По нови бубрег до Турске и Индије

Док је у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој само за малишане. Иако је лане код нас изведено рекордних 70 пресађивања бубрега, што је велики успех у односу на претходну годину када их је било 47, то је још увек недовољно да се знатно скрати листа чекања.

Да још увек нисмо одговорна и хумана нација илуструје однос према завештању органа па Србија има свега пет донора на милион становника. У земљама Европе их је шест пута више. Зато се у тим државама годишње уради много више трансплантација органа него код нас. Да бисмо имали више трансплантација, а тим и спасених живота, неопходан је већи број донора. То је услов и да се уђе у „Евротрансплант”, што јесте и један од циљева који ће помоћи пацијентима да пре дођу до новог огана. Донорску картицу има око 80.000 наших грађана, који су се изјаснили да у случају мождане смрти своје органе дају за лечење других особа. Поређења ради, Хрватска их има 34 на милион становника, Аустрија и Словенија 25, а Белгија 28. Да постанемо члан „Еуротранспланта“ потребно је бар десет донора на милион становника.

Од болести бубрега се у Србији годишње лечи око 15.000 људи по болницама, а близу 22.000 се јавља у домове здравља. Тренутно је око 4.700 на дијализи. У току године од те болести умре око 1.650 особа. Трансплантација је за најтеже болеснике једини лек. Бубрег је други орган који највише посустаје са старошћу, одмах иза срца, а сваке године је за око 800 нових болесника потребна дијализа. Зато не чуди што је листа чекања на нови бубрег све већа. Пошто им је због отказивања рада бубрега живот угрожен, а до органа се у Србији тешко долази, дешава се да га и не дочекају, па се болесници опредељују да спас потраже изван матице. Најчешће Русији, али и Индији и Турској. Проблем је што тај „пут по живот“ здравствна каса не покрива. Наиме, пошто се трансплантације бубрега раде и код нас, Републички фонд нема обавезу да плати захват урађен у иностранству.