Komentar: Ćirilica, ovdašnja

Neko je ovih dana napisao, i bio je u pravu, da Srbi u Srbiji, a bogme i Srbija kao država, nema moralnog kredibiliteta da drži lekcije Hrvatskoj zbog ponašanja hrvatskih šovinista u Vukovaru, onih što netrpeljivost prema Srbima iskazuju razbijanjem tabli sa ćiriličnim natpisima. Takvih tabli, veli onaj prigovor, nema ni u Beogradu.

Dobro, nije da ih nema, ali šetnjom kroz glavni grad Srbije, posebno kroz centralni deo, čovek ni po čemu ne može da stekne utisak da je ćirilica pismo na kojem su Srbi udarili temelje svoje kulture, nacionalno i službeno pismo. Na zgradama državnih institucija sve je na ćirilici, ali koliko je takvih zgrada, koliko tabli. Odnos je devedeset naprema deset odsto u korist latinice.

Ćirilica se lagano ali sigurno seli iz Srbije, ćirilicom piše sve manje ljudi, mladi Srbi se stide ćirilice, postoje grupe koje otvoreno zagovaraju dominaciju latinice. Kreće se od postavke da je ćirilično pismo prevaziđeno, arhaično, prepreka za Evropu. Nema to veze sa istinom, naravno, ali kod Srba je tako, kad se nešto doneto iz inostranstva zapati, to ovde buja kao korov.

Latinica je u Srbiju došla nakon Prvog svetskog rata, stvaranjem Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (SHS). Pre toga Srbija latinicu nije poznavala, to u Beogradu nije stanovalo osim kao sredstvo pisane komunikacije stranih ambasadora i konzula u glavnom gradu kraljevine Srbije. A onda su Karađorđevići, pod okolnostima o kojima postoje brda knjiga i još veće ćutanje, pod noge malim narodima, i narodima u pokušaju, bacili srpsku istoriju, državnost, ćirilicu.

Tih ranih godina institucionalizovanog jugoslovenstva na uvozu latinice u Beograd najviše su radili kadrovi državne administracije i vojske, koji su 1918. godine skinuli uniforme austrougarske soldateske, obeležja nestale imperije i ušli u kabinete na čijim je zidovima visila slika kralja Aleksandra.

Malo je poznato da je određeni broj srpskih oficira izvršio samoubistvo prvih godina postojanja SHS, suočen sa istinom da su u činovima i pozicijama sa njima izjednačeni oni (Slovenci i Hrvati) koji su do poslednjih dana Prvog svetskog rata u rukama držali austrougarsku pušku. Najbolji primer je Slavko Kvaternik, oficir austrougarske vojske, čovek koji će kasnije, 10. aprila 1941. godine, preko Radio Zagreba proglasiti Nezavisnu Državu Hrvatsku. U državi Srba Hrvata i Slovenaca Kvaternik je dobio čin pukovnika. Duh antisrpstva širio se novom državom kao magla i opstao je do danas. Njegovo kasnije komunističko obeležje samo je modifikacija, kalem na postojeće, dvadeset godina staro „zdravo“ stablo jugoslovenstva.

Danas je ćirilica ugroženija u Beogradu nego u Vukovaru. Tamo će hrvatska država, pod pritiskom i posmatranjem Brisela, nekako sačuvati ćirilicu, ali ko će to da uradi u Beogradu? U centru Beograda nijedna privatna firma, hotel, restoran, kockarnica, svoje ime nije ispisala ćirilicom. Može li država Srbija tu nešto da promeni? Može, naravno, samo ako hoće. Na primer: da sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, od RTS-a do Pinka, obaveže na korišćenje službenog pisma - ćirilice.

Ako ste bili u Bugarskoj, Makedoniji, Rusiji, znate kakav je odnos prema ćirilici.

Lično, nisam mogao da verujem kad sam u Moskvi video logotipe Mekdonaldsa i Rajfajzen banke na ćirilici, na njihovim zgradama, na reklamnim panoima. Znači, moguće je.

Zaista, imamo li pravo da se ljutimo na one srbomrsce u Vukovaru?