Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Држава и инвеститори уједињени против радника

rssBookmark and Share

Ниш 09.10.2016. Медијски истраживачки центар Ниш

Бенетон, Јура, Леони, Геокс су неке од иностраних фабрика од чијег се отварања у Нишу и том делу Србије много очекивало, али су наде и очекивања сада попримили горак укус.

Погон Јуре, фото: архива МИЦ
Погон Јуре, фото: архива МИЦ

Ситуација у којој послодавци радницима дају уговоре на одређено време, често их мењају како не би морали да их приме у стални радни однос; у којој је прековремени рад честа појава, а синдикат нешто што се не може ни замислити – није типична само за рад у иностраним компанијама. Радници су обесправљени и у многим домаћим приватним фирмама, али је то нарочито тешко прихватити од иностраних инвеститора знајући да држава даје субвенције за нова радна места, које иду и до 9.000 евра (у случају Геокса).

Ружица Стаменковић је међу оним радницима који су са великим ентузијазмом почели да раде у јужнокорејској фабрици Јура у Доњем Међурову надомак Ниша: “Сви смо у том били срећни, добили смо посао, са одушевљењем смо то прихватили. Мислила сам да сам решила велики проблем, имала сам жељу да радим и срећна сам ишла на посао”, прича Ружица, самохрана мајка којој је посао у Јури у 35. години био прво званично запослење. То је кратко трајало, а Ружица је данас редак пример раднице која је тужила своју тадашњу фирму „ради заштите од злостављања на раду“. Већина запослених је толико уплашена од послодаваца да то чини тек када буде касно – са отказом у џепу.

“Већ у првих месец дана сам доживела стрес због понашања једног шефа и завршила у њиховој амбуланти; имам и папир, печат, све, можда сам радила само двадесетак дана, и нисам могла више, лупа ми срце, мрак пред очима. После, кад сам дошла код њега и саопштила да су ми лекари рекли да идем кући, па код свог лекара, он ми каже: „Не можеш сад да изађеш, добићеш отказ”. Стално ми је претио отказом, и због тога што наводно споро радим, и због грешака које ми је стално налазио, рецимо да нисам монтирала неки део, а ја знам да то нису биле моје грешке. И ја шта ћу, останем и ћутим, треба ми посао, шта да радим.”

Малтретирање се, како каже Ружица, наставило и са другим шефом И. Ј. (на кога су се већ жалиле и друге раднице): “Не могу да кажем да је у почетку био толико лош, али је временом колегиницу А. М. и мене узимао на зуб; кад је она ту, малтретира њу, кад се склони или јој неко помогне, онда пређе на мене. Прети ми отказом, кажњава ме да останем прековремено… Он је заштићен, био је у Кореји, зна језик и има вишу позицију… Проблем је у томе што немаш коме да се пожалиш, не смеш. Најпре треба лидер као непосредни руководилац да ти дозволи да се обратиш менаџеру, а ја сам ишла сама и можда сам направила грешку што сам се директно њему обратила и изнела оно што ме је мучило. Питала сам га да ли може да ме пребаци на другу траку, што је одмах одбио, а онда сам поменула предлог који смо колегиница и ја добиле од лидера: да га одведемо у кафану. Поставила сам питање да ли то сме да се дешава. Менаџер је наступио препотентно, бранио га је и рекао да ће видети он са лидером, а онда „да вас суочим или тужите слободно“… Никада нас нису суочили, ја се нисам ни вратила са боловања на посао, нико ме није контактирао, а у међувремену сам поднела тужбу против Јуре.”

Инспекција рада у Нишу је имала 9 пријава радника из Јуре у периоду 2014-2016, а интересантно је да се њихов број из године у годину смањује, јер су у 2014. имали 4, у 2015. 3, а у 2016. 2 пријаве… У Инспекцији тврде да они увек раде надзор по притужбама радника, али да им се радници врло ретко обраћају званично (изузимајући анонимне пријаве), а да раде и редовне инспекцијске надзоре, али да се „неке неправилности на тај начин не могу уочити“. У марту су, тако, радили редовне инспекцијске надзоре свих страних компанија: Јура, Шинвон, Леони, Џонсон из области радних односа, као и области безбедности и здравља на раду и притом „нису утврдили никакве неправилности“.

У последњих 5 година Вишем суду у Нишу су поднете 92 тужбе ради заштите од злостављања на раду. Највише их је било у 2012 – 14, а у овој години поднето је 10 тужби, од којих су само две поднели радници запослени у страним фирмама. Један од поступака је покренут по тужби Ружице Стаменковић.

Интересантно је да је Ружица ступила у контакт са Синдикатом Слога у Нишу и непосредно пре престанка њеног радног односа требало је да, ако успе да учлани још неколико људи из Јуре, постане председник синдиката у овој фабрици. Међутим, чекало се решење из Министарства рада, а Ружици је у међувремену стигао отказ, па је самим тим престала и могућност да буде у синдикату. Тако је пропао и покушај „уласка“ другог нишког синдиката у Јуру, будући да је и Савез самосталних синдиката Ниша имао сличан покушај.

“Код саме иницијативе формирања синдиката, кад говоримо о Јури, па и Бенетону, одмах смо лепо поднели захтев за разговор”, каже Ристо Иветић, генерални секретар овог синдиката. “Људи су дошли у нашу земљу, ми хоћемо као домаћини да поразговарамо, да им објаснимо шта је синдикат, какви су наши програми и да желимо да се формира синдикат јер је то уставна категорија. Међутим, наишли смо на зид, нико нас није ни примио нити одговорио на допис, тако да то је главни проблем. Да смо се срели с њима, да смо поразговарали, објаснили бисмо им да не желимо ништа лоше, и да нам никад не би пало на памет терамо из Србије неке фирме које су ту дошле да уложе своје инвестиције.”

У Инспекцији рада у Нишу кажу да „ако запослени имају проблем са организовањем синдиката (који мора да буде репрезентативан), могу да се обрате Инспекцији, јер је то право које им нико не може оспорити“, али им се нико до сада због тога није обраћао.

Јура

Према речима Зорана Стојиљковића, професора на Факултету политичких наука у Београду и потпредседника Уједињених гранских синдиката Независност, Вучицева теза да се “галамом о угроженим правима радника растерују страни инвеститори” је израз неолибералне позиције по којој се профит цеди бескрајним еродирањем права и положаја запослених уз истовремене субвенције и гаранције државе таквим инвеститорима и компанијама. Очито да је држава у некој врсти структуралног афинитета и љубави са капиталом и у функцији његове заштите, чак и када су угрожени сопствени грађани и бирачи… Јасно да је то могуће само у условима неравнотеже моћи, сиромаштва, неједнакости и незапослености, у којој нема ни адекватне реакције синдиката, медија и јавности. О партијама леве оријентације да и не говоримо. О приликама у Србији и шансама за успешан отпор довољно илустративно говори и чињеница да је партијска књижица основ за упослење и да чланова СНС има више него чланова свих синдиката заједно. Кога онда следе тако запослени – синдикате или своје стварне послодавце и менторе у лику партијских моћника? Та ствар, наравно, не почиње са напредњацима и њиховим старо-новим коалиционим партнерима.”

Стојиљковић, иначе члан Комисије за борбу против корупције, истиче да је са друге стране „питање да ли ће држава заштитити своје запослене ако њени органи и инспекцијске слузбе истовремено рекетирају стране компаније и добијају од њих возила… Потребно је дакле пратити и путеве новца и коруптивну релацију између купаца и политичких структура. На све примедбе се одговара мантром о изнуђеним решењима и позивом да се буде срећан што има послова и за плате од 200 евра. Докле год буде тако у полупериферијским земљама попут Србије, посебно у њиховим неразвијеним подручјима, прихватаће се прекарни положај и послови, уз горки осећај да нема алтернативе и адекватне правне и професионалне заштите. Зар новинари нису најбољи пример да се притом не ради само о неквалификованима и лоше образованима и да то може бити судбина свакога од нас? Шта још треба да нам се деси па да почнемо да реагујемо?”

Двадесетак дана пре објављавања овог текста, одржано је рочиште на суђењу по тужби Ружице Стаменковић против Јуре. Ниједна од њених сведокиња се није појавила: помињаној Д. Б. позив није уручен на праву адресу те ће бити позвана за следеће рочиште; С. Г. није оправдала своје неодазивање. Интересантно је да је помињана радница А. М, којој је у међувремену продужен уговор, сада сведокиња обе стране, а није се појавила због болести детета. Не може се рећи да се ствар одвија у Ружичину корист, али ова млада жена није случајно јунакиња наше приче. Чак и ако се заиста није најбоље снашла на послу, па и ако није најбоље умела да дефинише своје проблеме, њена одважност је вредна поштовања. Да је више таквих међу чак 3.000 радника које Јура корпорација запошљава само у Нишу, можда би ствари кренуле набоље.


Бенетон

Слично је и искуство З. Д, бившег радника ћерке-фирме Бенетона – Олимпиас. У Нитексу је радио као технолог 10 година, а онда је, када су Немци купили ову фирму, ишао на обуку да ради на софтверу као програмер и радио је тај посао неко време. Када је био на разговору у Олимпиасу (Бенетон и кооперантске фирме су у простору некадашњег Нитекса), а они су тражили управо технологе да их обучавају за софтвер, одмах је примљен, јер је велика предност била то што је већ радио у сличном програму.

“Годину дана је трајала обука, долазили су предавачи из Италије, радили смо на најбољим машинама и са најновијим софтверима, истиче З. Д, који је ускоро почео и да ради у овој фирми. Иако су њему и колегама програмерима рекли да ће им повећати плату кад се заврши обука, они су и даље примали само 20 хиљада, а радили готово читав дан, не само осам сати. Убрзо је Зоран, као и још неке колеге, пребачен да ради за машином. Њему је, како каже, то и одговарало као прилика да упозна и провери рад машине коју је сам програмирао, а притом му је и плата била за десет хиљада већа.

“Нико не зна зашто тако прераспоређују људе и по којим критеријумима. Неке су оставили на том радном месту, неке пребацили, а неки су и добили отказ и увек постоји образложење: ниси довољно брз, спор си или не радиш добро. Притом, то не одређује директор Италијан, то раде шефови, технички директори, а то су све наши.”

Са евиденције Националне службе за запошљавање Филијале Ниш је само Јури и Шинвону упућено близу 10.000 кандидата за различите позиције, а тренутно их је запослено око 3.000. У пријавама потреба за запошљавањем углавном је навођен рад на одређено време, на 12 месеци. Притом, било је потреба за више врста радних места: за рад у производњи, на одржавању машина, у контроли квалитета и магацину. Тражени су и менаџери за рад на различитим позицијама, за рад у рачуноводству, администрацији, логистици, планирању производње итд. На питање какво је интересовање незапослених за рад у Јури и другим страним компанијама, с обзиром на написе у медијима о тешким условима рада, кажу да је интересовање велико, а да „написе у медијима у принципу нико не коментарише“.

„У поменутим страним компанијама је запослено укупно око 6.000 људи, што је у приличној мери утицало на смањивање броја незапослених у Нишу у периоду од 2011. до 2016“, наводе у Националној служби за запошљавање у Нишу. „У јулу 2011. на територији Филијале Ниш било је регистровано 52.836 незапослених лица, док је према подацима из јула ове године на територији Филијале Ниш регистровано 45.453 незапослених лица“.

Секретар Регионалне привредне коморе у Нишу, Владимир Додић, као позитиван пример стране компаније у овом делу Србије наводи једну од чланица Коморе, немачку фирму Грамер у Алексинцу, која запошљава око 2.000 радника, и у коју је, како каже, без проблема позван да обиђе погоне, што би се тешко десило у Јури. Јужнокорејска компанија је, по његовим речима, у почетку такође била чланица Коморе, али је онда престала да плаћа чланарину и изашла из ње.

Геокс Врање

Према речима професора Правног факултета Универзитета Унион и стручњака за радно право, Мариа Рељановића, права запослених се крше код многих послодаваца, а не само у Јури и другим иностраним фирмама. Број запослених који не добија зараду редовно, или је не добија уопште, мери се десетинама хиљада. Број запослених „на црно“ као и према неодговарајућим уговорима о радном ангажовању је још већи. Коначно, ни они запослени који имају уговоре о раду често не могу да остваре сва права из радног односа, чак ни законом гарантовани минимум.

“Проблем са страним послодавцима јесте тактика Владе Републике Србије да привлачи стране инвестиције обећавајући различите бенефиције послодавцу и неформално наговештавајући да је радна снага у Србији јефтина и слабо синдикално организована. Не само што таква тактика привлачи послодавце који долазе искључиво вођени идејом да максимализују свој профит по сваку цену, већ и доводи до појава да се такви послодавци осећају као да су изнад правног система. Такве појаве морају бити именоване и јасно обележене као срамотне и недозвољене, али не у контексту националности послодавца већ искључиво у контексту незаконитости пословања. Не може се рећи да највећи број страних послодаваца крши законе Републике Србије, као што се никако не може тако нешто констатовати ни за домаће послодавце.”

По њему, требало би преиспитати целу политику привлачења страних инвестиција, будући да не постоји реално објашњење зашто би страни инвеститори били квалитетнији од домаћих и зашто се у том смислу прави јасна дискриминација. Да би се покренула производња у држави, држава може инвестирати како у домаће послодавце, тако и у стране, али искључиво под једнаким условима. Може и сама радити на отварању нових места, кроз финансирање јавних радова, али и кроз рехабилитацију државних послодаваца – овакве мере су често давале резултате и не морају нужно значити повратак државне својине, већ само краткорочну улогу државе као инвеститора. Садашња политика субвенција не доноси резултате и представља расипање новца који се неће вратити – инвеститори најчешће смањују број радника по престанку субвенција (пример ФИАТ-а) а могу се и потпуно повући из земље, чиме се ефекти њиховог пословања у потпуности губе а држава остаје у дубоком минусу.

Постоји разлика у кршењу радног права, према Рељановићу, у зависности од величине компаније: мањи послодавци чешће држе запослене на црно или са неодговарајућим уговорима и чешће крше прописе везане за распоред радног времена, прековремени и сменски рад, ноћни рад, дневни, недељни и годишњи одмор и томе слично. У великим компанијама постоје унапред одређени механизми који таква кршења чине готово немогућим, али су зато запослени чешће изложени злостављању на раду и дискриминацији. Ни ова подела се, међутим, не може генерализовати.

А шта је са надзором државе? Чињеница да је Инспекцији рада Јура донирала два аутомобила – на захтев министарства, што су руководиоци компаније и потврдили, отворила је јавну дебату о независности и непристрасности органа који би требало да контролишу поступање послодаваца према запосленима.

“Ту долазимо до ситуације да такав надзор често није ефикасан, није довољан или је склон корупцији или игнорисању проблема запослених да би послодавац остао активан”, каже Рељановић.

На питање има ли смисла да се радници у случају мобинга обраћају Инспекцији рада, он каже: “Инспекција рада јесте надлежна за случајеве злостављања на раду и редовно врши контроле по пријавама запослених. Оно што је лоше када је реч о процесуирању пријава злостављана на раду јесте методологија рада инспектора која није адекватна таквим ситуацијама, као и самоограничавање инспектора рада да поступају у одређеним случајевима, које проистиче из неправилног тумачења закона.”

***

Како кажу у Одељењу за међународну сарадњу Савеза самосталних синдиката Србије, искуства синдиката из Региона су слична, јер је у питању сличан привредни и укупни амбијент. Може се „генерално рећи да је у питању глобална стратегија нарушавања радничких и синдикалних права и на овај глобални изазов синдикати морају да дају глобални одговор. Синдикати реагују или организовањем штрајкова или кампањама против оних који крше права или жалбама, а ове активности имају мањи или већи успех. У сваком случају најзначајнија је подршка чланова, радника и грађана и јачање свести о потреби одбране угрожених права. Такође је неопходно и јачање свести да задовољан радник даје добре резултате и доприноси успеху компаније. Зато би требало запосленима објаснити да чланство у синдикату отвара и могућност за одбрану колективних и појединачних права; оно служи као превентива, а кад затреба и као лек.“

Делови анализе Марије Филиповић, Медијски истраживачки центар Ниш, 05.10.2016. и 07.10.2016.

Пешчаник.нет, 08.10.2016.

Коментара: 0


#   Ниш   Јура   субвенције   синдикат   Доње Међурово   инвестиције   Бенетон   Геокс   радна места   Самохрана мајка   Регионална привредна комора   Инспекција рада   радна снага   Савез самосталних синдиката Ниш   Синдикат Слога   Ружица Стаменковић     Зоран Стојиљковић   Владимир Додић
@


 


[ Додај коментар ]





Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима