Каква су очекивања пре Путинове посете, а шта је реалност сарадње са Русијом

Необично велика привредна делегација пратила је долазак председника Русије Владимира Путина у посети Београду. Нису се остварила ранија надања да Путин доноси и готов Споразум о слободној трговини са Евроазијском унијом.

Тако нешто је још почетком децембра наговештавао министар трговине Расим Љајић, а Србија и даље гаји велике наде да ће до тога брзо доћи. Министар Љајић је рекао тада да је остало да се усагласи "шест или седам тарифних линија", како би се успешно окончало двогодишње преговарање, а јавност је током посете Путина бомбардована медијским извештајима о "приступању наше земље тржишту од 180 милиона становника", и "значајном замајцу привредног раста земље". 

Ситуација ипак не стоји баш тако, јер Србија је на том тржишту, односно његовом највећем делу без царина за 99 одсто робе од 2000. године - у мери како и колико може да се носи са озбиљном конкуренцијом, јер давно су прошла времена социјализма, бартер-аранжмана (практично трампе) и договорне економије.

Наиме, Србија већ готово две деценије има споразуме о слободној трговини са три кључне земље Евроазијске уније - Русијом, Белорусијом и Казахстаном (укупно 169 милиона становника), а сада би практично требало да га прошири на преостале две чланице ЕАЕУ - Јерменију и Киргизију (3+6 милиона).

Проблем је што, нормално, нико не жели да у земљу без царине пусти било шта што би могло да науди домаћем произвођачу, а да домаћи потрошачи немају баш неку ванредну добробит од тога.

Управо због тога се и воде тако дуги преговори, у којима се Србија труди да ослободи царина оно у чему би можда била најконкурентнија. Реч је, наравно, о оним "старим добрим" пољопривредним производима - месу, сиру, шећеру, вину...

А управо је то трн у оку, рецимо, Белорусима - где су у досадашњем уговору управо шећер, алкохол, цигарете, аутомобили... и све оне ствари које бисмо ми желели. изузете од ослобођења царине.

Друга страна великог проблема искориштавања уговора, када га буде, јесте тај што за извоз наши произвођачи морају да поштују компликовану процедуру и усагласе сертификате, а то могу само велике компаније.

Поставља се још једно питање - могу ли да споразум искористе постојеће велике извозне компаније, или ћемо морати да "тражимо" нове?

Одговор се намеће сам, довољно је погледати листу највећих домаћих извозника: Фијат Крајслер аутомобили (655 милиона евра укупног извоза) и ХБИС - Железара Смедерево (638 милиона евра), НИС/Гаспром (398), затим Тигар тајерс (333 милиона), Роберт Бош (206), ХИП Петрохемија из Панчева (182), Тетра пак (172), Грундфос (170), РТБ Бор (150) и Јура корпорација (147). Ту су и Хемофарм (145), Леони (141), Хенкел (139), Горење (126) и Викторија група (108).

Као што се види, пољопривредом, овде се бави једино Викторија група (однедавно власник јој је МК Комерц Миодрага Костића).

Фијат се упиње годинама, уз сву помоћ државе Србије, да из Крагујевца у Руску федерацију извезе бар симболичну количину "фића" (10.000 комада), али то баш и не иде лако.

Формално посао кочи недостатак пристанка Белорусије, али главни проблем је изгледа Автоваз (произвођач "ладе"), односно Рено-Нисан као већински власник, и то из два разлога. Прво, неће да допусте да се на ионако претрпаном руском тржишту појави и релативно јефтини "фијат", а друго - не одговарају им за продају "реноа" у Србији ни талас "лада" који би уследио по предвиђеном паритету, а које би се овде "тукле" са другим Реноовим брендом - "дачијом".

Смедеревска железара у Русији нема много шта да тражи, њихових производа тамо има на претек а и Кина, одакле је нови власник Смедеревца, географски је ближа.

И остали "велики домаћи извозници" су заправо фабрике које раде унутар иностраних или међународних система и намењене су за локално и регионално (балканско) тржиште, а не за производњу некоме ко је хиљадама километара удаљен. Чак и када само оне раде неки производ унутар своје групације, питање је да ли могу да досегну далеко а конкурентно тржиште, какво је руско.

А тих рецимо 6.300 километара колико је потребно бојлеру из фабрике Горење Тики у Старој Пазови да стигне у, на пример, Краснојарск у Сибиру (град величине Београда који чак није ни на северу Русије), представља прави изазов. Рецимо, вожња аутомобилом до тамо траје 82 сата, па онда није чудо што је од 90 одсто извоза ове фабрике, извоз у Русију на последњем месту "значајнијег" извоза у велике земље.

Због тога, али царинских и ванцаринских баријера "нормално" је да у Русију успемо да извеземо много више свежих јабука ( за 115 милиона долара у 2017. години), хулахопки (112 милиона) и картона (50 милиона), него лекова (46 милиона), пнеуматика (43) и алуминијумских лимова (21).

Са Белорусијом је стање лошије, тј, извоз је симболичан и тамо успевамо да пласирамо нешто нелегираног челика (за 3 милиона долара), али и више вештачких црева за кобасице (2,5 милиона долара) него "тигар" (Мишленових) пнеуматика (2 милиона долара).

Српска железница поготово у делу карго транспорта, нажалост, и даље има великих проблема. Роба путује споро због проблема и са пругом и са композицијама, превише граница са превише папирологије. Транспорт камионима је прескуп на велику даљину, поготово када цена нафте "полуди". Руси нам помажу у томе, и овом приликом је потписан уговор са РЖД Интернешенел о пројектовању и извођењу радова на изградњи железничке инфраструктуре Србије, као и изградњи јединственог Диспечерског Центра за управљање саобраћајем возова у Србији (вредност 230 милиона долара). Али треба сачекати да то крене...

Евроазијски споразум нам можда доноси велику добробит а можда и не, али Путинова посета Београду донела је прегршт других добрих могућности.

Енергетика, железница, разноразна инфраструктура... стандардне су теме разговора и преговора руске и српске стране у досадашњим приликама. Овога пута лепеза је проширена нечим што би могло да буде од велике важности за Србију у будућности.

У делегацији је била и једна необична екипа за овакве прилике - екипа из руске корпорације Росатом. Алексеј Лихачев је дошао да договори сарадњу у сектору мирнодопске атомске енергије, и у међувладин споразум у тој области "први пут укључена су питања сарадње у области иновација и дигиталне сфере".

"Српска страна је веома озбиљна у вези са ресетовањем нуклеарне индустрије", рекао је директор Лихачев.

Србија наиме од мораторијума на изградњу нуклеарних електрана још из времена СФРЈ (који је касније продужен законом о забрани градње), не да заостаје у овој области него у њој практично не постоји на светској мапи.

То значи да када би сутра нестало нафте или нам она постала прескупа, па се ми одлучили да нам ипак за индустрију и домаћинства треба струја из нуклеарки, то би за Србију била немогућа мисија. Странци би нам изградили централе, али у у њима не би имао ко да ради, јер већ деценијама не школујемо стручњаке из ове области.

Још необичнији део делегације био је тим из Роскосмоса, с којим се српска страна договарала о "коришћењу космичког простора у мирнодопске сврхе". На тај меморандум је свој потпис ставило и шире познато име - генерални директор Дмитриј Рогозин, човек који је повучен из врха дипломатије (представник Русије при НАТО-у 2008-2011) да би у ред довео руску одбрамбену индустрију али и свемирску агенцију.

А свемиром и највишим могућим технологијама које бављење њиме подразумева, нисмо се бавили никад, па ни у време СФРЈ, након чијег распада почиње мит о "Титу који је продао свемирски програм Американцима".

И на крају, Руски државни фонд и његови партнери планирају да повећају инвестиције у Србији за 500 милиона долара (440 милиона ера) у наредне две године и то у оно што нам иде - пољопривреду.

Шеф Руског фонда за директна улагања (РДИФ) Кирил Дмитријев је најавио улагање у развој пројекта ПхосАгро. Овде имају велику базу за ђубрива и разматрају могућност да је прошире зато што је је "Србија веома добар логистички центар за руско ђубриво за Европу", пренела је Раша тудеј речи Дмитријева.

Саветник за дигитализацију руског председника Владимира Путина, Дмитриј Песков, изјавио је данас да су делегације руских компанија пријатно изненађене нивоом технолошког развоја у Србији.

Како и не би били, када је рецимо институт Биосенс и од ЕУ препознат као водећи европски научни центар за дигиталну пољопривреду.

Уколико се ишта од овога оствари, Србија би могла релативно брзо да скочи много више на листи руских трговинских партнера од садашњих 2,5 милијарди долара укупне размене, што је тек 0,34 одсто од 735 милијарди долара вредне економске размене Руса са светом.

Након састанка српске и руске делегације, које су предводили председници Србије Александар Вучић и Русије Владимир Путин, свечано је размењено више од двадесет потписаних докумената.

Међу најзначајнијим споразумима је онај који се тиче коришћења атомске енергије у мирнодопске сврхе који су парафирали генерални директор Росатома Алексеј Лихачов и министар задужен за иновације у Влади Србије Ненад Поповић.

На списку важних докумената који су се нашли на столу су и меморандум о разумевању о руско-српској сарадњи у области развоја дигиталних технологија, као и меморандум о развоју иновација у сектору електричне енергије.

Важан документ оверен потписима је и онај који се односи на руско-српску сарадњу у области истраживања и коришћења космичког простора у мирне сврхе на који је свој потпис ставио генерални директор Роскомоса Дмитриј Рогозин.

Железнички уговор вредан 230 милиона евра потписали су генерални директор РЖД Интернешенел Сергеј Павлов и генерални диркетор Инфраструктуре Железнице Србије Мирољуб Јевтић у присуству потпредседнице Владе и министарке саобраћаја, грађевинарства, инфраструктуре Зоране Михајловић.

Уговор се тиче пројектовања и извођења радова на изградњи железничке инфраструктуре Србије и изградњу јединственог Диспечерског Центра за управљање саобраћајем возова у Србији између компанија Инфраструктура Железнице Србије и РЖД Интернешенел.

Министри рада Русије и Србије, Максим Топилин и Зоран Ђорђевић потписали су административни споразум о социјалном осигурању, протокол о размени ратификационих повеља, о социјалном осигурању, као и меморандум о међусобном разумевању и сарадњи у области социјалне заштите.

Када је реч о локализацији индустријских производа у Србији уз учешће руских компанија, меморандум о разумевању су потписали два министра, министар привреде Горан Кнежевић и министар индустрије и трговине Русије Денис Мантуров.

Такође, важни споразуми су потписани са компанијом НИС, између осталих, меморандум о стратешкој сарадњи Московског државног института за међународне односе МИП Русије.

На листи докумената су и меморандум о стратешкој сарадњи између Руског државног универзитета за нафту и гас и НИС.

У сфери билатерале, на списку је План консултација између МСП Србије и Министарства иностраних послова Русије за 2019-2020. годину, затим, заједничка изјава о сарадњи у реализацији пројекта изградње регионалног Центра за нуклеарне технологије на територији Србије, Протокол размене инструмената о потврђивању Споразума између Руске федерације и Републике Србије о социјалној сигурности...

У области иновација и технолошког развоја између Владе РС и Фонда "Сколково" потписан је Меморандум о разумевању, о узајамном разумевању између Владе Србије и Аутономне некомерцијалне организације Агенција стратешких иницијатива.

Између Гаспром експорта и Србијагаса потписан је меморандум о разумевању за развој пројекта проширења капацитета ПСГ Банатски двор.

Ту су и документа из области гасне привреде, развоја производно-дистрибутивне инфраструктуре цевоводног и течног природног гаса, о српско-руској сарадњи у области развоја иновација у сектору електроенергетике између Владе РС и акционарског друштва "Рошети";

Такође, посета руског председника била је прилика да се парафира Споразум о сарадњи између Фонда за директне инвестиције Руске Федерације и Развојне агенције Србије, меморандум о сарадњи између Универзитета у Новом Саду и Руског државног универзитета за нафту и гас "Губкин", као и договор ПАО "Силовије машини" и "ЕПС"-а о реконструкцији хидроелектране Ђердап-2...

Сбербанк Србија је са компанијом Телеком потписала меморандум, као и Универзитет у Београду и Санктпетербуршког рударски универзитет.

Потписи су се низали и на Заједничкој изјави између Владе Русије и Владе Србије о оснивању и условима делатности културно информативних центара, Меморандуму о сарадњи између Универзитета у Београду и Московског државног института међународних односа - Универзитет МГИМО, затим на меморандуму о разумевању између Министарства одбране Србије и Камаза као и на бројним протоколима са руским компанијама које су дошле у Београд.

Извор за графике: Александра Ранковић, ДатаМедиаМаркет

Мондо