Нишка Бања: Тамо где сијалице дању горе, а ноћу се гасе

На раскрсници Балкана и Европе, насред римског Виа милитариса, или турске Велике џаде, простире се бисер Вилиног града, једном последња станица излетничких возова и нишких трамваја, надалеко познато лечилиште и излетиште којем су посвећене ванвременске песме - Нишка Бања. Од јужне престонице Србије је удаљена десет, од Београда 250 километара, а само неколико стотина метара од Женеве, некада омиљеног купалишта Нишлија на обали њихове реке.

Нишка Бања лежи на тераси брда Коритњак (огранку Суве планине), на надморској висини од 248 метара. Ту се налази највећи део насеља, те општина, полиција, пошта, основна школа, банка, лечилишни и туристичко-угоститељски објекти, али и неизоставни паркови украшени фонтанама, травњацима са алејама пуним цвећа и дрворедима багрема, јасена, дуда, ораха, липе и црног бора, које грле каналићи термоминералне воде. У близини је и дрво белог дуда старо преко 150 година, стављено под заштиту државе као значајно природно добро и споменик природе III категорије. Бању краси пет извора, и то: "Главно врело", "Сува бања" ("Врело принца Томислава"), "Школска чесма", "Бањица" и "Пасјача", чија температура износи у просеку од 36 до 38 степени Целзијуса, а капацитет 56 литара по секунди.

Прво насеље на простору Нишке Бање никло је у келтско доба, пре нове ере, у близини изворишта, а значајнији развој дешава се током владавине римског цара Хадријана (II век н.е.), када су на њеном тлу изграђена прва купатила. Римљани су неговали култ воде и били истинске бањске архитекте, па је тако, за време Светог цара Константина и његових наследника, у царском насељу Медијана постојало посебно купатило у које је дотицала лековита вода право из Бање. Турци су такође били свесни овог богатства, зато у Бањи саградише ханове (одморишта) и женска и мушка купатила, као и објекте за смештај болесника. Године 1521, на путу ка Београду, у Нишкој Бањи је предахнуо и њеном се водом окрепио и турски цар Сулејман И Величанствени.

Неколико пута, становници Бање су, условљени историјским догађајима, селили своја огњишта према источном делу Коритњака формирајући село које је било познато под називом Бања или Стара Бања. Двадесетих година двадесетог века, када Нишка Бања по први пут добија статус општине (1920), велики их се број вратио на простор који данас насељавају њихови потомци, али и следбеници народа који се у Бању доселио из градова источне Србије и руралних насеља у околини у периоду од 1930. до 1958. године, у потрази за бољим животом. Данас у Бањи живи близу 4.500 становника, а од 2000, након што је била део Општине Ниш, поново има статус градске општине. На својој импресивној историји, Нишка Бања има да захвали изванредном географском положају и близини важних саобраћајница које повезују Запад са Истоком - аутопута Ниш-Софија, Паневропског коридора 10 који је у изградњи, али и магистралне железничке пруге Ниш-Димитровград.

Са умерено-континенталном климом, и просечном годишњом температуром од 11,74 °C, Нишка Бања са околином спада у најтоплије пределе Србије, па није чудо што су у њеним благодетима својевремено уживала три српска краља из две династије, којима су мештани, у знак захвалности што су Бањи подарили елитистички дух, подигли чесму "Три краља". Према драгоценим записима др Милана Шијачког (познатог српског лекара, умро 1985. у Чикагу, сахрањен у Либертвилу), ова три владара су значајно допринела обнављању и развитку Бање након турског времена, посебно кнез и потоњи краљ Милан Обреновић, који је на падинама Коритњака имао и свој летњиковац, док је његов син Александар Обреновић предаху у миру бањског зеленила са супругом Драгом Машин посветио посебну клупу.

Првобитно, услед непостојања одговарајућег смештаја, кнез Милан Обреновић је наговорио београдске јувелире да 1880. откупе земљиште код данашњег Хотела "Озрен" и изграде објекат са рестораном и купатилом, који је бројао 12 мермерних када и исто толико соба за издавање. Убрзо су се почели отварати и други објекти за смештај гостију, па је Нишка Бања све више личила на уређено насеље. Након немачке, аустроугарске и бугарске окупације у Првом светском рату, током које су окупационе трупе користиле бањске ресурсе, са сазнањем да је изворишна вода радиоактивна, 1921. почиње убрзани развој овог лечилишта. До успоставе трамвајског превоза 1930. године, чиме је омогућен даљи напредак, смештајне капацитете Бање, укључујући три хотела, приватне виле и куће, чинило је 100 соба са 250 кревета.

Ту се често и радо одмарао, с народом дружио и водом са "Школске чесме" од реуме лечио и краљ Александар I Карађорђевић. Године 1932, он је са краљицом Маријом овде прославио и дестогодишњицу брака. У Нишку Бању је први пут дошао на позив Драгише Цветковића, тада градоначелника Ниша, каснијег председника Владе Краљевине, да би у периоду од 1928. до погибије 1934. његово величанство у Бањи боравило по три пута годишње. "Турско купатило" је зато специјално адаптирано и именовано "Краљевим купатилом". Гласине кажу да га је за Бању везивала и љубав према лепој рођаки једног од челних људи нишког Дуванског монопола, мада не треба потценити, нити приликом доношења суда изоставити, инструменте ондашњих политичких сплетки.

Подно Коритњака, југословенски монарх се одмарао и само десет дана пре судбоносног пута у Марсеј. У Бањи је на Видовдан 1936, у спомен на убијеног краља Ујединитеља, откривена бронзана биста изнад фонтане централног парка, окружена цвећем и сузама народа који је дошао да ода последњу пошту свом владару. Након Другог светског рата, биста је претопљена, а мермерне коцке са постамента искоришћене су за изградњу Споменика палим борцима 1941-1945. код Стационара "Зеленгора".

Краљев бањски летњиковац била је Вила "Јела" (или "Краљева вила", тада у власништву Јована Тодоровића, дворског адвоката, данас зграда Градске општине Нишка Бања). Осим ње, од 1927. године до почетка Другог светског рата, под налетом формирања нове класе богатих и угледних грађана, никле су 22 виле различитих стилова, ремек-дела београдских архитеката (модерниста), попут Виле "Ерна", затим Виле "Теокаревић" и Виле "Зоне" Драгише Цветковића, која је 1981. претворена у део новог Стационара "Терме". Саграђен је и Стационар "Зеленгора" (1933), а прилозима добротвора из земље и расејања је 1934. подигнут Храм Светог пророка Илије. Светлост дана угледала су и два нова хотела, касније позната под именима "Србија" (1932) и "Партизан" (1935).

За време немачке и бугарске окупације, већ од 10. априла 1941, чувена Вила "Ристић" постала је командно место 11. оклопне групе и 14. армијског корпуса Вермахта, да би у првој половини јануара 1942, по бањским објектима био смештен и Штаб Првог краљевског окупационог корпуса бугарске војске. На Бању су августа 1944. пале четири бомбе ношене савезничким авионима. Једна од њих уништила је трамвајску окретницу у центру, док људских жртава није било.

У ери СФРЈ, завршена је изградња Хотела "Озрен" и реновиран је Хотел "Србија". Године 1954, у "Турском купатилу" је отворен "Инхалаторијум", са испарењима богатим гасом радоном, први лечилишни објекат ове врсте на Балкану. Подигнуто је двадесетак нових вила, углавном у централном делу насеља, затим продавнице, самопослуге, пијаце, туристичке пословнице, те кафана "Пролеће". Тако је Бања постала прва пратиља Врњачке Бање по броју посетилаца у целој Југославији. Бањско и климатско лечилиште "Нишка Бања" 1966. мења назив у Природно лечилиште "Нишка Бања", а убрзо и у Завод за превенцију, лечење и рехабилитацију реуматичких и срчаних болесника, који ће се 1975. већим делом сместити у савремени Стационар "Радон", симбол Нишке Бање, чиме је, уз оснивање Стационара "Терме" 1981, почело ново раздобље у њеној историји. "Радон" 1996. добија још један спрат, те се укупан број постеља у Заводу пење на 560. У XXИ веку, под новим именом, Институт за лечење и рехабилитацију "Нишка Бања" представља здравствену, научно-наставну и истраживачку установу у којој се лече и рехабилитују пацијенти оболели од кардиоваскуларних и реуматских болести.

Нишка Бања данас има своју библиотеку, уметничку галерију, Летњу позорницу, Центар за културу, хиподром, стрељану, парк-шуму Кошутњак са уређеним трим стазама, терене за мали и велики фудбал, рукомет, тенис, кошарку и параглајдинг са узлетишта на Коритњаку, где је августа 2007. организовано Предевропско првенство у прецизном летењу параглајдером, а у августу 2008. Прво свеобухватно европско првенство. У Бањи се одржавају манифестације: "Дани јоргована" ("Кад замиришу јорговани"), "Фестивал полена", "Пихтијада", "Волимо и негујемо нашу традицију", "Дани вина и мерака", као и бројни догађаји обједињени у оквиру "Културног лета у Нишкој Бањи" под покровитељством Општине.

На Нишави, која протиче недалеко од почетка нишкобањског брда, сваке године се организује "Нишка регата", окупљајући на стотине љубитеља спортова на води. Други дан августа, Светог Илију, становништво Нишке Бање обележава као своју славу. Тада ово место постаје главна туристичка атракција Нишке котлине и околине.

Ипак, тренутно стање у Нишкој Бањи није најсјајније. Осетан је пад броја гостију, а свеукупном лошем утиску доприноси и руинирани, а некада најлуксузнији Хотел "Србија" (до средине XX века познат као Хотел "Ђока Јовановић"), у самом центру Бање. Њега шаљивџије, кад сунце крене небом од истока ка западу, пробијајући се кроз прозоре хотела, зову "нишким Колосеумом", јер на трен подсети на нешто што је давно било функционално и пуно људи.

Попут земље у којој се налази, тако и Нишка Бања чека нека боља времена. Поред свих набројаних лепота, она је све празнија, а не би требало, јер лета су у Бањи дуга и топла - трају 108 дана, чак 15 дана дуже но у календару. У Бањи се одржала и времену пркоси и лепа традиција купања ван уређених купалишта, настала још у доба Османског царства, у нишкобањском језерцету топле воде у близини Хотела "Радон", баш као у једној од верзија песме у којој у Нишкој Бањи сијалице "дању горе, а ноћу се гасе".