Ефикасност у привреди у сенци храста

Најпознатији скуп економиста света одржава се у Швајцарској. У маленом градићу Давосу сваке године сјати се економски врх с којим располаже ова планета. Буде тамо и много политичара, медијских личности из свих области друштвеног живота, безброј новинара, ухода, високо рангираних особа за пословну пратњу и слично. Тако да се „елита“ света има чиме забавити у хладним зимским данима. Наравно, за големе паре, али ко одседа у Давосу, тај свакако нема новчаних проблема.

Швајцарска има и непрофитну организацију под именом Светски економски форум. Разуме се да ова организација стоји у непосредној вези с економским скупом. Деловање организације заснива се на проучавању економских токова, као што јој и само име казује. Ових дана објавили су извештај о ефикасности влада у свету. Проучавали су стање у 144 држава. Углавном занемарили су неке патуљасте економије, неважне за светску привреду. Тако да се може рећи да је предмет проучавања било све оно што има неки значајнији утицај. На списку најефикаснијих влада прво место заузео је Катар. Потом следи Сингапур, даље Финска, Хонг Конг, уједињени Арапски Емирати, Нови Зеланд, Руанда, Малезија, Швајцарска и Луксембург као десети. Ако изузмемо Руанду, све остало је очекивано. 

На зачељу, као најнеефикаснију владу има Венецуела. Шеста отпозади је Хрватска, а високо десето место заузима Србија. Нажалост, не по добром. Међу првима смо у тенису, кошарци, фудбалу у млађим категоријама... Понеко одскочи међу сликарима, један режисер се високо котира, има појединаца и у науци. Истина, више у свету него у Србији, ипак постојимо и на том пољу. Једино економија не функционише. 

Иначе, као неефикасне владе сматрају се оне које неодговорно располажу финансијама, грађане оптерећују превеликим бројем прописа и не воде транспарентну политику. Од ефикасности зависи економски раст државе и конкурентност привреде.        „Превелика бирократија и превише прописа, недостатак транспарентности и недостатни законски оквири додатно оптерећују трошкове пословања и онемогућавају експанзију“, тврди Светски економски форум. 

И коме сад да верујеш? Сви наши европски пријатељи, читај Британија, Немачка, Француска и остали, просто су задивљени српским реформама, успешним економским потезима и храброшћу српске Владе и поготово Висости бр. 1. Скоро да нам завиде, а оно Србија, по Швајцарцима, међу последњима. Једина утеха, макар мени и онима који слично размишљају, то што је Хрватска и гора од нас. Ето, и од лошег има горе!

Међутим, имамо се чиме и подичити. Српска политичка елита не пати од празноверица. Не робује застарелим веровањима. Напротив. Елита је прогресивна. Гледа напред. Ту нема лево – десно. Само право. Дакле, ако пут мора да иде право, ту нема одступања. Све и да се на путу нађе ранохришћанска црква, храст – запис, стар шестсто година и сличне ствари. Пут не може да скрене, да скрене од темеља цркве или тамо неког храста. Црква ће бити затрпана, запис посечен. То су храбри потези. За понос. Додуше, једни се тиме поносе, неки други би се постидели. Тако је то у животу!

Мене плаши помало ова превелика храброст. Задивљен сам као и други грађани ове намучене земље мудрошћу руководства. Подржавам све напоре ка бољем животу, стране инвестиције, борбу против корупције и криминала, реформе, транзицију, приватизацију, развој добросуседских односа... Ипак, храст је свето дрво код Словена. Било је посвећено богу Перуну. У време турског ропства, у недостатку цркава, Срби су своје верске потребе задовољавали под освештаним дрветом, најчешће храстом, познатом као запис. Запис је светиња за село на чијем подручју се налази. У кори је уцртан крст, док поред дрвета може бити постављен камени крст. Запис је табуирано дрво. Под њим се не одмара, не беру се плодови, чак се не узима ни опало грање. Не дао Бог да неко посече запис. Тај добро неће да дочека!

Е, баш то ме плаши. Нисам као неки што се Бога не боје. А људи не стиде. Можда је требало заобићи храст – запис у Савинцу? Као и ранохришћанску базилику. Не почиње све од нас. И пре су живели људи. И много тога подарили човечанству. Треба то поштовати. Због традиције, културе, имати обзир према другима. Иако не мисле исто као ми. То је, на крају, цивилизацијски гест. Чувена париска улица, Шанзелизе – Јелисејска поља, обилује раскошним дрворедом. Безбројно дрвеће, истоветно по величини, обиму крошње. Све под конац. Кад неко дрво, и поред изузетне бриге надлежних оболи и не може да се сачува, то дрво бива одстрањено а на његово место доноси се ново истоветне величине и облика. Чува се свако дрво иако их има на стотине, ако не и хиљаде. А ми једно дрво не можемо да сачувамо. Па да видимо за неку годину колико ће бити усрећени они што га посекоше, али  и они што су наложилида се посече. Није немогуће да ова власт баш због базилике и храста изгуби следеће изборе. Џаба после кајање. 

Миодраг Тасић