje-srpske-cirilice-%E2%80%93-plan-ili-slucaj.html ).

У предоченим истраживањима обухваћен је и период пре СФРЈ, што читавом проблему даје шири и потпунији контекст. Одатле можемо сазнати да је до почетка Првог светског рата у Краљевини Србији ћирилицом штампано 98,4 % књига и 95,9 % периодичних издања. У периоду Краљевине СХС/Југославије тај проценат тек се незнатно мења (књиге 89 %, периодика 85 %). Србија до 1945. године, другим речима, у јавном простору користи готово искључиво ћирилицу.

Шта се збива после, скицира Вукотић, који је историју проблема свео на временски одсечак који почиње тзв. Другом Југославијом. Сам је и показао да се у раздобљу СФРЈ, према датим процентима, бележи крајње неповољан тренд по ћирилицу, када говоримо о штампаним књигама у Србији: 61,65 % у корист латинице у периоду 1960-1970, с порастом на чак 68 % око 1990. године - другим речима, пред распад СФРЈ две трећине штампаних књига у Србији било је латинично. Након распада СФРЈ - овде сумирамо Вукотићеву статистику - проценат књига на латиници пада на 46,1 %. У раздобљу 2008-2012. латинична књига опет односи превагу од 51,74 %, док најновији проценат износи 42,25 %. Напомињемо да наводимо искључиво Вукотићеве податке.

То су бројке, статистички приказ основних трендова у дужем временском распону, али како ћемо се бројкама послужити, то је већ питање аналитичког фокуса. Све ове наведене податке, Вукотић користи да би оспорио, по његовим речима, "причу о пропадању ћирилице", коју је окарактерисао као "мит који се деценијама врти у јавном простору". Е, ту морамо стати, што би рекао дански краљевић. Вукотић, као завршни коментар датим процентима, даје крунски закључак, којим потврђује ону стару сатиричареву досетку: "Статистика, наша дика, што пожелиш - то наслика!"

Вукотић, наиме, након статистике, наступа контратезом да на основу изнетих података постаје јасно "да је употреба ћирилице порасла од распада СФРЈ". Али, очито је да се не обазире на то да је реч о културној средини која је до епохе СФРЈ била готово искључиво ћирилична (од 90-98 %). Било је логично, као савесни истраживач, да застане на питању који су то митолошки фактори довели да се поткрај епохе СФРЈ штампана књига на ћирилици у Србији сведе на трећину укупног броја издања, а да се у новијем периоду (само када су књиге у питању) попне на нешто више од половине. Прошле године је објављено ћириличних издања "чак 7,5 % више него латиничних", што Вукотић не пропушта да нагласи, као да је реч о бруталној и ничим заслуженој предности ћирилице у Србији.

И господин Вукотић се може сложити да су подаци из "Виртуелне библиотеке Србије", који се односе на књиге, односно монографске публикације, важни, али само сегмент укупне слике, коју још чине и дневна и ревијална штампа, електронски и нови медији, предоминантно латинички (изузев јавног сервиса). Предлажемо да свако заинтересован, па и Вук Вукотић, ради јаснијег увида: 1) стане пред било који новински киоск; 2) прошета Кнез Михаиловом улицом у Београду или неком другом улицом, по избору; 3) уђе у ма коју опремљену књижару, у ма ком српском граду; 4) пролети даљинским управљачем ТВ апарата, или се отисне по виртуелном простору нових медија - и провери које писмо убедљиво преовлађује, али не само као део глобалног феномена, него и нечега другог, што многи одбијају да признају.

Наравно, неко ће рећи да је и оволико ћирилице сувише и да нас она затвара у себе итд. Са тако чиме не вреди ни полемисати. Неко ће се можда заложити да ћирилици не треба давати ни симболичку предност, мада јој Устав и образовни систем дају, али нека се за то јасно заложи и провери одговор јавности. Али, ако се позивамо на истраживања, не би ваљало да, нарочито ако смо на почетку научне каријере, извлачити селективне или навођене закључке. Да ли и после ових, шире сагледаних чињеница, можемо говорити о "миту о пропасти ћирилице", прећутно инсистирајући на томе да историја почиње од времена СФРЈ?

Прес-служба Министарства културе и информисања