Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Како се уништавају сточни и живински фондови

rssBookmark and Share

16.02.2011. Наташа Јовановић, Правда

Без 1,5 милиона кокошки и 150.000 јуница, колико је поклано само у једној години или при једном таласу, Србија на отворено тржиште 2014. године може само у просјачким ритама, што не би био злочин сам по себи, када са тим директне везе не би имала држава која креира овакву аграрну политику

Како се уништавају сточни и живински фондови


Мишљење министра Саше Драгина којим се наша пољопривреда описује самодовољном не би требало игнорисати, јер иако дијаметрално супротно стварном стању, ова (не)скромна оцена значи да осим што није било никакве аграрне политике, на њој се у скорије време неће ни радити. А Србија нема времена. Јер са падањем тржишних баријера 2014. године, нашу земљу очекује интензивна конкуренција са већим компанијама. У сусрет овој години друга тржишта убрзано припремају јачу конкуренцију, раде на убрзаном консолидовању фарми, дозвољавају присуство локалних велепроизвођача са критичком масом, упућују фармере да се уједине и створе савезе… Код нас се аграрна политика своди на извоз шећерне репе, кукуруза и соје, а потом увоз шећера, брашна и млека.

О могућности да се кукуруз, рецимо, преусмери на исхрану стоке се не размишља, већ смо, као последица чињенице да је 40 одсто сточних фондова уништено, усмерени на увоз.


ЗАТВАРАЊЕ ФАРМИ

Егзактни подаци о којима се мало или никако не прича, сведоче о паду дохотка пољопривредних произвођача, ниском учешћу директних страних инвестиција од само један одсто, покољу стоке, затирању села, затварању фарми, укидању субвенција, те чињеници да од 1620 задруга колико их има у нашој земљи, у 70 одсто не постоји ниједно запослено лице са вишом стручном школом. Аграрни буџет донет за ову годину, на шта су многи упозоравали, није развојни јер пољопривреда, која је у овим временима кризе стратешка привредна грана, остаје и даље у запећку. За аграр је у следећој години из укупног буџета државе издвојено само 20 милијарди динара. Очито да онај ко је креирао овакав буџет није узео у обзир чињеницу да се директан допринос аграра буџету кретао од 11 до 15 одсто, а са пратећим делатностима у прехрамбеној индустрији то је достизало и 40 одсто. Аграру се из буџета враћало симболично, прошле године са 2,6 одсто, а сад је тај проценат незнатно, привидно повећан.

Не тако давне 1990. године имали смо 938.000 крава. Данас је сточни фонд драстично смањен, нарочито прошле године, када је према званичним подацима заклано 80.000 крава музара, незванично 150.000. По тим проценама Србија се по броју грла враћа у период пред Први светски рат. А да би се обновио сточни фонд, како упозоравају фармери, неопходно је да прође неколико година. Разлог оваквог стања треба потражити у смањењу субвенција за скоро 10 пута, при чему од некада 51 одсто фарми, данас свега њих 23 одсто задовољава услове Министарства пољопривреде. То значи да 77 одсто фармера не добија никакве субвенције. Уз то ови људи су се само 2010. године суочили са скоком цена сточне хране за 50 одсто и неповољним временским приликама. Све то резултирало је наглим падом укупне производње млека, затварањем фарми и покољем стоке. При томе милион српских држављана, фармера, радника у млекарама и њихових породица, живи од млекарске индустрије.


УТИРАЊЕ СТОЧАРСТВА

Док државе у региону уживају 40 одсто веће субвенције, круцијални део прихода фарми, грешке српске аграрне политике најупадљивије се виде у рапидном затварању малих и средњих фарми.

Српска индустрија млечних производа заостаје у свим вредностима, при чему број крава по фарми у Србији износи 1,9 (поређења ради у земљама лидерима он је 48, у неразвијеним 2), док је на фармама под контролом „Салфорда“ тај број 8. У земљама лидерима број крава по фарми износи 48, следбеницима 29, а неразвијеним земљама две.

И док су код нас необичном логиком из система премија и субвенција избачени велики произвођачи, развијене земље у обезбеђивању дугорочне, поуздане, јефтиније и квалитетније понуде млека заснивају на великим фармама. Консолидација млекара, говоре инострани примери, гарантује мање трошкове, већи стандард квалитета, лидерство у ценама и коначно бољу продајну цену. Селективне и мале субвенције, пак, воде утирању сточарства које је, по дефиницији, основна производна грана земље.

Ново доба конкуренције које је пред нама значи укидање квота од 2015. године, директно плаћање без обзира на количину, тржиште без извозних субвенција и увозних тарифа, притисак на цене сировог млека и млечних производа. Без припрема, ЕУ стандарди и снага конкуренције ће погодити Србију, нови паневропски лидери ће ући на отворено домаће тржиште, неефикасне фарме и млекаре неће преживети, док ће државна помоћ модернизацији млекарског сектора бити ограничена правилима ЕУ. А програм прилагођавања млечне индустрије је веома битан јер је један од најкомплекснијих проблема ЕУ проблем аграра, а највећи проблем унутар аграра је управо проблем млека. Чини се да ако се овако настави са вођењем аграрне политике, на шта је „Печат“ у више наврата упозоравао, субвенције за производњу млека биће употребљене за социјално збрињавање фармера.


ПОКОЉ КОКОШАКА

Стање у млекарској индустрији није усамљен пример. Поскупљење јаја за 19 одсто настало је услед покоља чак милион и по кокошака! Пољопривредници који немају могућност извоза, али зато трпе јаку конкуренцију на сопственом тржишту због несметаног увоза ових производа из БиХ, Македоније и Немачке, немају, како тврде, рачуницу да остану у овом послу. Само је кукуруз, као један од основних инпута, са прошлогодишњих 7,5 поскупео на 22 динара по килограму, а да би се исплатило цена једног јајета требало би да кошта као килограм кукуруза, што је, тврде, немогуће. Како упозоравају произвођачи уместо оптималног броја кока носиља који би требало да буде око 3,5 милиона, ми имамо свега 2,5 до 2,8 милиона…

Тако прича о јајима почиње да наликује оној о месу, а обе објашњавају чињеницу да у 1.961 селу у Србији данас не живи ниједан становник, док у 200 села нема млађих од 20 година. Свакако поразнији је податак, на шта су упућивали поједини стручњаци, да је од укупно 4.800 села у Србији свако четврто у фази нестајања. То значи да ће за деценију и по са мапе наше земље нестати 1.200 села, показују последња истраживања.

Да је у пољопривредној земљи каква је Србија могуће да се село угаси, а млеко и јаја постану дефицитарна ставка, тешко је поверовати, али како тај дефицит министар не види као свој професионални промашај, онда ни прича о логици, бар када је у Србија у питању, не пије воду.

Да ли ће овако предвођени пољопривредници постати социјална категорија, да ли ћемо извозити пшеницу да би увозили хлеб, те да ли је то добра припрема за приступни период ЕУ, можда ће најбољу оцену дати сама ЕУ када упореди независне анализе са одговорима које је Србија спремила.

Коментара: 0


#   Србија   субвенције   поскупљење   први светски рат
@


 


[ Додај коментар ]