Уместо очаја, покрећу властити бизнис!

Прича о овом крају давно је допричана. Зна се, није то никаква новост: овај крајолик најсиромашнији је предео у ,,јужносрбвијанској недођији’’. Овде се немаштина дружи са тишином. Нестају фабрика, људи остају без посла, у селима је завладало суморје, јер је младих мало, а свкаога дана се бележе – сахране!

-Била сам међу незапосленим радницима, јер је угашено Графичко предузеће ,,Полет’’ где сам радила, а сада сам, после 31 године радног стажа, решила да се сама опробам у приватном бизнису, јер намеравам да отворим своју радионицу за штампање разног материјала – истиче педесет и једногодишња Зорица Ристић.

Излаз из неповољног стања у коме су се нашеле после после отказа, пронашле су у самозапошљавању Зорица Соколовић (41), Зорица Ђорђевић (35) и Јасмина Терзић (43), раднице пропалих колектива, текстилне индустрије Експортекст и комбината Нитекс.

-Верујем да сам у ,,најбољим годинама’’, а како су деца већ одрасла, решила сам да кренем у приватни бизнис, иако има пријатеља који ми кажу да је то права лудост – вели четрдесет и једногодишња Зорица Соколовић, уз нагласак да ће се бавити шивењем постељина и столњака.

За производњу филца и тзв. вањање вуне, што је после много година права новост, определила се Јасмина Терзић, која каже да за ову врсту производње има довољно заинтересованих купаца у лебанском крају и на југу Србије.

-Знам да се нећу обогатити, као што знам да посао није лак, али ћу бар обезбедити егзистенцију за своју породицу – самоуверена је Јасмина Терзић.

Делује чудновато, али је истинити: најнеразвијенија општина југа Србије, лебанска, досетила се како да ублажи незапосленост – понудила је средства за самозапошљавање и једина се одлучила на тај корак на ,,јужној прузи’’.

Самозапошљавање незапослених је, у овом тренутку, спас из безнађа! У условима када се отвара мало нових радних места и до посла, сем у ретким изузецима, долазе привилеговани – многи незапослени радници одлучили су се за једини ,,спасоносни корак’’ – самозапошљавање, односно покретање властитог бизниса.

Идеју самозапошљавања подржала и локална самоуправа која је из буџета издвојила милион динара помоћи управо тој категорији лица. Том износу придодато је још два милиона из Министарства економије и регионалног развоја и тако је 15 Лебанчана бесповратно добило по 200.000 динара за остваривање свог сна!

-За 2011. годину у буџету наше сиромашне општине за подстицање самозапошљавања предвидели смо пет милиона динара, али очекујемо још десет милиона дотација из Министарства економије и регионалног развоја, што ће отворити могућност за знатно веће самозапошљавање – каже др Мића Станковић, председник општине Лебане.

Један од ретких Лебанчана који је самозапошљавањем решиава питање егзистенције је Дејан Живковић (39). Он сматра да није лако почети реализацију било које идеје, али верује у успех, јер ће производити уградне даске за пеглање којих тренутно нема на српском тржишту.

-Даске ће се моћи да се користе и као украси, јер ће имати и део од стакла, а радићу их у дуборезу – прецизира Живковић, уз нагласак да нема ниједан дан радног искуства, али да се не боји изазова.

У Републици, како је недавно у Лебану изајавио Дејан Миљковић, директор Националне службе за запошљавање у Србији, само је десет локалних самоуправа у 2010. години користило средства самозапошљавања. Он, међутим, веује да ће стање бити много повољније у 2011. годину, јер ће за ту намену бити издвоја много више пара, што би требало подстицајно да делује и на локалне самоуправе.

Председница Савета за запошљавање у Лебану Снежана Тодић има позитивно мишљење о свим изнетим идејама и нада ће да ће сви успети у овом послу, а према оценама Јовице Маринковића, директора филијале НСЗ у Лесковцу, програми самозапошљавања су показали оправданост.