Петрица Ђаковић и Драгана Пејовић: Субвенције одмах, радна места мало сутра

На тренутке су чак и забавни представници бивше и садашње власти док се, попут деце, препуцавају ко је у Србију довео чувеног произвођача финог камена, који је тек прошле недеље отворио погон у Суботици иако је уговор са владом потписао пре три године. Чешће су у том препуцавању трагични политиканти што очигледну штету претварају у добит. Од Сваровског, као ни од других дотираних, славних имена, незапослени се немају много чему надати, казују резултати готово деценијског субвенционисања радних места из буџета на рачун мултинационалних корпорација. Србија је за више од 300 милиона евра успела да отвори или сачува свега око 18.000 радних места. Годинама уназад, иновација коју је у српску економију увео Млађан Динкић није успела да подигне ниво инвестиција, а ни драматично ниску стопу запослености. 

У 2007, када су и додељене прве субвенције у Србију су странци инвестирали 2,5 милијарди евра, а 2014. упола мање - 1,2 милијарде евра. Уз други критеријум, стопу незапослености, јасније је да је реч о политици додворавања и инвеститорима и бирачима. Она је 2007. била 18,1 одсто, а половином ове године 19,2 процента.

Идејни творац Динкић на рачун наследника у ресору привреде Саше Радуловића сасуо је оптужбе да би „само луд човек укинуо субвенције“ за радна места, па је између осталог и то била мера за његов политички суноврат. Убрзо је, међутим, и Радуловића стигла казна за неразумевање Динкићевог жртвовања. Ни Вучићева влада није имала намеру да измери ефекте субвенционисања радних места и да ту издашну меру економске политике учини корисном. Јер њено укидање „послало би ружан сигнал“ инвеститорима и угрозило верност коју им српски естаблишмент перманентно доказује и поткрепљује, између осталог и изменама радног законодавства, спремношћу да им поклања јавно земљиште, одрицањем од такси у име грађана, које онда представља у видео-рекламирању Србије „као квалификовану, а јефтину радну снагу“, какву би сваки инвеститор само пожелео.

 Све потоње мере предострожности, па и одредба да најнижа плата у субвенционисаним компанијама мора бити 20 одсто већа од минималне републичке, нису помогле да се у њима и уистину заштите права радника. Највећи синдикати у Србији потврдили су за НИН да, изузимајући словеначко Горење, немају своје представнике ни у једној од петнаестак компанија које су од државе добиле највеће субвенције, по радном месту или укупно. Штавише, у Савезу самосталних синдиката Србије кажу да је менаџмент у компанијама Бенетон и Јура запосленима који су добили решење о оснивању синдиката то право ускратио и формално, па су медији јавили да су у то време противзаконито отказе добиле и вође синдиката у Јури.

Из те корејске фирме, која је из буџета субвенционисана чак четири пута (једном преко фирме Шинвон, чији је власник) и са скоро 30 милиона евра, процуриле су и друге афере о грубом кршењу основних права радника. НИН ни од менаџмента Јуре није добио одговоре на питања, па тако није успео да провери да ли су тачне притужбе бивших радника да су плате на минимуму од 20.000 динара. Узгред, минималац је тренутно 21.054 динара, па у свим предузећима која су добила субвенције, нето плата не би смела да буде мања од 25.265 динара.

 Уговором са Бенетоном из маја 2011. Влада се обавезала да ће тој компанији за 2.000 радних места у Нишу уплатити 18 милиона евра. Према последњим подацима АПР, та фирма је на крају 2013. запошљавала свега 68 људи, иако је исплаћена за вишеструко већи број радника, а уз то Бенетон послује профитабилно. Нишлије сведоче о једној „фантомској појави“ , која се манифестује тако што на стотине радника као сенке нестају и појављују се на евиденцији Бенетона по потреби. Реч је о њиховом ангажовању преко локалних коопераната, за вероватно мизерну зараду и на одређено време, а те људе Влада прећутно третира као да су стално запослени у Бенетону. Један од тих коопераната, Планет систем, летос је тако 130 радника послао на улицу. 

Свежији „цвет“ за кићење, фирма Џонсон електрик, који је Влада недавно „залила“ новим меморандумом о разумевању, којим се предвиђа запошљавање додатних 2.400 радника, пример је да субвенционисане компаније не само да још нису ефикасне толико да у буџет поврате уложени новац, него и да годинама нису запослиле уговорени број радника. Том приликом јавност је сазнала да Џонсон електрик има укупно 365 запослених, а да ће до краја ове године имати 582 радника. То је упола мање од броја на који се та компанија обавезала уговором из августа 2013. и у складу с којим је на њен рачун из буџета легло девет милиона евра. 

 Свакако ова фирма није једина која је од Владе награђена са 9.000 евра по радном месту које никада није отворила. Техник дивелопмент Геокс још се у октобру 2012. обавезао да ће запослити 1.250 радника и за то је из буџета добио 11,25 милиона евра. Геокс ових дана најављује да ће тек сад покренути производњу (!?), а према подацима АПР-а у 2013. имао је само 54 запослена, уз нето губитке од 63 милиона динара, иако је та фирма и земљиште у слободној зони Бунушевац код Врања добила бесплатно.

Излишно је помињати колико су грађани Србије последњих година оштећени „замрзнутим статусом“ макар и само ове две компаније, које су узеле новац а још га нису уложиле у нова радна места.  

Губиташи међу субвенционисаним компанијама, међутим, упућују и на лош критеријум приликом одабира фирми у које ће се инвестирати. Неке се, попут Боша, спасавају срчаније од домаћих губиташа од јавног значаја. Бош је, по уговору требало да запосли 620 људи, а у 2013. запошљавао је тек 135 радника. Обавезан број ће, како су признали представници те компаније, запослити тек 2019, а до тад, нимало безначајно - остварују губитке од 576 милиона динара (у 2013). То предузеће из аутомобилске индустрије, чијим се доласком нарочито дичио тадашњи председник Борис Тадић, није због тога кажњено од нових власти.

Напротив. Буџетом за 2015. Влада је у трансферима осталим нивоима власти наменила чак 184 милиона динара за реализацију овог немачког инвестиционог пројекта. Има ли дилеме ко је у ствари инвеститор?

Незадовољно радом СИЕПА, Агенције за страна улагања, Министарство привреде сачинило је преглед субвенција последњи пут закључно са 2013. Исте године Влада је одобрила 86 милиона динара нових субвенција. Индикативно је и да су ту годину са губитком завршиле чак четири од 10 компанија које су раније добиле више од 100 милиона динара. Купер Тајер енд Рабер који је 2011. купио крушевачки Трајал, а 2013. из буџета добио 117 милиона динара, укњижио је на крају те године губитак од 800 милиона динара, седам пута већи од финансијске подршке коју је Купер Тајер добио од државе

. Са 7.000 евра и више по запосленом субвенционисана су и мања предузећа, која никада нису отворила сва нова радна места (Ламп Ист, Вршац има свега 14 радних места уместо 51, „вредно“ 9.000 евра; италијанска Топ Софа из Врања обавезала се на 411 запослених за чија радна места је добила 3,7 милиона евра још 2013, а почетак изградње фабрике најављује тек ове зиме...). А предузеће Див бетонски прагови из Сврљига, иако остварује профит, четири године није упослило обавезан број радника. Уместо 300, како предвиђа уговор из 2011, ова фирма је две године касније имала 41 радника и добит од 1,5 милиона динара. За свако радно место Див је добио 8.000 евра, односно 2,4 милиона укупно што је ваљда довољан повод директору ове фирме Славиши Планићу да одбије да одговори на питања колико има запослених и колике су им месечне зараде. 

Ипак, међу малим и средњим предузећима више је оних који су испунили уговорне обавезе него међу великим. С изузетком Горења, компаније која је потписала пет уговора са Владом о субвенционисању радних места и која је за запошљавање добијала чак и 10.000 евра по радном месту, али их је, на крају, барем све отворила (1.275 запослених, уз нето профит од 424,4 милиона динара), мало је великих, а исправних инвестиција из буџета. 

Трендтекс Бродарево преузео је 2011. обавезу да запосли 200 људи и буџетских 1,6 милиона евра. Према изјави директора Халида Хаџијакуповића, та фирма сада има 303 запослена, који у просеку зарађују 35.000 динара. ЛМБ Софт, још једно од субвенционисаних предузећа из Ниша, а у том граду је највише оних фирми које су добиле субвенције веће од 8.000 евра по радном месту,  било је у обавези да запосли 60 радника, а према речима Драгана Јанковића, заменика директора, запошљава око 100 људи са просечном зарадом од 350 евра. 

 Министарство привреде потврдило је својевремено наводе медија да су поједини послодавци својим запосленима делили отказе, пријављујући их на евиденцију Националне службе за запошљавање на само дан или два, да би их одмах потом поново запослили уз издашну субвенцију. Пример таквог фингирања је словеначка Мура, која је пре неколико година за само два милиона евра купила бивши текстилни гигант Први мај из Пирота. На капију овог предузећа је после више деценија успешног, а онда и последњу деценију и по неуспешног пословања, пре неколико месеци коначно стављен катанац. Мура, од које су Пироћанци очекивали спас, а бивша власт је богато наградила са 6,6 милиона евра државних субвенција за запошљавање иначе већ запослених 1.300 радника, отишла је у стечај и повукла са собом и фабрику у Пироту, иако се ретко које текстилно предузеће у Србији може похвалити толико издашном подршком државе.

Мура, нажалост, није једини доказ погубне државне политике субвенционисања нових радних места. Најављена још 2010. као једна од највећих инвестиција на југу Србије, а субвенционисана са максималних 10.000 евра за сваког од планираних 400 нових радника, инвестиција компаније Дајтек никада није реализована. Наједанпут је пре две године овај „хваљени“ улагач, коме је осим директног новца из буџета поклоњено и комунално опремљено земљиште за изградњу фабрике, одлучио да Србија за њега више није добра дестинација. Земљиште је враћено граду, али у Министарству привреде нисмо сазнали да ли је активирана банкарска гаранција и повраћен новац дат Дајтеку за отварање радних места која никада нису отворена.

Нико још увек не зна ни колико новца је грађанима Србије враћено од сличних пропалих инвестиција и субвенција компанијама с којима је уговор раскинут након њихових  вишегодишњих нећкања. Али се, зато, зна да су добар део банкарских гаранција за субвенције издале, у међувремену, угашене банке са којима су и гаранције отишле у неповрат. Тако је држава остала и без пара и без радних места.

(Нин)