Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Живот са вирусом, одбацивањем и осудама

rssBookmark and Share

Београд 01.12.2015. Политика

Сандра Манчић (38) из Ниша већ 15 година живи са ХИВ вирусом и води организацију „Сунце”, најстарије удружење у Србији које окупља особе оболеле од сиде

Активна у помагању другима: Сандра Манчић крај штанда удружења „Сунце” (Фото лична архива)
Активна у помагању другима: Сандра Манчић крај штанда удружења „Сунце” (Фото лична архива)

„Живети са вирусом сиде за мене између осталог значи да зуб могу да извадим само на Клиници за максилофацијалну хирургију у Београду. Тамо ради једини професор који хоће да извади зуб ХИВ позитивној особи. И поред тога што инфектолози већ три деценије објашњавају да се вирус сиде може пренети само крвним и сексуалним путем, наши стоматолози сматрају да им треба посебна заштита да би радили са нама. Мене одавно не дотичу мишљења других људи, али многи моји пријатељи који живе са ХИВ-ом и даље тешко подносе коментаре, одбацивања и осуде. Нажалост, увек ће бити оних који сматрају да смо ми сами криви за своју болест”, прича Сандра Манчић (38), која је пре 15 година сазнала да живи са вирусом који се „дешава неком другом”.

Сандра је једина жена у нашој земљи која је смогла храброст и признала да живи са вирусом сиде. Како каже у разговору за „Политику”, да је вирус сиде у њеном организму, сазнала је пре 15 година.

„Тада сам се први и последњи пут нашла у истражном затвору због тога што је у мојој кући од хероина преминуо мој познаник. И ја сам била хероински зависник – од 12 године почела сам да користим ову дрогу и за мене је та болест зависности тежа од сиде. У затвору ми нису саопштили резултате теста јер је свима било ’незгодно’ да ми кажу да сам ХИВ позитивна. То је било време када још увек нисмо имали Националну стратегију за ХИВ, ни јасне смернице како саопштити дијагнозу ХИВ позитивним особама. Свој ХИВ статус сам сазнала два месеца по изласку из притвора и то од свог адвоката. То је за мене наравно био шок, то сазнање да је смрт можда близу и да је свему крај. Али, ја нисам сматрала да је то нешто што треба скривати. О томе да сам ХИВ позитивна, људима око себе говорила сам као о непријатности која ми се догодила”, каже Сандра Манчић.

А на питање – како су породица и пријатељи реаговали када им је саопштила да је заражена вирусом сиде, она одговара:

„Само ми је отац пружао подршку и пуно љубави. Када је он умро, остала сам сасвим сама. Његова деца из првог брака, који живе у иностранству, одузели су ми право да и даље живим у очевој кући, нису ми пружили никакву подршку и имали су потребу да ме казне. Годину дана трајао је веома стресан ванпарнични поступак на суду и могла сам да останем без крова над главом. Њих једноставно није било брига за то. На крају су ипак пристали да ми обезбеде гарсоњеру. Захваљујући подршци и помоћи лекара ишчупала сам се из канџи хероина. Они су ме подигли на ноге и помогли ми да отпочнем лечење одвикавања од дроге, научим да живим са ХИВ-ом и оснујем удружење „Сунце”, у коме сам упознала људе који су ме прихватили и са којима и данас сарађујем. Многи ту шансу не искористе, ја сам је искористила.”

Да ли је за некога из мање средине компликовано да долази на терапију у Београд?

„На Клиници за инфективне и тропске болести у Београду лечили смо се сви из Србије. Једног тренутка смо ја и мој тадашњи супруг избројали 17 печата на упуту, колико је било потребно да се из Ниша крене за Београд сваког месеца на контролу. Многи људи одустајали су од лечења или га никада нису ни отпочели, управо због обимне папирологије и процедуре вађења упута. Затим смо, као удружење ’Сунце’, у сарадњи са организацијама цивилног друштва, Министарством здравља и Омладином Југословенске асоцијације за борбу против сиде (ЈАЗАС) из Београда, успели да дођемо до решења тог проблема. При инфективним клиникама у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу отворена су одељења за лечење болести које су последица ХИВ-а. Од 2009. године лечим се у свом граду, али још има људи који путују из Лесковца, Пирота и Зајечара у Београд”, истиче наша саговорница, која је заједно са групом ентузијаста 2005. године основала Удружење грађана „Сунце”. Она са поносом истиче да је „Сунце” најстарија ПЛХИВ организација (организација која окупља особе које живе са вирусом сиде) у Србији и додаје да им се недељно јави 10–15 особа које тек треба да се јаве на тестирање или хоће да им се придруже.

„Седам година били смо део великог националног програма који се финансирао из средстава Глобалног фонда УН за сиду, туберкулозу и маларију. Након тога смо остали без средстава и простора. Једину помоћ тренутно нам пружа НИС а. д. из Новог Сада кроз њихов програм ’Заједници заједно’. Међутим, то је само један мали део средстава која су потребна да би се одржао Сервис подршке за ПЛХИВ. Важно нам је што имамо логистичку подршку од Градске општине Палилула у Нишу и добру сарадњу са општином јер са њима спроводимо разне активности, па тако и ове године поводом 1. децембра, светског Дана борбе против сиде. Одличну сарадњу имамо са Институтом за јавно здравље из Ниша”, закључује Сандра Манчић.

Катарина Ђорђевић, Политика


#   Београд   интервју   сида   ХИВ   Удружење грађана       градске општине
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима