Академик Душан Теодоровић: Србију ће упропастити лажне дипломе и докторати

Са недавно одржаног округлог стола Одбора за високо образовање САНУ упућена је оштра критика на рачун неетичког понашања професора и студената, на рачун академске заједнице и на рачун правосуђа. Председник тог одбора проф. др Душан Теодоровић, који је на том месту од пре четири месеца, за "Време" каже да сматра да САНУ мора отворено, јавно и поштено да изнесе шта мисли о стању у високом образовању Србије.

"Тим поводом, одржали смо два округла стола, један о докторским студијама и други који је био посвећен кодексу професионалне етике."

Ако неко тражи дипломираног економисту, приватне компаније воле да узму кандидата са економског факултета из београда, а државна управа, разна министарства, преко својих партијско-рођачких и осталих веза, запошљавају оне са дипломом приватних факултета. апсурдна ситуација је у томе да се кадар приватних факултета запошљава у државној управи, а пошто то није никакав кадар, онда ће и државна управа да буде таква каква ће да буде.

Академик Душан Теодоровић редовни је професор Саобраћајног факултета у Београду, научник међународне репутације, професор емеритус америчког Virginia Tech универзитета, члан Европске академије наука и уметности. Професионално искуство и постигнућа у научној заједници, вишегодишњи боравак на америчком универзитету и активан ангажман у раду наших универзитета важна су основа, како истиче, на којој гради ставове о нашем високом образовању. А горућа тема која се намеће и која већ дуго прожима како академску заједницу тако и друштво у целини јесу управо плагијати.

"ВРЕМЕ": Постоји ли податак, квантитативна процена о броју плагираних радова на нашим универзитетима? За сада је једино позната изјава министра просвете Срђана Вербића, од пре две године, да се по неким извештајима чак десет одсто свих докторских радова на нашим универзитетима сматра плагијатима по стандардима какви се примењују у Европи.

ДУШАН ТЕОДОРОВИЋ: Нису ми познати било какви квантитативни, егзактни подаци о томе. Плагијати се јављају свуда, није то српски изум ни српски специјалитет, само што се овде у масовној производњи докторских дисертација, у доктороманији која је настала у последње две-три деценије, свакако повећао и број плагијата.

Шта је иницијални разлог настанка доктороманије?

На основу свог целокупног радног искуства, и у земљи и ван ње, рекао бих да ми имамо бирократски приступ науци. Године 1980, а ја сам тада био млади асистент, донесен је нови закон о универзитету по коме је установљено да сви наставници и професори на универзитету морају да буду доктори наука. У основи тог закона је једна племенита идеја по којој је требало да буде направљен спој науке и наставе, по којој би се подигао квалитет универзитета итд. Међутим, то је довело до тога да су сви нагло постајали доктори наука.

А докторат у суштини мора да садржи научни допринос, нешто оригинално. И ако ви годишње уписујете 4000 студената на докторске студије, колико наши универзитети сада уписују, дакле, када годишње Србија има 4000 људи који ће да смисле нешто ново и дају допринос науци, што је за десет година 40.000 људи, то би било и фантастично и невероватно. Прописи су, дакле, довели до тога да су докторске студије постале као некакав наставак школовања, као неке школице, и онда се у њима нашао велики број људи који немају талента, немају знања. Уписом на докторске студије они тек упадају у невољу, па мисле "шта сад да радим него да преписујем".

Да ли пропозиције докторског, као и дипломског или семинарског рада, забрањују и најмањи могући степен копирања? У медијима су се, поводом актуелних афера, могле наћи и изјаве о "малим плагијатима".

Није дозвољено апсолутно ништа у том смислу и ништа не сме да се украде. Дозвољени су само цитати уз навођење извора. И сâм сам имао случај "крађе", када су десет година после објављивања мог рада у великом светском часопису – у ком се бавим неким математичким моделирањем, инжењерством, па ту има формула, једначина – два Кинеза "copy-paste" техником украли тај рад. Две године сам водио борбу и на крају је њихов рад био поништен. То је велика брука и срамота за те ауторе, за њихову академску заједницу, али дешава се. Свет има врло разрађена правила када је плагијат у питању и врло је ригорозан у кажњавању оних који то раде – за разлику од нас.

Код нас се та ствар политизује. У нашој јавности је сада познато да су преписивали Шапић, Мали и још неки политичари, али мене као професора универзитета не треба да интересује да ли су они политичари, мене треба да интересује само да ли су то наши кандидати који су преписивали.

Колико су од помоћи софтвери који откривају плагијате?

Уз помоћ софтвера могу се проверавати и откривати фалсификати, али само када је у питању исти језик. Ако неко преписује и преводи директно са енглеског, што се такође често дешава, онда све мора "ручно" да се проверава.

Све чешће откривање, али и заташкавање плагијата код нас, нарочито докторских дисертација, упућује и на неке дубље, моралне, проблеме заједнице...

Када говоримо о плагијату, пре свега морамо да говоримо о људима. Повећан број плагијата у Србији последица је нечасног понашања, генерално гледано, а посебно на српским универзитетима на којима се налази део људи који ту не треба ни да буду, говорим и о професорима и о студентима. С једне стране, постоји део фантастичних професора који су компатибилни са светом, али истовремено, са друге стране, имамо и известан број професора који нигде ван граница Србије не би могли да буду професори.

Можда је страшно то што ћу да кажем, али мислим да ћемо морати да поправимо ситуацију на универзитету у Србији радикалним мерама, ресетовањем, па све из почетка. Зато што имамо велике проблеме, етичке и многе друге.

Да пођемо од етичких.

Постоје следеће врсте неетичког понашања на српским универзитетима. Оно које чине студенти, оно које чине заједнички студенти и професори, и само професори. Студенти масовно преписују, па тако код нас постоје дежурни асистенти на испитима. Током осам година предавања на великом америчком Virginia Tech универзитету, никад нисам наишао на асистента који дежура на писменом испиту. Студентима дате писмени задатак и изађете, а задатке узмете после четири сата. То је питање морала, али и питање страховитих санкција. Ко се ухвати у преписивању, одмах буде избачен са универзитета, заувек. А ми овде имамо агенције које званично, сад и преко интернета, продају опрему за преписивање, бубице, па онда и сами факултети набављају, на пример, уређаје за блокирање мобилне телефоније. Имамо и агенцију за израду мастер дипломских радова, они чак имају свој ПИБ, значи плаћају порез.

Што се тиче сарадње студената са професорима, ту имамо један "диван" пример – Правни факултет у Крагујевцу. Девет година траје процес у којем је део студената куповао испите, а део професора продавао те испите. Судови су током тих девет година, колико траје овај спор, показали потпуни недостатак способности или недостатак воље да пресуде.

Најзад, и нови декан тог факултета постављен је из редова оптужених.

Имате и то да је једна оптужена професорка којој се суди сад ухваћена у плагијату. А само пре неколико месеци изабрана је за редовног професора, што је највише звање. Дакле, Сенат универзитета није смогао храбрости да каже: не. А зашто није смогао храбрости?
Такав је овде однос снага људи с моралним интегритетом и оних других. Не верујем у будућност српских универзитета ако се тај однос не промени, уопште не верујем.

Осим етичког, помињете и друге свакојаке проблеме? Који би међу њима био главни?

Оно што јавност Србије не зна, а то је да су српски универзитети организовани на српски начин. Тај начин организације уопште није компатибилан са развијеном Европом, или са Канадом, Америком, Јапаном, Аустралијом... Пођимо само од тога да код нас кажете да је неко докторирао на Машинском факултету. У свету ћете чути да је неко докторирао на Харварду, а никад на машинском факултету Харварда. То је суштинска разлика.

Они имају интегрисани универзитет, а ми имамо федерацију факултета који су правна лица и који одлучују о свему. Интегрисани универзитет подразумева строгу академску хијерархију, систем у којем ректор може да смени декана, а декан даје задатке професорима, систем у коме нема места за самоуправљање.

Ми, на српским универзитетима, имамо самоуправљање и то је основни проблем који ја видим.

Како се код нас бирају ректори и декани? Лобирањем и самоуправљањем.

Како се самоуправљање спроводи на универзитетима, односно зашто је оно толико лоше?

Мора се поћи од тога ко води универзитете. Како се долази до позиције ректора, декана? У свету се на те позиције долази јавним светским конкурсом, одете на одређени сајт и видите 500 или 250 конкурса за нове ректоре, за декане. И сâм сам постао професор великог техничког универзитета у Америци тако што сам се јавио на светски конкурс. Од 53 кандидата изабрали су мене.

А како се код нас бирају ректори и декани? Лобирањем и самоуправљањем. Претпоставимо да ја хоћу да будем ректор Универзитета у Крагујевцу или Новом Саду. Наравно да не могу да се пријавим јер нисам професор ни у Крагујевцу ни у Новом Саду. А нема ни конкурса. Значи, следи локално лобирање, ко ће кога да подржи, а то нигде у свету не постоји.

Друга ствар, како се бира наставно особље универзитета? У свету, на пример, не постоје асистенти. Ко држи вежбе? Они који раде мастер или пишу докторат, постдипломци који добијају стипендију и имају обавезу да 20 сати недељно помажу професору. Када ураде мастер, одлазе и нико ту не остаје. Дакле, нема професионалних асистената, нема пријема у радни однос. У томе је велика разлика.

А ми одмах примамо некога од 24 године да буде асистент – довољно је да неко мисли да он има талента, а можда је и нечији син или кћерка, што је честа појава, и он ће ту сигурно постати професор и зарадити пензију. И никада неће бити отпуштен. Све то показује колико смо ми у једној страшној самоуправној причи, а плагијати су само део те шире приче.

Ако хоћемо да имамо озбиљно образовање које ће да помогне овом друштву, морамо да покушамо да створимо интелектуалну елиту на чијем се урушавању радило последњих шездесет година. По мени, први предуслов за елиту јесте морални интегритет. Људи морају да буду поштени и храбри, и онда нема ни преписивања. У ствари, преписују само они којима ту није место. Са своје стране, академска заједница мора да одстрани, истера такве чланове као какво болесно ткиво, као када се рак оперише.

Да ли је неко због преписивања кажњен, истеран са универзитета?

Колико знам, нико никад. Са светских универзитета, како да не. Био сам члан докторске комисије која је избацила кандидата са докторских студија на америчком универзитету.

Опседнутост Србије дипломама је фасцинантна. Да се опсени простота или шта већ, да се постане "др" као код Нушића?

И оставке су падале због откривених плагијата научних радова, на пример немачког министра одбране...

Да, и потпредседнице Европског парламента, и чланова Европског парламента... Међутим, код нас се та ствар политизује. У нашој јавности је сада познато да су преписивали Шапић, Мали и још неки политичари, али мене као професора универзитета не треба да интересује да ли су они политичари, мене треба да интересује само да ли су то наши кандидати који су преписивали. Ако су преписивали, они морају да буду академски кажњени. Да ли ће неко да остане градоначелник, иако је преписивач, то је ствар политике. То је та граница између академске институције и политике. Ми кажемо "ово је преписано" и ми то поништавамо, а шта ће грађани Београда да кажу, да ли желе таквог градоначелника, то је већ питање за њих.

Да ли сте имали увид у докторску дисертацију Синише Малог?

Да, и на основу проучених докумената могу да кажем – да, то је страшан плагијат. На страну што је реч о економисти који је на ФОН-у добио докторат из техничких наука, што је посве необично, него што му је и у комисији било троје људи чије су референце катастрофалне, у суштини никакве.

Шта је са етичком одговорношћу самих професора, ако се вратимо на причу о три врсте неетичности?

У овој доктороманији која је настала, велики број ментора и чланова комисије нигде у свету, већ сам то рекао и инсистирам на томе, не би могли да буду професори универзитета. То су људи неквалификовани да раде тај посао. Ако их претражите у светским базама података, односно када имена чланова појединих комисија спорних доктората укуцате у специјализованим интернет претраживачима, у којима све можете наћи о свим научницима, видећете да они као научници уопште не постоје.

Када би се исти критеријум примењивао овде, у овој земљи би било знатно мање научника него што је сада. Ми научници сведени смо на нумеричку карактеристику која се зове Х-индекс. А он се мери, као прво, бројем публикованих радова, при чему је веома тешко публиковати озбиљан научни рад, и, друго, тиме какав је одзив светске научне јавности на тај рад, што се мери бројем цитата.

Заправо, зашто је толико тешко публиковати озбиљан научни рад?

Публиковање је последња степеница у неком истраживању. Потрошите годину дана на истраживање и на крају напишете рад на 10-15 страна који пошаљете одговарајућем светском часопису. Уредник тај ваш рад даље пошаље двојици или тројици људи из света, а то је веома битно, на рецензију. И та рецензија је анонимна. Резултат рецензије често буде: ово нећемо да објавимо, ово је нетачно, ово сте погрешно закључили. То је мукотрпан процес. Рецимо, ја имам неке радове који су у рецензентском процесу били три и по године.

У својој каријери 80 пута сам објавио рад у таквим часописима, а има научника који имају и по 120 публикованих радова. Заиста, у томе је веома тешко успети, јер када кажем да имам 80 објављених радова у великим светским часописима, истовремено кажем и да сам 20-30 пута имао неуспех. Знате, нико ту не гледа заслуге из прошлости: цитирају ме по свету, али и одбијају. То је једно интелектуално надметање.

Афера са румунским квазинаучним часописом у којем су као озбиљан научни рад објављене бесмислице, на посредан начин демаскирала је оне наше ауторе који често објављују радове у часописима који нису "велики светски".

То управо показује колико су наши универзитети организовани другачије него светски. И ту је корен зла. Да би неко био доктор наука у свету, на озбиљној светској школи, он се пет до шест година бави искључиво тиме. Шест година живота даје науци и то је јако напоран и стресан период његовог живота.

С друге стране, код нас имате разне докторе наука, градоначелнике и председнике општина који су стекли те титуле. Али то нису људи који су се одрекли шест година свог живота, нису опредељени ка науци, а питање је да ли су и талентовани. Нису ништа радили за науку нити ће се њоме икад бавити, него је циљ био да се набави титула.

Велики број људи, по мом мишљењу макар 200 таквих доктора наука, размилео се по разним високим струковним школама. И то је страховита штета, ми практично пуцамо у себе.

Откуд нама, по вашем мишљењу, толика глад за титулама?

Опседнутост Србије дипломама је фасцинантна. Када сам био примљен на Virginia Tech, где сам предавао у оквиру докторског програма који је међу првих десет у Америци, понео сам и свој докторат, али нико ми га није ни тражио. Референце су биле само то што сам публиковао у светским часописима. То је утакмица. У ствари, могао сам и да не будем доктор.

А овде сам шокиран потражњом докторских титула. Зашто она постоји у тој мери, не знам. Да се опсени простота или шта већ, да се постане "др" као код Нушића? Јер, то нису људи који су из научне приче. Зашто је, рецимо, Јоргованки Табаковић био потребан докторат, који је стекла 2011. у Сремској Каменици?

Ту већ долазимо до следећег проблема, приватних факултета. Некад Мегатренд, потом Алфа универзитет, сада Фабус... Али, ту предају и професори са државних универзитета?

Не предају, то је било у почетку. Мој генерални став о приватном високом образовању заснован је на чињеници да сам обишао велики број приватних факултета када сам био у Акредитационој комисији. Зато могу слободно да кажем да на тим факултетима предају квазидоктори наука у великом броју. Ту предају људи који су добили фалш докторате, међу њима чак и бивши политичари који су сад постали професори универзитета, јер, ко свима њима даје професорску титулу?

Па та приватна институција. И сада се ту прави, наводно образује, још гори кадар, трагичан, полуписмен.

Имамо пример професора угоститељске школе који је дао 80 докторских титула... И сад тај кадар послује по другим високим приватним школама као "проф. др". Велики број људи, по мом мишљењу макар 200 таквих доктора наука, размилео се по разним високим струковним школама. И то је страховита штета, ми практично пуцамо у себе. Убијамо тиме државу. Мој став је да је Србија професионално и морално била потпуно незрела да има приватне институције у високом образовању.

Како се појава све већег броја људи са звањем а без великог знања данас рефлектује на друштво?

А треба само да видите колико књига чини универзитетске библиотеке тих наводних универзитета. Толико их је мало да све стану у један део витрине, заиста да човек не поверује.

Највећа опасност за Србију су полуписмени људи који мисле да су писмени. И који пуни себе постају све ово што постају.

Када бисмо погледали политичку сцену Србије, страшно је што се појавио тако велики број људи који има факултетску диплому, а најчешће из области менаџмента, са неког приватног универзитета, и то у 40. години, на пример. То даје катастрофалне резултате и зато ћу ја као председник овог одбора да дижем глас колико могу. Нисам због тога ничији политички непријатељ, ово треба схватити као крик, а он је у интересу Србије.

Када сте били потпредседник Акредитационе комисије, да ли сте за неке приватне факултете или професоре писали негативна решења? И на какве реакције су она наилазила?

Провео сам пет година у Акредитационој комисији. Главни проблем који смо имали били су људи. Ако онај ко предаје има добар квалитет стручњака и предавача, добру наставу можете и у бараци да одржите. Суштина је следећа: ко су професори? Шта су њихове референце? И ми смо, поготово када су у питању докторске студије, у значајном проценту писали негативна решења и нисмо давали дозволу. Притом, увек смо писали и образложење због чега ту дозволу не дајемо. Међутим, онда долази на ред жалбени поступак, који је ишао до Министарства просвете, и наша решења су била побијана. Ја имам десет решења која сам писао својом руком, а која су побијена. Национални савет за високо образовање и Министарство просвете и науке често су знали да нам побију решења и то без икаквог образложења. Ко је ту интервенисао, не знам, али ми више нисмо могли да се жалимо. Били смо депримирани зато што не можемо да радимо свој посао, знате, донкихотовски се борите и онда вам неко без икаквог образложења то не усвоји.

А треба само да видите колико књигâ чини универзитетске библиотеке тих наводних универзитета. Толико их је мало да све стану у један део витрине, заиста да човек не поверује. Ипак, на тим универзитетима и даље може да се студира и да се добије звање доктора наука. И да се онда с тим докторатом оде у неку школу и предаје даље. Ако то не спречимо, ова земља ће пропасти. То најискреније мислим.

Данас се откривање плагијата у докторским дисертацијама дешава такорећи на дневном нивоу. Када се посумња на плагијат, шта даље бива, ко преузима одговорност?

Најодговорније лице је декан тог факултета, и ректор. Само, питање је пошто се пријави сумња у плагијат да ли ће декан да оснива комисију која ће даље да испитује случај.

Поред тога постоји и "retraction notice", а то је у научним часописима ознака за рад који је плагијат. Тада часопис напише црвеним словима да поништава рад тих и тих аутора због плагијата. Имамо разне такве случајеве са Универзитета у Београду, о приватницима да и не говорим. На округлом столу сам то рекао и документовао, али ништа се даље не дешава. Ти људи су то искористили да напредују и добију звања, иако је свет рекао "не", ухватили смо вас да сте преписивали, поништили смо ваш рад и забранили да нам икад више шаљете радове на објављивање. Таквих 15 случајева сам приказао на округлом столу и – ништа. Нико није гласао да се ти људи одстране са универзитета, сви су дигли руке да остану. У питању је незамерање. То је атмо- сфера код нас.

Ипак, можете ли да замислите да овде декан или ректор одузме докторско звање, на пример, министру полиције или градоначелнику Београда?

Зашто би то био проблем? То је најнормалније у свету, у Немачкој, у Америци... Друкчији је систем овде, самоуправљање, незамерање, буразерска атмосфера, и онда су плагијати део те приче.

Сви ти плагијати су исто што и те дипломе менаџера, то је исти хаос. То је тај девастирани део високог образовања. С друге стране, ми и даље имамо, пре свега на државним факултетима, значајан број професора и студената добрих, вредних, поштених, радних, компатибилних са светом и, нажалост, велики број њих одлази у свет.

Да ли су демотивисани управо овом ситуацијом коју производе лако стицање диплома и лако партијско запошљавање на основу тих диплома?

Све будуће владе Србије и сва будућа министарства просвете и науке морају да одговоре на суштинско питање: које све земље имају приватне универзитете? Да ли смо ми на економском, привредном, културолошком, моралном нивоу тих земаља и да ли смо способни да имамо приватне универзитете? Лично, најтврђе могуће мислим да нисмо.

Такође, суштинско питање је: где се ко запошљава од оно мало младих људи који нађу посао? Имамо потпуно апсурдну ситуацију. Ако неко тражи дипломираног економисту, приватне компаније воле да узму кандидата са Економског факултета из Београда, а државна управа, разна министарства, преко својих партијско-рођачких и осталих веза запошљавају оне са дипломом приватних факултета. Апсурдна ситуација је у томе да се кадар приватних факултета запошљава у државној управи, а пошто то није никакав кадар, онда ће и државна управа да буде таква каква ће да буде. Ради се о људима који су били лоши ђаци. Ако је неко лош ђак у основној и средњој школи, не могу да верујем да може да се просветли и да успешно води, на пример, јавно предузеће.

Постоји стандард по коме би ресетовање система могло да поправи стање. Шта Србија мора да уради? Добру, паметну децу мора да пошаље у свет. Када тамо докторирају, овде одмах треба да добију место доцента и да им се каже: ти ћеш сада да градиш једну нову причу. Осим тог начина, други не видим. Па како је Србија правила велике помаке? Где је докторирао Мика Петровић Алас? У Паризу. Где је Милутин Миланковић докторирао? У Бечу. Паметна деца су одлазила у свет и учила од бољих од себе. А сада смо дозволили да буду отерани, јер је у овој доктороманији ствар сасвим упропашћена.