Realne mogućnosti Srbije da se upotrebom sile povrati Kosmet

Velika je razlika između stanja na Kosovu i Metohiji sada i davne 1998. godine. Tu ne mislim samo na NATO i snage KFOR – a, već i na stanje na terenu.

Godine 1998. u Pokrajini su bile Vojska Jugoslavije i Policija.

U gradovima su živeli Srbi i Crnogorci koji su držali sve organe vlasti u pokrajini. U selima su bili Srbi.
Imali smo u Pokrajini i službu DB – a i službu VOS – a. U svakom većem gradu je postojala kasarna VJ, imali smo pokrajinske SUP – ove, dok su u manjim mestima bili OU – SUP i odredi VJ. Srbi su posredstvom pokrajinskih odbora TO bili naoružani i bili su u stalnoj vezi sa glavnim regionalnim SUP – om.

Kontrolisali smo granične prelaze sa Albanijom i Makedonijom dok je Crna Gora bila u sastavu SRJ.
Na Kosovu i Metohiji je delovala 3. armija sa Prištinskim korpusom na čelu, koji je bio i vojno i tehnički najjači korpus u zemlji. Oficiri tog korpusa su bili izuzetni stratezi koji su poznavali svoj posao, a ljudstvo je bilo maksimalno osposobljeno.

Policija je pored glavnih pokrajinskih SUP – ova, u svakom zaseoku imala OUP i bar jedan punkt. Kontrolisali smo bitne komunikacije u Pokrajini, pre svega Kosovska Mitrovica – Priština, Kosovska Mitrovica – Peć i Priština – Peć.

Teroristi, iako naoružani, nisu bili osposobljeni za taktički složenije akcije i zato su uglavnom razbijani. Čak i u tom stanju do ofanzive u leto 1998. mi nismo kontrolisali oko 45 % teritorije.Oružje je ulazilo na Kosmet preko Albanije i Makedonije, a postajali su i delovi gde srpska policija nogom nije kročila duže od 10 godina. Ipak, naš je narod bio povezan i mogao je da se po potrebi brzo organizuje.

Kakvo je stanje sada?

Danas imamo sever Kosmeta gde živi oko 60 000 Srba koji su povezani u 4 opštine i naslonjeni na Srbiju i koji mogu da se organizuju. Imamo i oko 100 000 Srba koji se nalaze u enklavama Metohije i koji su razbacani po teritoriji, okruženi šiptarima, nenaoružani i koji zavise isključivo od zaštite snaga KFOR.

Danas nemamo jaku obaveštajnu mrežu na teritoriji. Ne kontrolišemo granice ni sa Makedonijom, Albanijom a ni Crna Gora više nije u sastavu države, već je kao samostalna država priznala nezavistnostKosmeta. Danas su šiptari i opremljeniji i obučeniji za sukob nego 1998.
Danas Srbija nema 3. armiju opremljenu kao 1998, a i samo brojno stanje aktivnih pripadnika VS je upola manje od tadašnjeg broja pripadnika samo Prištinskog korpusa.

Policija (sem Žandarmerije), nema dovoljno brojnu i opremljenu jedinicu koja bi mogla da zameni tadašnje odrede PJP.

Kako bi izgledalo čišćenje?

Da bi se pod potpuni pravni i teritorijalni suverenitet Srbije stavila južna pokrajina K i M, bilo bi potrebno uraditi mnoge stvari i rešiti brojne probleme:

1. Momentalno zauzimanje i zatvaranje granica sa tri države koje su priznale Kosmet i u kojima živi veliki broj Albanaca, kako bi se sprečilo popunjavanje ljudstvom i tehnikom.

Da bi se to izvelo VS bi morala da prođe kroz teritoriju gde mi ne kontrolisemo ni glavne komunikacije, ni gradove, ni sela, ni zaseoke. To bi moralo da bude urađeno munjevito, jer u suprotnom, ako ne sprečimo popunu razbijenih terorističkih jedinica – sama akcija nema svrhu.

2. Uporedo napredovanju vojske ka granicama policija bi morala da obezbedi i stavi pod kontrolu većinu komunikacija ili barem ključne delove istih, za početak.
Bez kontrole komunikacija je nemoguće logistički pratiti udarne jedinice i snabdevati ih svim potrebnim za dejstvo.

3. Tek kada bi se obezbedile granice, zaštitile bitne komunikacije, onda počine najteži deo posla: Čišćenje terena od naoružanih bandi.
Potrebno bi bilo krenuti od Jarinja pa čistiti svaki grad, selo, zaseok, šumu, klisuru i pri tome još ostavljati iza ljudstvo koje bi držalo pod kontrolom već očišćene delove. Sam teren je izuzetno težak za dejstvo i bez gradova koji su posebna priča. Teren Mokre gore, Čičavice, Prokletija, Rugovske klisure… Užasno težak za potpuno čišćenje i zahteva veliki broj obučenog i motivisanog ljudstva.

Borba u urbanim uslovima je priča za sebe. Mnogi nisu ni svesni koliko ljudi je potrebno da se očisti jedna varoš poput Dečana, a da ne govorimo o gradu veličine Peći, ili Mitrovica, gde živi 30 000 ljudi i više i to uglavnom šiptara. Potrebno je očistiti grad od spolja ka unutra, što je mnogo teži posao, nego raditi obrnuto.

Čišćenje ide ulicu po ulicu, kuća po kuću, sobu po sobu, a ti ljudi moraju biti osposobljeni za borbu u urbanim uslovima, jer je ona specifična i zahteva spektar znanja različit od onog potrebnog za vođenje borbe u šumi.

Neka svako zamisli koliko ljudi je potrebno da se prvo očisti grad od 50 000 ljudi sa svim prigradskim naseljima i selima a onda taj grad i okolina zadrže i sačuvaju bezbednim, da bi se išlo dalje u čišćenje.Treba znati da je pravilo urbanog sukoba da napadač daje uvek više ljudstva od branioca.
Da li imamo dovoljno ljudstva za to?

Moje mišljenje je da Srbija u ovom momentu nema ni dovoljan broj ljudi, niti imamo dovoljno naoružanja za izvođenje akcije na opisan način.

Za jednu takvu operaciju u kojoj bismo munjevito zauzeli granice i osigurali komunikacije, mi možda i imamo ljudstvo, ali u onom momentu kada bi krenuli sa čišćenjem terena, našli bismo se u problemu. Samo jedna varošica proguta barem 500 ljudi da je očiste i obezbede, a kamo li veći grad. A onda treba ljude poslati u klisure i planine koje su ogromne i pune mesta za skrivanje. To već prevazilazi naše trenutno brojno stanje i resurse uopšte.

Drugi problem je vreme. Da bismo mogli adekvatno koristiti tehničku nadmoć, moramo iskoristiti period lepog vremena, negde od maja do septembra, i u potpunosti ovladati većinom teritorije, jer kad počnu kiše i sneg, putevi se pretvaraju u kaljuge i tehnika je onesposobljena.

Drugo je pitanje šta da radimo sa oko 1 400 000 šiptara u Pokrajini. Da ih ostavimo – ne bismo uradili ništa pametno, jer će se kad tad opet pobuniti. Da ih sve proteramo i pobijemo – ko bi nam dozvolio tako nešto u 21. veku u srcu Evrope!? Dobili bismo goru etiketu od nacista, a političar koji bi to naredio stao bi uz bok Hitleru.

Da li oni koji pozivaju na tako nešto imaju barem predstavu koliko bi žrtava jedna takva operacija koštala našu stranu? Rekao bih da nemaju. Verujte, cifra bi bila ogromna.

Da li mi danas možemo da mobilišemo barem 500 000 ljudi uz aktivne pripadnike Policije i Vojske?Čisto sumnjam da bi odziv bio toliki. A i da bude, kako poslati nekoga koji ima volju, a nema znanje u jedan urbani sukob protiv neprijatelja koji živi tu, i poznaje svaki grm, kamen, rupu… Kolike šanse takav borac i pored sve svoje volje ima da preživi? Male.

A onda još i glavno – kako zaštiti onih 100 000 naših ljudi koji su okruženi šiptarima i nenaoružani kada krene sukob, a prvi će biti na udaru? Vrlo teško.

Moje je mišljenje da u ovom momentu, čak da se ne umeša NATO, Srbija nema ni dovoljno ljudstva, ni tehnike, ni volje za jedan rat.

Samo se jednom u istoriji desilo da su SAD priznale i oformile jednu državu,a kasnije to priznanje povukle. To je bio Južni Vijetnam.

Cena za povlačenje SAD iz regiona je bila stravična:

Preko 2 miliona mrtvih južnih i severnih Vijetnamaca i oko 75 000 mrtvih američkih vojnika.

MI TAKVU CENU NISMO U STANjU DA PLATIMO!

(Nakon objavljivanja teksta na sajtu specijalne-jedinice.com , mnogi “fejsbuk – patrioti” su osporili analizu i rodoljublje autora – što je iniciralo dopunu članka. Prevrat se zahvaljuje adminu sajta i autoru “Kuvar PJP”na ustupanju tekstova, prim. drp)

Realne mogućnosti Srbije da upotrebom sile povrati Kosmet: dodatna analiza

Sinoćnji tekst o nekim realnim šansama da vojnim putem u ovom momentu povratimo Kosmet pojedinci očigledno opet nisu razumeli na pravi način. Opet se proturaju teze o Srbiji kao najjačoj vojnoj sili na Balkanu i Srbima koji žive za rat. Priče da mi možemo sve, a nama niko ništa itd…

Očito da mi Srbi nismo ništa naučili iz prošlosti.

Pojedinci ne shvataju da se nalazimo u 2013. godini i da se u današnjem svetu ne može ratovati na način da se ne obazireš na civilne žrtve, sem ako nisi Amerika. Izgleda da mi mislimo da je Srbija isto što i Amerika i da ako Amerikanci mogu da rade šta hoće i uz njih Rusi, možemo i mi Srbi. E, pa gospodo draga to smo mislili i pre, pa se pokazalo da mi možemo da radimo šta hoćemo dok nas Amerika pušta da radimo šta hoćemo.

Strašno je kako pojedinci hoće u rat sa šiptarima, a da se pritom i ne potrude da upoznaju svog protivnika.
Da upoznaju njihov mentalitet, hijerarhiju, način života…

A prvo je pravilo da ako želiš da pobediš protivnika, moraš da ga dobro upoznaš. Da misliš kao on. Radiš kao on. Predvidiš svaki njegov potez unapred i za svaki da imaš odgovor. Tako nespremni smo radili i 1998. i zato smo i ušli u probleme.

Nikada i nigde nisam tvrdio da su šiptari respektabilni vojnici i da mi njih ne možemo da dobijemo.
Da su oni sposobni da nam se vojno suprotstave i ugroze nas. Da sačuvaju Kosmet bez pomoći Amerike.

Ali!

Priče kako će svih 1 400 000 da pobegne preko granice kad se zapuca su debilizam i idiotizam. Opet pojedinci ne shvataju snagu medija: TV i novina, javnog mnjenja, lobiranja itd.

Opet o ratu govore oni koji ne znaju kako funkcioniše šiptarska porodica… Šiptari su plemenski podeljeni, ali za one koji ne znaju – svi ( 90%) teže jednom cilju, a to je Velika Albanija.

U našem sukobu sa njima 1998. i 1999. maltene svaka šiptarska kuća je davala mušku glavu u OVK, (najmanje jednu), a svi su ostali pomagali tu OVK. Kod njih ne postoji da neko “NEĆE da ratuje”. Ne postoji da jedna porodica NEĆE DA DA SVOJ DOPRINOS, već oni jednostavno to rade jer su od malena tako vaspitani ijer MORAJU da slušaju. Ako kod njih glava sela traži da svaki sposoban muškarac ide u OVK, a drugi daju novac, oni TO RADE BEZ POGOVORA, jer tako hoće i jer tako moraju. U suprotnom, cela porodica onoga ko odbije bude likvidirana. Kod šiptara nema pacifista, žena u crnom, nevladinih organizacija, fonda za humanitarno pravo, jer se kod njih zna da ili si “SA NAMA ili SI PROTIV NAS”.
Ako si sa nama onda daješ doprinosa, ako nisi, onda si mrtav.

Mnogi ne znaju da su se šiptari strašno brutalno obračunavali sa Albancima i njihovim porodicama koji su u vreme sukoba 1998. i 1999. bili lojalni državi.

Zato , grdno se vara svako ko misli da bi se na prvi pucanj, oni poput miševa razbežali preko granice!

Evo šta bi se desilo:

Kada bismo krenuli, uz podršku avijacije i tehnike, da granatiramo gradove, sela – oni bi ih u većini napustili.

Manji bi deo NEBORACA napustio teritoriju Kosova i Metohije i otišao u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru. Za to bi vreme veći deo “civila” otišao u zbegove po šumama i planinama Kosmeta. Sve sa starcima, decom, ženama, bolestnima i nemoćnima.

Ono boraca što bi ostalo, pokušalo bi da se organizuje i da pruža otpor, potpomognuti Albancima koji bi im u pomoć došli iz Albanije, Makedonije, Crne Gore, pa i iz Evrope.

Svaki put kad bi se našli u problemu, oni bi se po starom i oprobanom receptu pomešali među civile. Mi u zbegu od 30 000 ljudi nemamo ama nikaku mogućnost da potpuno izdvojimo borce od neboraca, već bi se opet našli u začaranom krugu, kao i onda da se prepodne bore protiv nas, a popodne prave da su civili.

A onda bi došla zima. Kiše. Sneg. I ti bi ljudi počeli da umiru i po šumama Kosmeta.
Od gladi, zime, nedostatka medicinske pomoći. E, u onom momentu, kada počnu da umiru deca, starci, žene na -20 od mraza i gladi, onda bi njihovi lobisti počeli da urlaju po svetu da sred 21. veka u srcu Evrope država Srbija čini stravično etničko čišćenje i genocid nad 1 000 000 šiptarske dece, žena i civila.

Plaćene strane medijske kuće bi takve vesti objavljivale u udarnim terminima, sve sa slikama jadne dece i zlih Srba. Šta mislite kakva bi bila reakcija sveta?

Ovde nije pitanje da li mi možemo vojno da potučemo šiptare – jer možemo naravno. Ovde je pitanje šta uraditi u jednom takvom ratu sa 1 000 000 šiptara, a da nam ne natovare na grbaču opet neku intervenciju.
Pokušajte da shvatite da ovo nije 1914. da se rat ne vodi samo na bojnom polju. Sada je 21. vek, gde se rat vodi prvo u medijima i lobiranjem, a samo završna faza je sama terenska predstava.
Onaj ko ima medije i javno mnjenje sveta na svojij strani, taj je pobednik.

Druga je opcija da poseduješ nuklearno oružje.
E, onda te boli uvo za javno mnjenje u svetu, jer niko nikad ne napada državu koja ima nuklearno oružje i vlast koja je spremna da to oružje u svoju odbranu iskoristi.

Imamo li mi nuklearno oružje? NEMAMO! Imamo li 3 000 000 ljudi pod oružjem? NEMAMO!

Znači moramo da se osiguramo da barem svet bude na našoj strani. A to je vrlo jebena rabota kad znamo dašiptari jako mnogo novca ulažu u lobiranje, a mi ne ulažemo ništa.

A najveća je komedija priča o tezi “rado Srbin ide u vojnike”. Ta je priča važila nekada, a sada je ona daleko od istine. Odziv na mobilizaciju je 1999. godine bio svuda oko 38 %, a samo je 3. armija imala odziv preko 50%.Zato te budalaste priče o tome da bi Srbija očas posla skupila 500 000 ljudi za rat okačite mačku o rep.

E sad, nek mi neki vrsni “internet strateg” objasni sledeće:

1. Šta ćemo da uradimo sa minimum 1 000 000 ljudi u zbegovima kad krene rat?

2. Kako da sprečimo da se borci OVK mešaju sa civilima?

3.Kako da dobijemo dozvolu da proteramo sve i etnički očistimo Kosmet, da ne bismo opet za 50 godina imali isto sranje.

4. Kako da dobijemo javno mnjenje u svetu na našu stranu?

5. Kako da sprečimo da nas opet ne napadne NATO?

Specijalne jedinice