Дипломатија - посао одабраних

Разуме се, и оној другој држави, која га је почаствовала давши му дозволу да борави у њој. Подразумева се да тај страни представник, амбасадор, треба да уважава земљу домаћина. Да поштује независност и суверенитет те државе, да се не меша у избор министара, да избегава „добронамерне савете у економској сфери“, а нарочито да се уздржи да попује кога ће власти земље у којој борави позивати на свечаности и прославе. Хоће ли позвати Путина, кинеског премијера или султана са Брунеја, право је домаћина. А ко се меша у туђа посла или је простак, или дрзник.

У оба случаја добар домаћин учтиво прво упозори непријатног госта на његово непримерено понашање. Ако се ствар понови, следи оштрији тон. У трећем случају нежељеног госта хвата за уво, доведе до врата и волејом у дупе испраши га из куће. На дипломатском пољу поступци су суптилнији, али суштина је иста.

Међутим, Срби су се профинили на европском путу. Јер, „Европа нема алтернативу!“ Ми се више не понашамо тако оштро, одсечно, принципијелно. Срећа што данас нема људи попут генерала Михаила Живковића. Овај генерал је командовао одбраном Београда у Првом светском рату. Када су му Аустро-Угари, након бесомучног бомбардовања понудили да се преда и Београд спаси разарања а војску уништења, генерал је аустријског парламентарца послао у пизду материну! Вероватно је генерал био тако прост и заостао јер је био потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића! Ако је нешто добро код данашњих властродржаца онда је то чињеница да ниједан од њих нема такве претке!

Ово време је време парада. На ползу и понос нацији. Многи министри, чиновници, уметници, знани и незнани, европејци по сопственом опредељењу, корачаће центром Београда. Чак и испред двојице јуноша, храбрих великана нације, који се ниоткуда појаве почетком јесени с намером да организују парадирање. Свакако, параду плаћају из властитог џепа, макар после отрпели гладни, жедни, голи и боси. Зато и нестану у ништавило након свих фрустрација и перипетија око параде.

Ипак, добро је да високи политички званичници дају подршку паради и што активно учествују у самом догађају. Јашу на челу колоне. Слутим да ће баш ти министри управо једино по томе и бити запамћени. А треба остати у сећању. На било који начин. Један судија, звао се Михаило Ђорђевић, исто Михаило као горе поменути генерал, срећом са сасвим другачијим карактером од њега, остао је упамћен само зато што је осудио генерала Дражу Михаиловића на смрт. Додуше, Дражу је осудио неко важнији, но судија Ђорђевић је потписао пресуду. На том судском процесу прославио се и јавни тужилац по имену Милош Минић! Можемо мислити о судији и тужиоцу и ово и оно, али њих нико не може избрисати из српског памћења. А колико судија или јавних тужилаца познаје просечно грађанство?

Што ти је Европа? Чим уђемо у Европу, а кад ће, не знамо, све ће бити потаман. Претпостављам да ћемо у Европу у пакету с „државом Косовом!“ У Европи неће моћи више Албанци да отимају српску имовину, да руше српска гробља и цркве, некажњено да убијају људе, макар били то и Срби. Или Хрвати да ломе ћириличне табле, да отимају српску имовину (и они), да хапсе невине и незаштићене грађане због наводних ратних злочина, макар били то и Срби. Данас могу зато што су Хрвати у Европи а Срби нису. А кад будемо скупа тамо, Европа то више неће толерисати.

Једино стрепим, можда без разлога, од европског правосуђа. Ни овај наш правосудни систем није баш за дику, али ако добијемо европски сличан Хашком тужилаштву, што се прославио на случају Шешељ, Милошевић и осталим, или оном на Косову, У Босни и Херцеговини, у том случају радије бих изабрао Османлијску правду!

На крају, не и последње. Ми ни сада не живимо нешто претерано добро. Напротив! Али кад уђемо у Европу, а кад ће, не знамо, стандард ће нам сигурно бити европски. Не онај далеки, Дански, Шведски или Холандски. Далеко је то од нас. Ми смо блиски Бугарима, Румунима, донекле Грцима. Дакле, следује нам просперитет и благостање као Бугарима или Румунима!

Миодраг Тасић