Deutsche Welle: Град у којем се мотају каблови

Телевизори, веш машине, фрижидери, рачунари Електронске индустрије Ниш… Свега тога више нема, десетине хиљада људи је остало без посла, фабричке зграде су већим делом напуштене и оронуле, табла са улаза у град је скинута. Али ту су стране инвестиције, Леони, Јура, Џонсон електрик... десетак таквих фабрика у потрази за јефтином радном снагом послује у Нишу, што граду даје наду у реанимацију некадашње индустријске величине. Међутим, то што оне нуде, једном Универзитетском граду није довољно.

Инжењери на производној траци

Марко Стојадиновић је инжењер електронике – тако каже диплома. Ипак, овај 35-годишњак зарађује као физички радник на грађевини и нема ни дана искуства у струци. У неким од нових фабрика у Нишу добијао је понуде за место у производњи – да мануелно прави каблове. „Био сам у Словачкој три месеца, у Леонију. Тамо Срби добијају три евра на сат, минималац је 600 евра. Уз бонусе можеш да изађеш и на 700 или 800 евра. Уз то имаш смештај и храну. Пристао сам на тај посао због новца који овде никада не бих могао да зарадим“, објашњава Марко.

„Последњу понуду коју сам добио из нишког Леонија је да будем обичан оператер. Зато сада радим на грађевини где имам 1.500 динара дневницу. Математика је јасна: свеједно се не бавим својом професијом, у фабрици бих добио највише 28.000, а на грађевини зарадим око 35.000 динара“, прича овај младић.

Да иста судбина чека и остале инжењере електронике прибојава се апсолвенткиња Електронског факултета Јована Ђорђевић.

„Када сам уписивала факултет желела сам да има везе са математиком, али да ми после факултета не буде једина опција да будем наставник у школи. Зато је електроника била мој избор, али сада се опет бојим шта ће бити кад завршим факултет јер посла за нас нема“, каже Јована. Размишља и о мастер студијама у иностранству јер, како каже, теорија коју учи на факултету већ је застарела, а праксе готово уопште нема.

Електронски факултет у Нишу сваке године уписује више од 500 студената на различите смерове, а 200 њих годишње заслужи диплому инжењера. Посла за толико њих нема ни на видику, али декан Електронског факултета Драган Јанковић каже да ипак није све тако црно. Додаје да у Нишу постоји око 200 средњих и малих предузећа у области ИТ, електронике, микроелектронике, аутоматике… Факултет сарађује са некима од њих, па је део студената аутсорсован и ти послови су плаћени од неколико стотина до неколико хиљада евра у зависности од области и специфичности посла.

„Електронски факултет је укључен у преговоре око свега што се у граду покреће по питању индустрије. Наравно, нема могућности за покретање нове електронске или машинске индустрије, али наша идеја је да кроз мала и средња предузећа која би требало све више да буду иновативна пробамо да направимо нови имиџ овог града“, наводи Јанковић за ДW.

„Нажалост, то иде споро. Надамо се да ће бити и домаћих компанија које ће имати интерес да улажу у својој земљи. Циљ је да направимо окружење да из земље не одлазе многи који су то намерили“, каже декан.

Некада заштитни знак Ниша

Међутим, број свршених студената који раде за стране компаније није велики, а мала и средња предузећа – многа са пет или десет запослених – тешко могу да надокнаде некадашњи број радних места за стручњаке електронике. Једно од могућих решења, према речима декана Јанковића, биле би стипендије компанија за студенте који би после имали загарантовано радно место. А то је принцип по коме је управо Електронска индустрија (ЕИ) некада радила.

Овај гигантски систем запошљавао је само у Нишу око 26.000 људи, и још 10.000 широм Србије. Око 30 одсто запослених био је високообразовани кадар, каже Драгослав Павловић, директор некадашње ЕИ ТВ Електронике. Само тај део ЕИ имао је 20 фабрика и 12.500 запослених.

„То је био систем светских размера са великим међународним угледом. Тешко ми је да набројим шта се све ту производило, али најзначајнији финални производи су били телевизори, радио апарати, рендген апарати, телефонске централе, струјомери, компјутери, веш машине... Производили смо и електронску опрему за ЈНА“, прича Павловић за ДW.

„Сарађивали смо у то време са Сименсом, Панасоником, Грундигом, Филипсом. Наши производи и поједине компоненте су се извозиле и у СССР, комплетни сетови за производњу црно-белих телевизора су се извозили у Алжир, црно-бели телевизори су ишли у Ирак, а Француској, Енглеској и Италији смо извозили телевизоре у боји“, каже Павловић.

„Ниш је сада кројачка радионица за каблове“, додаје резигнирано. „ЕИ је у то време изградила фабрику за кројење каблова за аутомобиле, за машине за прање веша, за фрижидере у Белој Паланци која је производила и контактне елементе за те каблове. Она је уништена, а у садашње време за фабрике које само кроје каблове држава даје субвенције и до 10.000 евра по раднику, који у тим фабрикама раде за минималне зараде.“

Обиље квалификоване и јефтине радне управо је и привукло стране фабрике у Ниш, сматра економиста Марко Секуловић. Поред јефтиније струје и нижих еколошких критеријума у односу на друге земље, високе субвенције су такође врло важан фактор.

„Они са 10.000 евра по запосленом добију практично новац за нето личне дохотке у наредне две до три године, што значи да никакав капитал не морају да улажу у радну снагу. Зато може да се догоди да послују ту две, три године док им је радна снага потпуно бесплатна јер им је држава финансира, и онда да или продају халу или се покупе и оду негде другде“, објашњава професор Секуловић за ДW.

Како каже, држава је у потпуности занемарила крупну индустрију. Свуда по Србији су гробља некадашњих индустријских гиганата. „То што сада у Нишу и околини ничу нови погони ни у којем случају не може да буде супститут за пропалу индустрију. То је некакав покушај да се од огромне незапослене радне снаге бар један мали део запосли и да се колико-толико ублажи проблем незапослености који је ургентан. На дужи рок, то не може бити мотор будућег индустријског развоја ни града Ниша, ни државе Србије, посебно што се ту не ради о готовим производима који имају додатну вредност“ сматра економиста Секуловић.

Ниш, град напредних технологија?

У Канцеларији за локални економски развој града Ниша, међутим, сматрају да су за почетак те „радно интензивне“ компаније попут поменутих фабрика ипак значајне за Ниш. Њих десетак заједно запошљавају нешто мање од 9.000 радника, у области аутоиндустрије око 6.000, а договорено је још 6.000 нових радних места, каже директор ове канцеларије Милан Ранђеловић.

„Нове фабрике су ће бити технолошки напредније и према некој процени може се десити да ни Електронски, а ни Машински факултет неће моћи да произведу довољан број високообразованог кадра за те потребе.“

Иде споро, признаје и Ранђеловић, али каже да напретка има. Подсећа на форум напредних технологија у Нишу, студентски креативни центар који настаје на Електронском факултету и Научно-технолошки парк који финансира држава. 

Због свега тога, испред улаза у град уместо „Добродошли у град електронике“ стоји „Добродошли у град напредних технологија“. Остаје питање да ли ће то помоћи Марку и Јовани са почетка приче – процењује се да у граду има барем 30.000 незапослених, а од тога је трећина управо младих. Док декан Електронског факултета Јанковић чврсто верује да ће Ниш заиста постати град напредних технологија, бивши директор у ЕИ Ниш Павловић сматра да тај покушај реанимације града више личи на „празну цуцлу да се смири беба“.

Јелена Ђукић Пејић, Deutsche Welle