Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Четник и новинар

rssBookmark and Share

Ниш 03.07.2006. Politika

У Женеви преминуо Војвода Радомир Петровић

Четник и новинар

ЉУБЉАНА, 29. јуна – „У Женеви је преминуо четнички војвода Ртањски, последњи аутентични четнички војвода Радомир Петровић Кент (88)”, обавестио је „Политику” јуче пријатељ и саборац преминулог, последњи словеначки четник Урош Шуштерич. Радомир Петровић је рођен 6. септембра 1917. у селу Горњи Крупац у Алексиначком срезу, као седмо дете у породици;

Војвода Кент био је командант једне од најславнијих бригада – Бољевачке.

 


 

Радомир Петровић-Кент је рођен 6. септембра 1917. а умро је 23. јуна 2006. године. у Швајцарској. Био је потпоручник војске Краљевине Југославије и командант Бољевачке бригаде у Југословенској краљевској војсци у Отаџбини за време Другог светског рата, истакнути политички емигрант, експерт Уједињених нација, издавач и новинар.


Биографија

Родио се у селу Горњи Крупац код Алексинца, од оца Велимира и мајке Дивне, као седмо дете. Основни школу завршио је у свом селу Горњи Крупац, нижу гимназију у Алексинцу, а матурирао је у Нишу. Био је први ученик-матурант из његовог села. Године 1936. ступио је Војно-интенданску академију и 1939. када су Хитлер и Стаљин напали Пољску, произведен је у чин потпоручника. У априлском рату 1941. године, био је у јединици под командом генерала Драшкића, на Кални, где му је био ратни распоред.

Немци су два пута заробљавали Радомира Петровића, и он је два пута успео да им умакне. Домогао се густих крајишких шума, из који започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. у овиру Равногорског покрета, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом.

Чим је чуо да пуковник Дража Михаиловић шаље официре преко Дрине, као помоћ најугроженијим делу српског народа, одлази на Равну Гору са молбом да се и он придружи изабраним. Пуковник Михаиловић му одређује ратни распоред код мајора Бошка Тодоровића. Међутим, судбина је хтела да се те вечери пуковник Михаиловић предомисли, када је сазнао да поручник Петровић потиче из једне од најугледнијих породица у Источној Србији, и да ће као такав бити од веће користи у свом родном крају.

Петровић добија један од најтежих задатака: да ступи у одред генерала Милана Недића у Зајечару, да отуда неопажено извуче наоружање и опрему у шуму, и да онда оснује јаку војно-четничку бригаду.

Тако је и било. Средином 1942. године Кент долази на чело Бољевачке војно-четничке бригаде. Учествовао је у многим борбама против Немаца и Бугара, а 1944. године и против комуниста. Спасио је америчке пилоте, који су после дејства немачке противваздушне одбране пали на територију Бољевачке бригаде. Када су у лето 1944. године комунистичке дивизије кренуле пут Дунава, у сусрет Стаљиновим трупама, Кент је у чину капетана, постављен за заменика команданта Комбинованог јуришног корпуса, најелитније четничке јединице у Источној Србији. Са својим војницима остаје и као рањеник, све док лекар није посумњао на тетанус.

Августа 1944. године из једне четничке болнице, под лажним именом је упућен на лечење у Београд, одакле каналом за рањенике, одлази у емиграцију. Сматро је, као и многи, да је то привремени одлазак. Тако је у Зајечару остала Љубица Стојановић, његова велика љубав. Најчувенија љубавана прича из Крајне онога доба, опевана у народној песми, имала је трагичан крај.

Нови живот Кент није желео да започиње далеко од Србије. Добио је папире за Аустралију, 1947, а потом и за САД, 1948. године. Са малобројним четницима емигрантима остао је у Швајцарску, у Женеву.

У емиграцији, Кент је био политички активан и помагао је људима, избеглицама од комунистичког режима.

Прво запослење је нашао у Уједињеним нацијама у Женеви, као чиновник. Али , на захтев комунистичких власт, добија отказ, заједно са још двојицом бивших четника, Александром Ђокићем ( Штаб 501 ) и Браниславом Ђокићем ( Демократска омладина ).

Ађутант и нераздвојан пратилац краља Петар II Карађорђевића, Кент је био од 1951. до 1956. године. Краља је описао следећим речима: "Био је диван човек, леп, добро васпитан, добар човек и добар Србин. Био би диван владар да је имао своју земљу. Овако, био је много несрећан. Енглези су га натерали да уради то што је урадио".

После службе код краља, Кент постаје званични тумач за српскохрватски језик у Женеви, па новинар при агенцији "Авала", коју су основале српске избеглице, а затим од 1960-75. радио је као , Директор Издавачке куће "Ла Гуилде ду ливре" у, када је и пентионисан, али је наствио и даље да ради као новинар у Уједињеним нацијама у Женеви, као званични преводилац за српски језик у Конфедерацији и кантону Женева.

Објавио је више студија о комунизму у разним новинама; издао књигу, на енглеском језику "Је ли то лоше памћење, или само друга издаја..."

Радомир Петровић је први пут после Другог светског рата посетио Србију 2001. године, када су га на београдском аеродрому дочекали Урош Шуштерич, Александар Чотрић, Мирослав Милутиновић и Јовица Михаиловић. Том приликом је посетио Сабор на Равној Гори, Ниш и своје родно село.


 

Просторија Српског културног друштва у Женеви, била је у уторак 23. марта, мала да прими све заинтересоване чланове и симпатизере који су дошли да погледају филм "После више од педесет година", о повратку Радомира Петровића Кента у Србију 2000. године.
 
Овој пројекцији, првом јавном емитовању филма у Швајцарској, поред Радомира Петровића Кента и његове породице: сина Петра (Пиерре) и унука Бориса, присуствовали су ауторка филма Лусила Деспот, Кентови саборци и пријатељи, али и велики број Срба из Романдије. 

После уводне речи Јеврема Николића, члана Комитета Српског културног друштва, говорио је Кентов саборац и пријатељ, Александар Ђокић, о Кентовој вечној борби против комуниста, његовом животу и раду у Швајцарској, са посебним освртима на књиге које је написао ("Четници источне Србије", "Ис Ит Поор Меморy... Ор Јуст Оне Море Треасон?", "Оубли оу ноувелле трахисон?").
 
Филм "После више од 50 година", који су присутни видели у наставку, говори о Кентовом животу, његовом повратку у Србију, али је уједно и филм о другој и другачијој историји од оне коју је већина Срба имала прилику да учи из школских уџбеника. 
 
Управо о тој другачијој историји говорио је Стефан Вулкомб (Stephane Woollcombe), дипломирани историчар, чија је тема за дипломски рад било истраживање о српским ратним заробљеницима и избеглима после Другог светског рада из Србије. Стефан је на диван начин повезао све што смо у филму видели, историју коју знамо и ону другу истину, до које је дошао у својим истраживањима. Наиме, осврћући се на два датума и две годишњице које долазе – 24. и 27. март, рекао је да морамо ићи напред и да се на историју морамо освртати, да од ње директно зависи наша судбина, те да је 27. март 1941. изгледао другачије, да можда 24. марта 1999. не би ни било. 
 
На крају вечери, СКД је све посетиоце почастило хладном закуском, а у клубу се заорила и по која мелодија из Кентовог доба... 
 


#   Ниш   Алексинац   четници   Радомир Петровић   војвода   Александар Чотрић   Мирослав Милутиновић   27. март   Петар II Карађорђевић   српски језик   Горњи Крупац
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима