Petrica Đaković i Dragana Pejović: Subvencije odmah, radna mesta malo sutra

Na trenutke su čak i zabavni predstavnici bivše i sadašnje vlasti dok se, poput dece, prepucavaju ko je u Srbiju doveo čuvenog proizvođača finog kamena, koji je tek prošle nedelje otvorio pogon u Subotici iako je ugovor sa vladom potpisao pre tri godine. Češće su u tom prepucavanju tragični politikanti što očiglednu štetu pretvaraju u dobit. Od Svarovskog, kao ni od drugih dotiranih, slavnih imena, nezaposleni se nemaju mnogo čemu nadati, kazuju rezultati gotovo decenijskog subvencionisanja radnih mesta iz budžeta na račun multinacionalnih korporacija. Srbija je za više od 300 miliona evra uspela da otvori ili sačuva svega oko 18.000 radnih mesta. Godinama unazad, inovacija koju je u srpsku ekonomiju uveo Mlađan Dinkić nije uspela da podigne nivo investicija, a ni dramatično nisku stopu zaposlenosti. 

U 2007, kada su i dodeljene prve subvencije u Srbiju su stranci investirali 2,5 milijardi evra, a 2014. upola manje - 1,2 milijarde evra. Uz drugi kriterijum, stopu nezaposlenosti, jasnije je da je reč o politici dodvoravanja i investitorima i biračima. Ona je 2007. bila 18,1 odsto, a polovinom ove godine 19,2 procenta.

Idejni tvorac Dinkić na račun naslednika u resoru privrede Saše Radulovića sasuo je optužbe da bi „samo lud čovek ukinuo subvencije“ za radna mesta, pa je između ostalog i to bila mera za njegov politički sunovrat. Ubrzo je, međutim, i Radulovića stigla kazna za nerazumevanje Dinkićevog žrtvovanja. Ni Vučićeva vlada nije imala nameru da izmeri efekte subvencionisanja radnih mesta i da tu izdašnu meru ekonomske politike učini korisnom. Jer njeno ukidanje „poslalo bi ružan signal“ investitorima i ugrozilo vernost koju im srpski establišment permanentno dokazuje i potkrepljuje, između ostalog i izmenama radnog zakonodavstva, spremnošću da im poklanja javno zemljište, odricanjem od taksi u ime građana, koje onda predstavlja u video-reklamiranju Srbije „kao kvalifikovanu, a jeftinu radnu snagu“, kakvu bi svaki investitor samo poželeo.

 Sve potonje mere predostrožnosti, pa i odredba da najniža plata u subvencionisanim kompanijama mora biti 20 odsto veća od minimalne republičke, nisu pomogle da se u njima i uistinu zaštite prava radnika. Najveći sindikati u Srbiji potvrdili su za NIN da, izuzimajući slovenačko Gorenje, nemaju svoje predstavnike ni u jednoj od petnaestak kompanija koje su od države dobile najveće subvencije, po radnom mestu ili ukupno. Štaviše, u Savezu samostalnih sindikata Srbije kažu da je menadžment u kompanijama Beneton i Jura zaposlenima koji su dobili rešenje o osnivanju sindikata to pravo uskratio i formalno, pa su mediji javili da su u to vreme protivzakonito otkaze dobile i vođe sindikata u Juri.

Iz te korejske firme, koja je iz budžeta subvencionisana čak četiri puta (jednom preko firme Šinvon, čiji je vlasnik) i sa skoro 30 miliona evra, procurile su i druge afere o grubom kršenju osnovnih prava radnika. NIN ni od menadžmenta Jure nije dobio odgovore na pitanja, pa tako nije uspeo da proveri da li su tačne pritužbe bivših radnika da su plate na minimumu od 20.000 dinara. Uzgred, minimalac je trenutno 21.054 dinara, pa u svim preduzećima koja su dobila subvencije, neto plata ne bi smela da bude manja od 25.265 dinara.

 Ugovorom sa Benetonom iz maja 2011. Vlada se obavezala da će toj kompaniji za 2.000 radnih mesta u Nišu uplatiti 18 miliona evra. Prema poslednjim podacima APR, ta firma je na kraju 2013. zapošljavala svega 68 ljudi, iako je isplaćena za višestruko veći broj radnika, a uz to Beneton posluje profitabilno. Nišlije svedoče o jednoj „fantomskoj pojavi“ , koja se manifestuje tako što na stotine radnika kao senke nestaju i pojavljuju se na evidenciji Benetona po potrebi. Reč je o njihovom angažovanju preko lokalnih kooperanata, za verovatno mizernu zaradu i na određeno vreme, a te ljude Vlada prećutno tretira kao da su stalno zaposleni u Benetonu. Jedan od tih kooperanata, Planet sistem, letos je tako 130 radnika poslao na ulicu. 

Svežiji „cvet“ za kićenje, firma Džonson elektrik, koji je Vlada nedavno „zalila“ novim memorandumom o razumevanju, kojim se predviđa zapošljavanje dodatnih 2.400 radnika, primer je da subvencionisane kompanije ne samo da još nisu efikasne toliko da u budžet povrate uloženi novac, nego i da godinama nisu zaposlile ugovoreni broj radnika. Tom prilikom javnost je saznala da Džonson elektrik ima ukupno 365 zaposlenih, a da će do kraja ove godine imati 582 radnika. To je upola manje od broja na koji se ta kompanija obavezala ugovorom iz avgusta 2013. i u skladu s kojim je na njen račun iz budžeta leglo devet miliona evra. 

 Svakako ova firma nije jedina koja je od Vlade nagrađena sa 9.000 evra po radnom mestu koje nikada nije otvorila. Tehnik divelopment Geoks još se u oktobru 2012. obavezao da će zaposliti 1.250 radnika i za to je iz budžeta dobio 11,25 miliona evra. Geoks ovih dana najavljuje da će tek sad pokrenuti proizvodnju (!?), a prema podacima APR-a u 2013. imao je samo 54 zaposlena, uz neto gubitke od 63 miliona dinara, iako je ta firma i zemljište u slobodnoj zoni Bunuševac kod Vranja dobila besplatno.

Izlišno je pominjati koliko su građani Srbije poslednjih godina oštećeni „zamrznutim statusom“ makar i samo ove dve kompanije, koje su uzele novac a još ga nisu uložile u nova radna mesta.  

Gubitaši među subvencionisanim kompanijama, međutim, upućuju i na loš kriterijum prilikom odabira firmi u koje će se investirati. Neke se, poput Boša, spasavaju srčanije od domaćih gubitaša od javnog značaja. Boš je, po ugovoru trebalo da zaposli 620 ljudi, a u 2013. zapošljavao je tek 135 radnika. Obavezan broj će, kako su priznali predstavnici te kompanije, zaposliti tek 2019, a do tad, nimalo beznačajno - ostvaruju gubitke od 576 miliona dinara (u 2013). To preduzeće iz automobilske industrije, čijim se dolaskom naročito dičio tadašnji predsednik Boris Tadić, nije zbog toga kažnjeno od novih vlasti.

Naprotiv. Budžetom za 2015. Vlada je u transferima ostalim nivoima vlasti namenila čak 184 miliona dinara za realizaciju ovog nemačkog investicionog projekta. Ima li dileme ko je u stvari investitor?

Nezadovoljno radom SIEPA, Agencije za strana ulaganja, Ministarstvo privrede sačinilo je pregled subvencija poslednji put zaključno sa 2013. Iste godine Vlada je odobrila 86 miliona dinara novih subvencija. Indikativno je i da su tu godinu sa gubitkom završile čak četiri od 10 kompanija koje su ranije dobile više od 100 miliona dinara. Kuper Tajer end Raber koji je 2011. kupio kruševački Trajal, a 2013. iz budžeta dobio 117 miliona dinara, uknjižio je na kraju te godine gubitak od 800 miliona dinara, sedam puta veći od finansijske podrške koju je Kuper Tajer dobio od države

. Sa 7.000 evra i više po zaposlenom subvencionisana su i manja preduzeća, koja nikada nisu otvorila sva nova radna mesta (Lamp Ist, Vršac ima svega 14 radnih mesta umesto 51, „vredno“ 9.000 evra; italijanska Top Sofa iz Vranja obavezala se na 411 zaposlenih za čija radna mesta je dobila 3,7 miliona evra još 2013, a početak izgradnje fabrike najavljuje tek ove zime...). A preduzeće Div betonski pragovi iz Svrljiga, iako ostvaruje profit, četiri godine nije uposlilo obavezan broj radnika. Umesto 300, kako predviđa ugovor iz 2011, ova firma je dve godine kasnije imala 41 radnika i dobit od 1,5 miliona dinara. Za svako radno mesto Div je dobio 8.000 evra, odnosno 2,4 miliona ukupno što je valjda dovoljan povod direktoru ove firme Slaviši Planiću da odbije da odgovori na pitanja koliko ima zaposlenih i kolike su im mesečne zarade. 

Ipak, među malim i srednjim preduzećima više je onih koji su ispunili ugovorne obaveze nego među velikim. S izuzetkom Gorenja, kompanije koja je potpisala pet ugovora sa Vladom o subvencionisanju radnih mesta i koja je za zapošljavanje dobijala čak i 10.000 evra po radnom mestu, ali ih je, na kraju, barem sve otvorila (1.275 zaposlenih, uz neto profit od 424,4 miliona dinara), malo je velikih, a ispravnih investicija iz budžeta. 

Trendteks Brodarevo preuzeo je 2011. obavezu da zaposli 200 ljudi i budžetskih 1,6 miliona evra. Prema izjavi direktora Halida Hadžijakupovića, ta firma sada ima 303 zaposlena, koji u proseku zarađuju 35.000 dinara. LMB Soft, još jedno od subvencionisanih preduzeća iz Niša, a u tom gradu je najviše onih firmi koje su dobile subvencije veće od 8.000 evra po radnom mestu,  bilo je u obavezi da zaposli 60 radnika, a prema rečima Dragana Jankovića, zamenika direktora, zapošljava oko 100 ljudi sa prosečnom zaradom od 350 evra. 

 Ministarstvo privrede potvrdilo je svojevremeno navode medija da su pojedini poslodavci svojim zaposlenima delili otkaze, prijavljujući ih na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje na samo dan ili dva, da bi ih odmah potom ponovo zaposlili uz izdašnu subvenciju. Primer takvog fingiranja je slovenačka Mura, koja je pre nekoliko godina za samo dva miliona evra kupila bivši tekstilni gigant Prvi maj iz Pirota. Na kapiju ovog preduzeća je posle više decenija uspešnog, a onda i poslednju deceniju i po neuspešnog poslovanja, pre nekoliko meseci konačno stavljen katanac. Mura, od koje su Piroćanci očekivali spas, a bivša vlast je bogato nagradila sa 6,6 miliona evra državnih subvencija za zapošljavanje inače već zaposlenih 1.300 radnika, otišla je u stečaj i povukla sa sobom i fabriku u Pirotu, iako se retko koje tekstilno preduzeće u Srbiji može pohvaliti toliko izdašnom podrškom države.

Mura, nažalost, nije jedini dokaz pogubne državne politike subvencionisanja novih radnih mesta. Najavljena još 2010. kao jedna od najvećih investicija na jugu Srbije, a subvencionisana sa maksimalnih 10.000 evra za svakog od planiranih 400 novih radnika, investicija kompanije Dajtek nikada nije realizovana. Najedanput je pre dve godine ovaj „hvaljeni“ ulagač, kome je osim direktnog novca iz budžeta poklonjeno i komunalno opremljeno zemljište za izgradnju fabrike, odlučio da Srbija za njega više nije dobra destinacija. Zemljište je vraćeno gradu, ali u Ministarstvu privrede nismo saznali da li je aktivirana bankarska garancija i povraćen novac dat Dajteku za otvaranje radnih mesta koja nikada nisu otvorena.

Niko još uvek ne zna ni koliko novca je građanima Srbije vraćeno od sličnih propalih investicija i subvencija kompanijama s kojima je ugovor raskinut nakon njihovih  višegodišnjih nećkanja. Ali se, zato, zna da su dobar deo bankarskih garancija za subvencije izdale, u međuvremenu, ugašene banke sa kojima su i garancije otišle u nepovrat. Tako je država ostala i bez para i bez radnih mesta.

(Nin)