Павле Петровић: Влада нема излазну стратегију за плате и пензије

Председник Фискалног савета у интервјуу за Данас

О изгледима да се и у наредним годинама настави стабилизација јавних финансија и ризицима за смањење јавног дуга за Данас говори Павле Петровић, председник Фискалног савета Републике Србије.

Буџет за 2017. годину планира дефицит од 1, 6 односно 1, 7 одсто БДП-а, што је чак нешто и више од онога што ће бити остварено ове године. Да ли Вас брине то што нема даљих мера штедње планираних за 2017. годину?

Најшира оцена је да су јавне финансије у бољем стању него пре неколико година. Мањак у буџету у 2014. био је већи од две милијарде евра и због интензивног задуживања државе били смо на прагу кризе. Сада је дефицит сведен на око 600 милиона евра, чиме се зауставља раст јавног дуга у односу на БДП. Међутим, када се та побољшања анализирају и ставе у контекст, види се да је Србија још далеко од уређених јавних финансија. Један део резерви које је Фискални савет износио повезан је с тим што досадашње уштеде нису произашле из увођења у ред јавних и државних предузећа, нити циљаног отпуштања вишкова запослених уз реформе просвете и здравства, што је све био део првобитно замишљеног програма фискалне консолидације. Уместо тога, ненадано је дошло до снажног побољшања наплате пореза, односно Пореска управа је почела боље да ради након што је била готово урушена у 2013. години. Боља наплата је, уз умањење пензија и плата у јавном сектору, заправо главни разлог за снажно смањење дефицита.

Да ли постоји опасност да се са фискалном консолидацијом стане следеће године и какве то последице може да има?

Јавна и државна предузећа настављају да гомилају дугове који ће се вероватно превалити на буџет. Велики број локалних самоуправа има неодрживе финансије, ниво јавних инвестиција је и поред неких побољшања недовољан, а питање је и да ли ће и Пореска управа успети да задржи садашњи ниво наплате пореза, јер се са њеном модернизацијом касни. Са смањењем дефицита треба наставити све док се не реше ти структурни проблеми јавних финансија, јер без тога постоји ризик да се све врати на почетак.

У 2017. се очекује преокрет и снижавање јавног дуга у односу БДП. Да ли то значи да више не прети криза јавног дуга?

Непосредна опасност од избијања кризе тренутно не прети, али Србија је још у опасној зони. Јавни дуг износи око 75 одсто БДП-а, што је неодрживо за земљу попут Србије. Са тако великим дугом, јавне финансије би тешко издржале неки нови шок из иностранства, попут рецимо наглог раста цена нафте. Просечна задуженост држава Централне и Источне Европе је око 50 одсто БДП-а и то приближно одговара горњој граници "безбедног" дуга Србије. И у том контексту треба оценити планирани дефицит од 1, 7 одсто БДП-а у 2017, који ће донети смањење дуга наредне године од свега један одсто БДП-а. Тај темпо спуштања јавног дуга је недовољан. Да би јавни дуг почео брже да опада фискални дефицит би требало да се смањи са садашњих 600 на највише око 150 милиона евра, али, чак и са тим дефицитом, за трајно оздрављење јавних финансија и спуштање јавног дуга у безбедну зону биће потребне године, можда и читава деценија.

Да ли је динамика смањења дефицита и јавног дуга предвиђена Фискалном стратегијом одговарајућа?

Требало је да се планира амбициозније, али и кредибилније. Илустративно је, на пример, то што трогодишња Фискална стратегија предвиђа спуштање дефицита државе на око 150 милиона евра тек у 2020, односно у години након истека њеног важења. Премда је сам циљ добар, није кредибилно да се његово остварење планира без јасних мера којим би се то постигло. Неуобичајено је и то да се највеће годишње умањење дефицита очекује тек у 2020, а не у годинама пре тога. Уз то, не даје се никакав, макар начелан, приказ излазне стратегије Владе за умањење пензија и плата у јавном сектору, које је законски дефинисано као привремено. Немогуће је да се ово умањење ођедном укине, јер би то довело до брзог раста јавног дуга, али држава би морала да размишља унапред и пронађе фискално одговоран начин за постепени прелазак из привременог у трајно одржив систем финансирања плата и пензија. На крају, Стратегија потпуно игнорише нове трошкове јавних и државних предузећа који ће се готово извесно појавити.

Како оцењујете реформу јавних и предузећа у приватизацији у претходне две године?

Субвенције у Србији износе око четири одсто БДП-а, у односу на око 1, 5 одсто колико је уобичајено у Европи. Главни разлог за ово одступање је лоше пословање јавних и државних предузећа

Иако постоје одређени помаци, током претходне две године веома мало је суштински постигнуто на пољу њиховог реформисања. РТБ Бор је у току 2016. направио дуг за струју од око четири милијарде динара, МСК и Азотара скоро седам милијарди динара за испоручени гас, а слична ситуација среће се у другим предузећима, попут Галенике, Индустрије каблова Јагодина, и слично. Пракса показује да се ти губици на крају различитим путевима покривају из буџета (последњи пример је преузимање дуга Петрохемије), и то онда када дугови постану неиздрживи, а у међувремену оптерећују билансе великих јавних предузећа или се гомилају на неком другом месту. Извори ових проблема нису отклоњени, а Влада доста тешко спроводи конкретне мере за њихово решавање. Зато је Фискални савет предложио, као мање зло, да се директно из буџета плаћа трошак њиховог лошег пословања. Тако би грађани могли да виде колико их стварно кошта пословање Галенике, Азотаре, МСК, РТБ Бора и других.

Субвенције се често наводе као непропорционално висок трошак у Србији у односу на ЕУ. На шта иду те субвенције и колико оне у ствари износе?

Када у субвенције укључимо и враћање дугова јавних и државних предузећа из буџета (гарантовани дугови), онда је износ субвенција у Србији око четири одсто БДП-а, у односу на око 1, 5 одсто БДП-а колико је уобичајено у Европи. Главни разлог за ово одступање је управо лоше пословање јавних и државних предузећа. Наиме, постоје три главна тока субвенција у Србији. Један ток је релативно уобичајен за европске земље и односи се на пољопривреду, Железницу, а нису толико неуобичајене ни субвенције за стране директне инвестиције. Други део је специфичнији за Србију и односи се на велике трошкове покривања старих дугова јавних и државних предузећа за које се годишње издваја око 300 милиона евра. То су кредити које су неуспешна јавна и државна предузећа (Србијагас, Галеника, ЈАТ и друга) у прошлости узимала уз гаранцију државе, а сада нису у стању да их враћају. Трећи ток представљају једнократне субвенције којим се, непланирано буџетом, обично у децембру, покрива лоше пословање и губици државних предузећа. Иако ово последње изгледа као једнократни трошак, такви трошкови се редовно јављају. У 2016. то је било враћање дуга Петрохемије НИС-у (преко 100 милиона евра), у 2015. враћање дуга Србијагаса (200 милиона евра), а пре тога су била покривање обавеза за ЈАТ, пропале банке... Субвенције дакле неће моћи преко ноћи да се смање, ако ништа, јер ће отплата гарантованих дугова трајати годинама, али је битно да се спречавају нови губици државних и јавних предузећа.

Како оцењујете досадашњу рационализацију јавне управе?

Од почетка процеса рационализације Фискални савет је имао резерву према плановима о умањењу броја запослених, али и начину на који би се то спроводило. Укључујући и 2017, број запослених у општој држави и локалним јавним предузећима биће у процесу рационализације смањен за око 25.000, иако је првобитни (и свакако лош) трогодишњи план био око 75.000. Највећи проблем је то што је до смањења запослености дошло природним одливом у пензију уз забрану новог запошљавања, а не промишљеном акцијом државе која би отпустила само вишкове. Пензионисањем из јавног сектора одлазили су и они који су вишак, али и они који су били потребни, што угрожава функционисање важних државних услуга као што су здравство, просвета или одбрана.

Да ли постоји опасност да се након завршетка аранжмана анулирају досадашње уштеде попуштањем под притисцима новог запошљавања, повећања плата и пензија као што се већ догађало након претходних аранжмана ММФ-а?

Интересантно је да ово није први пут да држава поприлично стихијски спроводи процес смањења запослености. Нешто слично се десило током Аранжмана са ММФ-ом 2002-2006. када је број запослених у држави такође линеарно смањен и то се показало као неодрживо. Већ у 2008, у општој држави радило је више људи него 2002. године. Нешто слично би лако могло поново да се догоди када се укине забрана запошљавања. Да би се то избегло, потребно је да Влада што пре започне реформе најважнијих државних сектора, пре свега здравства и просвете, како би се тачно знало колико људи и ког профила би требало да ради у овим секторима - уместо да се опет понављају старе грешке.

Који су ризици за остварење привредног раста с обзиром да се даље смањење јавног дуга у односу на БДП заснива углавном на бржем расту БДП од дуга?

Уз начелно добре резултате смањења буџетског дефицита, добро је што се привредна активност током 2015. и 2016. напокон "истргла" из дугогодишње стагнације, јер БДП је тек са растом од око 2, 7 одсто у 2016. премашио свој ниво из 2008. године. То још није довољан раст, али јесте охрабрујући. Део оствареног и очекиваног раста БДП-а је својеврсна награда за неке релативно добре домаће политике. Међутим, добар део побољшања привредних кретања дошао је и као последица регионалних трендова, односно ниских цена нафте на светском тржишту, ниских каматних стопа и солидног раста увоза земаља ЕУ, које су највећи трговински партнери Србије. Због тога и друге земље региона, Румунија, Бугарска и Хрватска, остварују веома солидне стопе раста БДП-а, знатно боље од прогноза са почетка године. И сада долазимо до ризика за даље убрзање и задржавање високих стопа раста у Србији. Наиме, повољне међународне околности неће трајати вечно и држава мора тај тренутак да дочека спремно да нас нека будућа осека, до које кад-тад мора доћи, не би повукла доле, као што нас је плима сада погурала навише.

Милош Обрадовић