Козе пронашле свето место

Први, црква Пресвете Богородице, налази се у срцу села. Описивали су је путописци и дивили се њеној архитектури, необичној за Србију, високим звоницима, разноврсним мотивима живописа. Данас се нађе само понеки залутали путник који пожели да се подсети времена када је овде, као и у суседном манастиру Свете Тројице, према Горњој Каменици, бујао духовни и просветитељски живот, када су то били центри писмености и очувања традиције и где су некадашње властеле имала своје уточиште.

О оригиналним грађевинским решењима ове цркве стручњаци су имали потпуно опречна мишљења. Док су је једни истицали као јединствен пример старог грађевинарства, други су говорили о непогођеним сразмерама, да "торњеви, заклањајући куполу чине да је више налик на тврђавску кулу, него на црквену грађевину", да је могла бити више украшена цевастим опекама, као што је то чињено у Месемврији, на Црном мору, у Бугарској. Такође је било доста полемика и око тога коме је посвећен натпис "Михаил деспот", уграђен у живопис.

Син последњег деспота

О томе ко је деспот Лазар, који се помиње као ктитор манастира Свете Тројице у натпису, постоје различите претпоставке. Преовлађује мишљење историчара који сматрају да је реч о Лазару, најмлађем сину последњег владајућег српског деспота Ђурђа Бранковића који је живео у 15. веку. Други, углавном старији истраживачи, тврде да је ова светиња много старија.

Ако је ктитор био Михаил, син бугарског цара Јована Александра, који се помиње и као цар, црква и живопис припадају крају 14. века. Ипак, већина истраживача се слаже да је цркву сазидао непознати властелин из Видинског кнежевства, у време деспота Михаила, сина цара Михаила Шишмана.

Цар Михаило је погинуо у бици на Велбужду, 1330. године коју је водио против српског цара Душана и његовог оца Стефана Дечанског. Сви закључци доносе се на основу особина живописа, али и откопаних остатака осталих грађевина које су опасивале цркву, око које је вероватно постојало заштитно утврђење.

Прича о манастиру Свете Тројице, удаљеног око два километра према Горњој Каменици, почиње од народних легенди и предања. Каже се да су чобани овога краја, у нека давна времена, на месту где се сада налази храм, остали збуњени чудом које им се догодило. Стадо је застало и није хтело сатима да се помери са овог места. То се понављало више пута и сељани почеше да то место сматрају светим. На крају одлучише да ту сазидају цркву.

Спуштајући грађу из села низ Тимок, саградили су први храм на овом месту посвећен Светој Тројици. Тако, стадо и пастири одредише место на коме ће вековима бити свети храм и касније основана монашка заједница, која и данас живи. То су подаци које зна народ. А први писани траг о ктитору и настанку овог манастира открио је јеромонах Пантелејмон, 1848. године, у наосу храма.

На каменој плочи је записао: ''Потписани обретох сеј натпис на малтеру, који је непријатељском руком струган... Да се не би овај споменик изгубио стављам га овде на плочи... Извољенијем Оца и поспјешенијем сина и совершенијем Свјатаго Духа, повељенијем деспота Лазара, созида се у љето 6965 (тј. 1457 године), 5. маја''.

Чекају вернике и намернике

Преко пута цркве Пресвете Богородице у Доњој Каменици су стара школа, стара чесма и још неколико споменика, од којих је један посвећен изгинулим у свим ратовима, од 1912. до 1945. године. Не зна се да ли ће и они остати усамљени насред села, са прекрасним торњевима Богородичне цркве који, пркосећи времену, стреме ка небеским висинама, чекајући обновитеље, вернике и путнике намернике.

Јеромонах Пантелејмон је први познати игуман овог манастира, који је замонашен и постављен за старешину у седамнаестој години, 1836.

Пошто је првобитна дужина храма била само дванаест метара, 1874. године дозидана је припрата, која је срушена у прошлом веку. Цела површина цркве била је живописана, али се данас могу видети само трагови фресака. Манастир су спалили Турци 1876. године.

Изгорео је конак, који се налазио поред цркве и имао десет просторија. Од цркве су остали само камени зидови. Било је потребно много напора да се у тим временима било шта обнови, па је то пошло за руком монашком братству тек тридесетих година прошлог века.

Шездесетих година у манастир долазе монахиње и од тада до данас он се сваке године обнавља и напредује. Одржавајући стару просветитељску и радну традицију у њему су основане иконописачка и кројачка радионица. Вредно сестринство сваким даном све успешније уређује своју светињу и одржава духовне темеље за све оне којима је потребан духовни мир, вера и спокојство.