Реалне могућности Србије да се употребом силе поврати Космет

Велика је разлика између стања на Косову и Метохији сада и давне 1998. године. Ту не мислим само на НАТО и снаге КФОР – а, већ и на стање на терену.

Године 1998. у Покрајини су биле Војска Југославије и Полиција.

У градовима су живели Срби и Црногорци који су држали све органе власти у покрајини. У селима су били Срби.
Имали смо у Покрајини и службу ДБ – а и службу ВОС – а. У сваком већем граду је постојала касарна ВЈ, имали смо покрајинске СУП – ове, док су у мањим местима били ОУ – СУП и одреди ВЈ. Срби су посредством покрајинских одбора ТО били наоружани и били су у сталној вези са главним регионалним СУП – ом.

Контролисали смо граничне прелазе са Албанијом и Македонијом док је Црна Гора била у саставу СРЈ.
На Косову и Метохији је деловала 3. армија са Приштинским корпусом на челу, који је био и војно и технички најјачи корпус у земљи. Официри тог корпуса су били изузетни стратези који су познавали свој посао, а људство је било максимално оспособљено.

Полиција је поред главних покрајинских СУП – ова, у сваком засеоку имала ОУП и бар један пункт. Контролисали смо битне комуникације у Покрајини, пре свега Косовска Митровица – Приштина, Косовска Митровица – Пећ и Приштина – Пећ.

Терористи, иако наоружани, нису били оспособљени за тактички сложеније акције и зато су углавном разбијани. Чак и у том стању до офанзиве у лето 1998. ми нисмо контролисали око 45 % територије.Оружје је улазило на Космет преко Албаније и Македоније, а постајали су и делови где српска полиција ногом није крочила дуже од 10 година. Ипак, наш је народ био повезан и могао је да се по потреби брзо организује.

Какво је стање сада?

Данас имамо север Космета где живи око 60 000 Срба који су повезани у 4 општине и наслоњени на Србију и који могу да се организују. Имамо и око 100 000 Срба који се налазе у енклавама Метохије и који су разбацани по територији, окружени шиптарима, ненаоружани и који зависе искључиво од заштите снага КФОР.

Данас немамо јаку обавештајну мрежу на територији. Не контролишемо границе ни са Македонијом, Албанијом а ни Црна Гора више није у саставу државе, већ је као самостална држава признала независтностКосмета. Данас су шиптари и опремљенији и обученији за сукоб него 1998.
Данас Србија нема 3. армију опремљену као 1998, а и само бројно стање активних припадника ВС је упола мање од тадашњег броја припадника само Приштинског корпуса.

Полиција (сем Жандармерије), нема довољно бројну и опремљену јединицу која би могла да замени тадашње одреде ПЈП.

Како би изгледало чишћење?

Да би се под потпуни правни и територијални суверенитет Србије ставила јужна покрајина К и М, било би потребно урадити многе ствари и решити бројне проблеме:

1. Моментално заузимање и затварање граница са три државе које су признале Космет и у којима живи велики број Албанаца, како би се спречило попуњавање људством и техником.

Да би се то извело ВС би морала да прође кроз територију где ми не контролисемо ни главне комуникације, ни градове, ни села, ни засеоке. То би морало да буде урађено муњевито, јер у супротном, ако не спречимо попуну разбијених терористичких јединица – сама акција нема сврху.

2. Упоредо напредовању војске ка границама полиција би морала да обезбеди и стави под контролу већину комуникација или барем кључне делове истих, за почетак.
Без контроле комуникација је немогуће логистички пратити ударне јединице и снабдевати их свим потребним за дејство.

3. Тек када би се обезбедиле границе, заштитиле битне комуникације, онда почине најтежи део посла: Чишћење терена од наоружаних банди.
Потребно би било кренути од Јариња па чистити сваки град, село, засеок, шуму, клисуру и при томе још остављати иза људство које би држало под контролом већ очишћене делове. Сам терен је изузетно тежак за дејство и без градова који су посебна прича. Терен Мокре горе, Чичавице, Проклетија, Руговске клисуре… Ужасно тежак за потпуно чишћење и захтева велики број обученог и мотивисаног људства.

Борба у урбаним условима је прича за себе. Многи нису ни свесни колико људи је потребно да се очисти једна варош попут Дечана, а да не говоримо о граду величине Пећи, или Митровица, где живи 30 000 људи и више и то углавном шиптара. Потребно је очистити град од споља ка унутра, што је много тежи посао, него радити обрнуто.

Чишћење иде улицу по улицу, кућа по кућу, собу по собу, а ти људи морају бити оспособљени за борбу у урбаним условима, јер је она специфична и захтева спектар знања различит од оног потребног за вођење борбе у шуми.

Нека свако замисли колико људи је потребно да се прво очисти град од 50 000 људи са свим приградским насељима и селима а онда тај град и околина задрже и сачувају безбедним, да би се ишло даље у чишћење.Треба знати да је правило урбаног сукоба да нападач даје увек више људства од браниоца.
Да ли имамо довољно људства за то?

Моје мишљење је да Србија у овом моменту нема ни довољан број људи, нити имамо довољно наоружања за извођење акције на описан начин.

За једну такву операцију у којој бисмо муњевито заузели границе и осигурали комуникације, ми можда и имамо људство, али у оном моменту када би кренули са чишћењем терена, нашли бисмо се у проблему. Само једна варошица прогута барем 500 људи да је очисте и обезбеде, а камо ли већи град. А онда треба људе послати у клисуре и планине које су огромне и пуне места за скривање. То већ превазилази наше тренутно бројно стање и ресурсе уопште.

Други проблем је време. Да бисмо могли адекватно користити техничку надмоћ, морамо искористити период лепог времена, негде од маја до септембра, и у потпуности овладати већином територије, јер кад почну кише и снег, путеви се претварају у каљуге и техника је онеспособљена.

Друго је питање шта да радимо са око 1 400 000 шиптара у Покрајини. Да их оставимо – не бисмо урадили ништа паметно, јер ће се кад тад опет побунити. Да их све протерамо и побијемо – ко би нам дозволио тако нешто у 21. веку у срцу Европе!? Добили бисмо гору етикету од нациста, а политичар који би то наредио стао би уз бок Хитлеру.

Да ли они који позивају на тако нешто имају барем представу колико би жртава једна таква операција коштала нашу страну? Рекао бих да немају. Верујте, цифра би била огромна.

Да ли ми данас можемо да мобилишемо барем 500 000 људи уз активне припаднике Полиције и Војске?Чисто сумњам да би одзив био толики. А и да буде, како послати некога који има вољу, а нема знање у један урбани сукоб против непријатеља који живи ту, и познаје сваки грм, камен, рупу… Колике шансе такав борац и поред све своје воље има да преживи? Мале.

А онда још и главно – како заштити оних 100 000 наших људи који су окружени шиптарима и ненаоружани када крене сукоб, а први ће бити на удару? Врло тешко.

Моје је мишљење да у овом моменту, чак да се не умеша НАТО, Србија нема ни довољно људства, ни технике, ни воље за један рат.

Само се једном у историји десило да су САД признале и оформиле једну државу,а касније то признање повукле. То је био Јужни Вијетнам.

Цена за повлачење САД из региона је била стравична:

Преко 2 милиона мртвих јужних и северних Вијетнамаца и око 75 000 мртвих америчких војника.

МИ ТАКВУ ЦЕНУ НИСМО У СТАЊУ ДА ПЛАТИМО!

(Након објављивања текста на сајту specijalne-jedinice.com , многи “фејсбук – патриоти” су оспорили анализу и родољубље аутора – што је иницирало допуну чланка. Преврат се захваљује админу сајта и аутору “Кувар ПЈП”на уступању текстова, прим. дрп)

Реалне могућности Србије да употребом силе поврати Космет: додатна анализа

Синоћњи текст о неким реалним шансама да војним путем у овом моменту повратимо Космет појединци очигледно опет нису разумели на прави начин. Опет се протурају тезе о Србији као најјачој војној сили на Балкану и Србима који живе за рат. Приче да ми можемо све, а нама нико ништа итд…

Очито да ми Срби нисмо ништа научили из прошлости.

Појединци не схватају да се налазимо у 2013. години и да се у данашњем свету не може ратовати на начин да се не обазиреш на цивилне жртве, сем ако ниси Америка. Изгледа да ми мислимо да је Србија исто што и Америка и да ако Американци могу да раде шта хоће и уз њих Руси, можемо и ми Срби. Е, па господо драга то смо мислили и пре, па се показало да ми можемо да радимо шта хоћемо док нас Америка пушта да радимо шта хоћемо.

Страшно је како појединци хоће у рат са шиптарима, а да се притом и не потруде да упознају свог противника.
Да упознају њихов менталитет, хијерархију, начин живота…

А прво је правило да ако желиш да победиш противника, мораш да га добро упознаш. Да мислиш као он. Радиш као он. Предвидиш сваки његов потез унапред и за сваки да имаш одговор. Тако неспремни смо радили и 1998. и зато смо и ушли у проблеме.

Никада и нигде нисам тврдио да су шиптари респектабилни војници и да ми њих не можемо да добијемо.
Да су они способни да нам се војно супротставе и угрозе нас. Да сачувају Космет без помоћи Америке.

Али!

Приче како ће свих 1 400 000 да побегне преко границе кад се запуца су дебилизам и идиотизам. Опет појединци не схватају снагу медија: ТВ и новина, јавног мњења, лобирања итд.

Опет о рату говоре они који не знају како функционише шиптарска породица… Шиптари су племенски подељени, али за оне који не знају – сви ( 90%) теже једном циљу, а то је Велика Албанија.

У нашем сукобу са њима 1998. и 1999. малтене свака шиптарска кућа је давала мушку главу у ОВК, (најмање једну), а сви су остали помагали ту ОВК. Код њих не постоји да неко “НЕЋЕ да ратује”. Не постоји да једна породица НЕЋЕ ДА ДА СВОЈ ДОПРИНОС, већ они једноставно то раде јер су од малена тако васпитани ијер МОРАЈУ да слушају. Ако код њих глава села тражи да сваки способан мушкарац иде у ОВК, а други дају новац, они ТО РАДЕ БЕЗ ПОГОВОРА, јер тако хоће и јер тако морају. У супротном, цела породица онога ко одбије буде ликвидирана. Код шиптара нема пацифиста, жена у црном, невладиних организација, фонда за хуманитарно право, јер се код њих зна да или си “СА НАМА или СИ ПРОТИВ НАС”.
Ако си са нама онда дајеш доприноса, ако ниси, онда си мртав.

Многи не знају да су се шиптари страшно брутално обрачунавали са Албанцима и њиховим породицама који су у време сукоба 1998. и 1999. били лојални држави.

Зато , грдно се вара свако ко мисли да би се на први пуцањ, они попут мишева разбежали преко границе!

Ево шта би се десило:

Када бисмо кренули, уз подршку авијације и технике, да гранатирамо градове, села – они би их у већини напустили.

Мањи би део НЕБОРАЦА напустио територију Косова и Метохије и отишао у Албанију, Македонију и Црну Гору. За то би време већи део “цивила” отишао у збегове по шумама и планинама Космета. Све са старцима, децом, женама, болестнима и немоћнима.

Оно бораца што би остало, покушало би да се организује и да пружа отпор, потпомогнути Албанцима који би им у помоћ дошли из Албаније, Македоније, Црне Горе, па и из Европе.

Сваки пут кад би се нашли у проблему, они би се по старом и опробаном рецепту помешали међу цивиле. Ми у збегу од 30 000 људи немамо ама никаку могућност да потпуно издвојимо борце од небораца, већ би се опет нашли у зачараном кругу, као и онда да се преподне боре против нас, а поподне праве да су цивили.

А онда би дошла зима. Кише. Снег. И ти би људи почели да умиру и по шумама Космета.
Од глади, зиме, недостатка медицинске помоћи. Е, у оном моменту, када почну да умиру деца, старци, жене на -20 од мраза и глади, онда би њихови лобисти почели да урлају по свету да сред 21. века у срцу Европе држава Србија чини стравично етничко чишћење и геноцид над 1 000 000 шиптарске деце, жена и цивила.

Плаћене стране медијске куће би такве вести објављивале у ударним терминима, све са сликама јадне деце и злих Срба. Шта мислите каква би била реакција света?

Овде није питање да ли ми можемо војно да потучемо шиптаре – јер можемо наравно. Овде је питање шта урадити у једном таквом рату са 1 000 000 шиптара, а да нам не натоваре на грбачу опет неку интервенцију.
Покушајте да схватите да ово није 1914. да се рат не води само на бојном пољу. Сада је 21. век, где се рат води прво у медијима и лобирањем, а само завршна фаза је сама теренска представа.
Онај ко има медије и јавно мњење света на својиј страни, тај је победник.

Друга је опција да поседујеш нуклеарно оружје.
Е, онда те боли уво за јавно мњење у свету, јер нико никад не напада државу која има нуклеарно оружје и власт која је спремна да то оружје у своју одбрану искористи.

Имамо ли ми нуклеарно оружје? НЕМАМО! Имамо ли 3 000 000 људи под оружјем? НЕМАМО!

Значи морамо да се осигурамо да барем свет буде на нашој страни. А то је врло јебена работа кад знамо дашиптари јако много новца улажу у лобирање, а ми не улажемо ништа.

А највећа је комедија прича о тези “радо Србин иде у војнике”. Та је прича важила некада, а сада је она далеко од истине. Одзив на мобилизацију је 1999. године био свуда око 38 %, а само је 3. армија имала одзив преко 50%.Зато те будаласте приче о томе да би Србија очас посла скупила 500 000 људи за рат окачите мачку о реп.

Е сад, нек ми неки врсни “интернет стратег” објасни следеће:

1. Шта ћемо да урадимо са минимум 1 000 000 људи у збеговима кад крене рат?

2. Како да спречимо да се борци ОВК мешају са цивилима?

3.Како да добијемо дозволу да протерамо све и етнички очистимо Космет, да не бисмо опет за 50 година имали исто срање.

4. Како да добијемо јавно мњење у свету на нашу страну?

5. Како да спречимо да нас опет не нападне НАТО?

Специјалне јединице