Градоначелник Ниша, Драгослав Павловић, поручио је да је неговање културе сећања обавеза свих, како би се страдање српског народа никада не заборавило.
Пре 22 године, 17. марта 2004, на простору Косова и Метохије отпочео је талас насиља који је ушао у историју као Мартовски погром. Током дводневних нереда, убијено је најмање 19 људи, повређено око хиљаду, а више од 4.000 Срба протерано је из својих домова. Уништено је више од 800 кућа, док је 35 цркава и манастира спаљено или тешко оштећено.
Насиље је избило након трагичног утапања тројице албанских дечака у реци Ибар, за шта су поједини албански медији и политички актери оптужили Србе, што је додатно подгрејало тензије. Иако су касније из УНМИК демантоване тврдње да су Срби одговорни за тај догађај, немири су већ били у пуном замаху.
Од раних јутарњих часова 17. марта, напади су се проширили широм покрајине – у Косовској Митровици, Липљану, Обилићу, Чаглавици и другим местима. Мете су били српски домови, светиње и цивили. Упркос присуству око 19.000 припадника КФОР, насиље није благовремено заустављено.
Према подацима међународних мисија, у нередима је повређено 954 особе, укључујући припаднике Кфора и полиције УН. Око 150 Срба тешко је повређено у својим кућама, док је уништено и више десетина домова других заједница. Процењује се да је у насиљу, на 33 локације, учествовало око 60.000 људи.
Након готово три дана „високог напона“, ситуација је стављена под контролу тек по доласку додатних снага НАТО-а. Међународни званичници су тадашње догађаје окарактерисали као организовано етничко насиље, а Савет безбедности УН и Европска унија осудили су погром.
И поред протеклог времена, бројна питања остала су без одговора – пре свега она о организаторима и пуној позадини догађаја.
