Крстата џамија привлачи вернике

ВРА­ЊЕ –Кр­ста­та џа­ми­ја је је­дин­стве­ни вер­ски обје­кат у Вра­њу. Ве­ко­ви­ма на Ве­ли­ки пе­так до­ла­зи на хи­ља­де вер­ни­ка. Мир­но сто­је у ре­до­ви­ма и че­ка­ју по не­ко­ли­ко са­ти ка­ко би за­па­ли­ли све­ћу у јед­ној од нај­ма­њих цр­ка­ва у Ср­би­ји. На овај пра­зник при­сти­жу вер­ни­ци из ра­зних кра­је­ва ка­ко би се по­мо­ли­ли у Цр­кви Све­те Пет­ке и на­то­чи­ли во­ду за ко­ју се ве­ру­је да је чу­до­твор­на.

Ра­ни­јих го­ди­на љу­ди су до­ла­зи­ли из чи­та­вог све­та дан ра­ни­је и спа­ва­ли под ве­дрим не­бом да би у зо­ру ме­ђу пр­ви­ма при­ми­ли бла­го­слов и на из­во­ру Све­те Пет­ке на­то­чи­ли ту чу­до­твор­ну во­ду. Али, ако пи­та­те Вра­њан­це где се на­ла­зи цр­ква Све­та Пет­ка, по­гле­да­ће вас збу­ње­но, јер је од Ту­ра­ка до да­на­шњег да­на за ме­шта­не овај обје­кат по­знат као Кр­ста­та џа­ми­ја.

Ка­да је цр­ква са­гра­ђе­на не зна се, за­то што о то­ме не­ма зва­нич­них спи­са. По­сто­је прет­по­став­ке да је са­гра­ђе­на сре­ди­ном 12. ве­ка.

– Кра­јем 14. ве­ка Тур­ци су по­ру­ши­ли Цр­кву Све­те Пет­ка и по­ку­ша­ли да на ње­ним те­ме­љи­ма на­пра­ве џа­ми­ју, али то им ни­ка­ко ни­је успе­ва­ло. Љу­ди су при­ча­ли да се „да­њу гра­ди, но­ћу се ру­ши“. Кад год су по­ку­ша­ли да по­ста­ве ми­на­рет, он је па­дао. По­сто­је две вер­зи­је о то­ме ка­ко је обје­кат у осно­ви остао цр­ква. Пре­ма јед­ној вер­зи­ји, Тур­ци су на­пра­ви­ли обје­кат са че­ти­ри ми­на­ре­та у об­ли­ку кр­ста, што ми де­лу­је ло­гич­но и ни­је је­дин­ствен слу­чај у све­ту. Ме­ђу­тим, чуо сам од ме­шта­на и дру­гу вер­зи­ју због че­га је цр­ква по­не­ла на­зив Кр­ста­та џа­ми­ја. По тој вер­зи­ји, Тур­ци су на врх ми­на­ре­та по­ста­ви­ли крст, што зву­чи не­ве­ро­ват­но – ка­же про­то­је­реј Вла­дан Ми­лу­ти­но­вић, се­кре­тар Епар­хи­је врањ­ске.

Зна се да је цр­ква од­у­век би­ла по­све­ће­на Све­тој Пет­ки а по­зна­та је као нај­чу­до­твор­ни­ја цр­ква у кра­ју. Да­на­шња цр­ква је јед­но­брод­на и има тек два­де­се­так ква­дра­та. Уну­тра­шњост је окре­че­на у бе­ло, на зи­до­ви­ма су број­не ико­не, ико­но­стас на сре­ди­ни, под од др­ве­та.