Да ли је пољопривреда наша златна кока?

У Србији се генерално у јавности мало зна шта је аграрна политика, а међу новинарима и политичарима још мање, и то је више него очигледно из прича актуелних о субвенцијама (по хектару) или плашења људи типа "видећете како ћете проћи кад уђемо у ЕУ" , каже професорка Наталија Богданов, са катедре за економику пољопривреде и тржишта на Пољопривредном факултету у Земуну.

У Србији се лагано поново диже прашина око стратегије пољопривреде. Иако је пољопривреда у предизборним наступима скрајнута са главног фокуса политичких партија и јавности, стручна јавност већ се "загрева".

За нову стратегију актуелног министра Драгана Гламочића, прву од оне која је усвојена за мандата ресорне министарке Иване Дулић-Марковић 2005. године (а касније их је узалуд рађено још три - четири), као и у увек, има аргумената и за и против.

За земљу где се сви куну у пољопривреду, а истовремено се у јавности воде полемике и о тако подразумевајућим питањима као што је да ли треба уопште давати субвенције сељацима, веома мало знамо о аграрној политици, каже професорка Богданов, један од твораца нове стратегије.

"Одмах да буде јасно, субвенција ће у пољопривреди увек бити, а од Европе се не требамо плашити ни у аграру нити у било чему другом", каже професорка Богданов.

Аграрну политику има свака држава на свету, било да је протекционистичка, било веома либерална, она мора да постоји и нема земље која не даје подршку из националних средстава за своју пољопривреду. То се чак ради независно од тога колико је пољопривреда као привредни сектор важна за ту земљу, сви воде рачуна о свом аграрном сектору и пољопривредним произвођачима, истиче овај угледни агрекономиста.

Онима који су и у пољопривреди тврдих либералних ставова да оно што на дужи рок не може само да опстане не треба ни подржавати, професорка Богданов каже да у свету постоје свега две или три земље где је пољопривреда продуктивна као нека друга, индустријска, привредна грана. Остали се воде здравом памећу, која је оваплоћена у следећем примеру из "земље сатова, банака и чоколаде".

Када су се средином осамдесетих година водили преговори унутар Светске трговинске организације о субвенцијама за пољопривреду ( чувена Уругвајска рунда тадашњег ГАТТ-а), Швајцарска је критикована због великих субвенција за аграр. Пребацивано им је да много дају својим сељацима за хлебна жита "а с друге стране Алпа имају Италију одакле могу јефтино да увезу колико хоће".

"Паметни Швајцарци су им одговорили да је добро што имају комшије Италијане, али да се још добро сећају Другог светског рата, када су били илозоловани и нису могли да увозе жито, а 'не могу да живе на чоколадама и да једу сатове и златне полуге'. Тада су их одржали само њихови сељаци и ако ("не дај боже") затреба, опет ће терет пасти на њих", каже Богданов.

То је пример како једна земља настоји да буде самодовољна у стратешким стварима, а храна то свакако јесте, по сваку цену.

Други аргумент је демографски. Паметне земље се труде да задрже сеоско становништво у неговој природној средини, а не да прави пролетаријат у приградским насељима и тиме оптерећује друштвене и државне ресурсе.

"Погледајте фавеле великих градова у Јужној Америци и Африци, али у на Далеком истоку. То није одрживи развој", каже професорка.

Трећи аргумент је еколошки. Само локално становништво може добро да се брине о својој средини. Запуштено земљиште није само економски проблем некоришћења ресурса, оно постаје и еколошки проблем. То је случај са источном Србијом, где је због пада популације угрожен биодиверзитет.

У аграру нема инстант решења
"Специфично за пољопривреду је да ту нема лаких и брзих решења, чак и када 'дођете до пара'. То није Застава, где уложите ове године, ослободите од пореза, запослите и већ догодине извозите аутомобиле. У пољопривреди имате велики временски распон од тренутка када улажете новац, до момента када продате, односно наплатите произведено. Можете да купите теле али ћете од њега, уз додатна улагања, "добити" краву тек за две године, а од ње теле тек за још три године. А рокови у воћарству иду и до пет,шест година", појашњава професорка.

"Да се све то не би догодило, државе воде аграрне политике. А да ли ће то бити заштита високим царинама на пољопривредне и прехрамбене производе, директним новчаним стимулацијам по хектару, килограму или литру произведеног, или пак субвенционисаним кредитима, то је већ ствар политике и могућности и приоритета сваке земље понаособ", истиче Богданов.
У Србији можемо навести пет, двадесет или хиљаду приоритета у аграру, све је ствар гледања. А проблема заиста имамо много - од ниског стандарда сеоског становништа, преко ниских цена њихових производа, неуређеног откупа, лошег стања земљишта, проблема са наводњавањем, све до тржишта, либерализације због приближавања ЕУ и др.

Наравно, има легитимних примедби да се све мере подршке пољопривреди нетржишне и да су више социјалне, него економске. Ту се оспорава оправданост мера субвенција за мала газдинства "са једном кравом" јер то "не доприноси развоју". Али треба знати да у свету постоје само две или три земље у којима је пољопривреда тако продуктвина да представља праву економску, тржишну категорију на нивоу осталих индустрија

Због тога нико не спори јак социјални елемент, али он има своју логику. И када дате субвенцију "неекономском домаћинству са једном кравом" (чак 60 одсто од 600.000 сеоских домаћинстава се само повремено појављује на тржишту као продавац своје робе), оно ће стајњаком ђубрити и башту тако да ће они имати посао, приходе, неће бити гладни и с те стране на терету држави.

МОДЕЛ ДИРЕКТНЕ ПОДРШКЕ

Професорка Наталија Богданов се јежи на изјаве, чак и људи из пољопривредне струке, да ће "Европа жели да угуши српску пољоприврду".

"Замислите организацију која вас пушта у свој систем да би била јача, а жели вас на коленима. Па то је потпуна бесмислица", каже саговорница МОНДА.

У ЕУ има више од 200 (дозвољених) мера субвенција, и свака земља спроводи оне који су њој потребне. Грци, земља која има највеће субценицје за аграр у ЕУ, даје подстицаје за маслине, Данаска наравно не.

На "аргументе" да спрски сељаци нису равноправни јер земље ЕУ имају субвенције одавно, па су се развиле, Наталија Богданов каже:

"Па и ми имамо субвенције педесет година, некад веће некад мање. Е, сад зашто се тако нисмо развили (ратови, санкције...), то је друго питање. У ЕУ су успешно ушле и пољопривредне земље бившег комунизма као што су Мађарска или Словачка, па Балтичке земље... За њих се не може рећи да су стотинама година живеле у тржиштној привреди. Па оне нису никакво приватно власништво над земљиштем до пре три деценије, а ми сеоска газдинства имамо континуирано од времена кнеза Милоша".

комбајн жито поље ораницеФото: Илустрација Гуливер/Гетти Имагес/Тхинкстоцк

СУБВЕНЦИЈЕ СЕ НЕ "ДЕЛЕ"

Професорка Богданов подсећа да ми, наравно, не морамо да се држимо европских правила до тренутка када уђемо у ЕУ.

Здрав разум налаже да се у ЕУ уђе спреман, а то се не постиже променам правила игре преко ноћи. Ни у чему, а камоли у пољопривреди. Без "правила ЕУ" нема ни пара из предприступних фондова. Рецимо Кипар и Малта су рекли да их не занимају пољопривредна правила ЕУ, јер то су туристичке, а не аграрне земље, па су проценикли да им је прескупо да успостављају систем који им не користи.

Превремено пензионисање
Наравно, да би пољопривреда била продуктивнија и исплативија, треба вам већи посед, али за то служе неке друге мере. "Ми смо имали, када је било пара у буџету, субвенције за укрупњавнаје поседа. У Европи имате од седамдесетих година прошлог века, на пример, и меру превременог пензионисања. Држава плаћа некоме неколико година већу пензију, а заузврат он земљу даје на обрађивање млађем пољопривреднику. Тако је свима добро, стари имају одмах пензију, а млађи инвестирају у земљиште и механизацију, а тиме и у будућност своје породице, а држава разбвија пољопривреду.

Србија сада тешко да може да се определи само за једно, рецимо за кредитну подршку. Иако имамо стару механизацију и мањак модерних машина, што битно смањује продуктивност, та мера није за мала и старачка домаћинства. Они тешко да могу, а и желе да узму кредит за рецимо опрему или нове засаде, и тиме би "добацили" до само неколико десетина хиљада корисника кредита, уместо неколико стотина хиљада.
Зато остају субвенције пољопривредницима, али то никако нису безусловне паре. Знају се правила по којима можете да добијете паре од државе, тзв модулација. Сада рецимо добијате 6.000 динара по хектару и још шест за потребне сировине, али ако имате до 100 хектара укњижене или уговорене земље, до 50 крава, и то ако се земља обрађује и то према добрим агротехничким мерама (рецимо рачуни за одређену количину ђубрива), да се поштују прописи о безбедности хране и др. Нажалост, још нисмо у фази да поштујемо и критеријум заштите животне средине.

Контролу и давање пара прати Управа за аграрна плаћања, а контролу би требало да спроводе аграрни инспектори. Наравно њих никада неће бити довољно да могу да обиђу сваку ораницу, шљивик или шталу.

Простора за злоупотребе у оваквом нашем систему сигурно има, али има их и у европском. Познати су случајеви из Румуније и Бугарске о злоупотребама фондова, а сигурно их има и у земљама "старе ЕУ".

Субвенције јесу мале, али не смеју ни да буду првелике. Јер, када дођете пред врата ЕУ могу да имају проблема и произвођачи и држава. Ако будете морали да нагло смањите неке велике субвенције, којима сте "улењили" произвођаче, они ће се наћи у неприлици, а излазе на велико тржиште ЕУ. С друге стране, држава би паре за уобичајене субвенције могла да узме од ЕУ, а своје да да у неке специфичне за Србију, што није предвиђено европским фондовима.

БЕСМИСЛЕНЕ КОМПАРАЦИЈЕ

У овом тренутку је немогуће извести смислене компарације Србије са другим земљама у ЕУ. Све те приче о новинама о просечном поседу од толико и толико хектара, или неком другом "просеку" не показују ништа. То није мера ничега, тврди професорка Богданов, већ само забава за народне масе и "статистичко иживљавање".

Пољопривредно земљиште није исто што и обрадиво земљиште, а оно није исто што и инзензивно коришћено, и тако даље. Тако Грчка има највеће субвенције, изражене по хектару. Али у то спадају и субвенције за маслине, а то су велике суме.

Нама је, за регион, омиљено поређење са Хрватском. Али, погледајмо мапу Хрватске, где у Далмацији нема ни свиња ни крава, ни сунцокрета, ни соје већ винограда и маслина, чији је давање по хектру веома велико. С друге старне има Славонију која је слична Војводини.

"По последњем попису просечан земљишни посед је 5,5 хектара, односно 4,5 ако се гледају само домаћинства без фирми. Шта то значи? Са толиким поседом у Војводини породица је испод границе сиромаштава, док у Шумадији живи сасвим лепо, док је иста та површина земље у јужној Србији непобрађена", каже Богданов.

Исто је и код "ЕУ просека", од ког су веома далеко велика већина земаља саме ЕУ. Ту су смештени природни пашњаци Ирске или Шведске али и породичне оранице Италије које су мање него у Србији.

Кад то смешате добијете као у оном вицу да "у просеку једемо сарму".

mondo.rs