Врање: Браћа Стоилковић без одговарајуће терапије

Породица живи од привремених послова, дечјег додатка, али су примања недовољна да обезбеде својим синовима одговарајуће терапије.

Стоилковићи су успели да направе лифт, повежу спрат са приземљем и улазом, да избегну степенице. Милан се креће отежано, а Немања користи електромоторна колица.

"Добро се слажемо, помажем им некад око домаћег задатка, и нешто у вези компјутера кад не знају", каже Немања Стоилковић.

До поласка у школу близанци Милан и Милош делили су све дечје радости. Откако је Милану дијагностификована болест, брат близанац му помаже да лакше савлада препреке које му је живот поставио.

"Носим му ранац, помажем му да обуче јакну. Кад легнемо заједно, понекад му помогнем да легне", каже Милош Стоилковић.

Мајка је завршила Учитељски факултет, имала повремене послове, а отац је тренутно запослен. Примају дечји додатак, туђу негу и помоћ, Немања прима и пензију.

"Немањи смо уплаћивали годину дана радни стаж, он прима и пензију, 13 хиљада динара. Укупно 26 хиљада пошто су они прва категорија болести, значајно ометени. Лека за њихову болест нема, све је то у фази испитивања", каже Мирјана Стоилковић.

"Имамо тај неки приход који задовољава оно најосновније, али за нешто више, за лечење немамо могућности", каже Драган Стоилковић.

Град одваја годишње 80 милиона динара за социјално угрожене становнике. Половина тог новца намењена је удружењима које окупљају особе са инвалидитетом.

"Свака породица може три пута у току године да оствари право на једнократну новчану помоћ, до 20 хиљада динара, а у специфичним ситуацијама, уз добру медицинску документацију, ако је неопходно, одобравамо преко градског већа и веће износе", каже Бранимир Стојанчић, градски већник задужен за социјална питања.

Стоилковићима су лекари препоручили, осим редовне физикалне терапије, и боравак у бањи, бар једном годишње.