Коментар: Ћирилица, овдашња

Неко је ових дана написао, и био је у праву, да Срби у Србији, а богме и Србија као држава, нема моралног кредибилитета да држи лекције Хрватској због понашања хрватских шовиниста у Вуковару, оних што нетрпељивост према Србима исказују разбијањем табли са ћириличним натписима. Таквих табли, вели онај приговор, нема ни у Београду.

Добро, није да их нема, али шетњом кроз главни град Србије, посебно кроз централни део, човек ни по чему не може да стекне утисак да је ћирилица писмо на којем су Срби ударили темеље своје културе, национално и службено писмо. На зградама државних институција све је на ћирилици, али колико је таквих зграда, колико табли. Однос је деведесет напрема десет одсто у корист латинице.

Ћирилица се лагано али сигурно сели из Србије, ћирилицом пише све мање људи, млади Срби се стиде ћирилице, постоје групе које отворено заговарају доминацију латинице. Креће се од поставке да је ћирилично писмо превазиђено, архаично, препрека за Европу. Нема то везе са истином, наравно, али код Срба је тако, кад се нешто донето из иностранства запати, то овде буја као коров.

Латиница је у Србију дошла након Првог светског рата, стварањем Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (СХС). Пре тога Србија латиницу није познавала, то у Београду није становало осим као средство писане комуникације страних амбасадора и конзула у главном граду краљевине Србије. А онда су Карађорђевићи, под околностима о којима постоје брда књига и још веће ћутање, под ноге малим народима, и народима у покушају, бацили српску историју, државност, ћирилицу.

Тих раних година институционализованог југословенства на увозу латинице у Београд највише су радили кадрови државне администрације и војске, који су 1918. године скинули униформе аустроугарске солдатеске, обележја нестале империје и ушли у кабинете на чијим је зидовима висила слика краља Александра.

Мало је познато да је одређени број српских официра извршио самоубиство првих година постојања СХС, суочен са истином да су у чиновима и позицијама са њима изједначени они (Словенци и Хрвати) који су до последњих дана Првог светског рата у рукама држали аустроугарску пушку. Најбољи пример је Славко Кватерник, официр аустроугарске војске, човек који ће касније, 10. априла 1941. године, преко Радио Загреба прогласити Независну Државу Хрватску. У држави Срба Хрвата и Словенаца Кватерник је добио чин пуковника. Дух антисрпства ширио се новом државом као магла и опстао је до данас. Његово касније комунистичко обележје само је модификација, калем на постојеће, двадесет година старо „здраво“ стабло југословенства.

Данас је ћирилица угроженија у Београду него у Вуковару. Тамо ће хрватска држава, под притиском и посматрањем Брисела, некако сачувати ћирилицу, али ко ће то да уради у Београду? У центру Београда ниједна приватна фирма, хотел, ресторан, коцкарница, своје име није исписала ћирилицом. Може ли држава Србија ту нешто да промени? Може, наравно, само ако хоће. На пример: да све телевизије са националном фреквенцијом, од РТС-а до Пинка, обавеже на коришћење службеног писма - ћирилице.

Ако сте били у Бугарској, Македонији, Русији, знате какав је однос према ћирилици.

Лично, нисам могао да верујем кад сам у Москви видео логотипе Мекдоналдса и Рајфајзен банке на ћирилици, на њиховим зградама, на рекламним паноима. Значи, могуће је.

Заиста, имамо ли право да се љутимо на оне србомрсце у Вуковару?