Колумна: лечите хомофобију, а не сексуалну оријентацију!

Апсолутно сам уверен да је овакав ток мојих мисли последица живота на нашим балканским просторима те пречестог присуства управо тог екстремног физичког насиља према припадницима сексуалних мањина, односно особама које су другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне, ма брате да не увијам насиљм и надамном.

Геј параде у Београду и Загребу, Сарајевски Qуеер фестивал, појединачни случајеви премлаћивања гејева и лезбејки испред ноћних клубова, кафића, напади на активисте – само су неки примери када смо били сведоци манифестације мржње односно бруталног физичког насиља према ЛГБТ особама (лезбејке, геј мушкарци, бисексуалне и трансродне особе).

Морамо знати да када говоримо о сексуалној оријентацији, заправо говоримо о људском праву, а за промоцију, заштиту и поштовање људских права је задужена држава односно њене институције.

Оно што је мање више заједничко бившим југословенским државама је постојање некаквих законских одредби и прописа који штите права сексуалних мањина тј. забрањују дискриминацију и насиље. Оно што је такође заједничко овим друштвима јесте да су све ове постојеће мере углавном мртва слова на папиру када дође до примене истих па се основна људска права ЛГБТ особа заправо крше на свакодневном нивоу. Са изузетком Словеније, наравно.

Жалим случај, али хомофобија се најмање искорењује дизањем руку у парламенту и изгласавањем некаквих закона под притиском европске и међународне заједнице. Едукација, државне кампање, јасне поруке подршке геј-лезбејској популацији од стране политичара, те бескомпромисна примена усвојених закона када су они прекршени, акције су које доводе до промене друштвене свести и мењању ставова према овој мањинској групацији.

Да ствар буде компликованија, хомофобија је само део ширег дискриминаторног концепта, и обично иде руку под руку са национализмом, ксенофобијом, сексизмом – укратко са страхом, мржњом и насиљем према свему што се доживљава као другачије, те као такво, угрожавајуће по већину.

Ипак, то што се већина не слаже са одржавањем Параде поноса или сматра да гејевима и лезбејкама треба забранити да донирају крв – не даје алиби држави за наставак системске дискриминације, већ баш супротно – сигнал је онима који воде једно друштво на којим питањима морају најнапорније радити да би се та дискриминација потпуно сузбила.

Годинама, широм света, 17. мај се обележава као Међународни дан против хомофобије. Овај датум је значајан је јер на тај дан 1990. године, Светска здравствена организација скинула хомосексуалност са листе менталних обољења и на тај начин и званично заправо послала поруку да није реч ни о каквој болести, већ о једном варијетету људске сексуалности.

Порука државама је зато врло јасна и кратка - хомофобију треба лечити, не сексуалну оријентацију.

Ја бих рекао да се полако али сигурно ствари у Србији мењају на боље барем што се тиче права ЛГБТ популације.

Са друге стране кажу да проблем није само у државним институцијама,и ја се слажем него и у образовању и васпитавању (код куће и у школама), који не потстичу поштовање различитости.И није највећа трагедија то што у неким уџбеницима пише да је хомосексуалност болест, него то што деца кроз практичну наставу више науче да мрзе, него да воле. И све док је то тако, сексуалне мањине ће имати судбину непожељних и искључених али и то се полако мења...

П.с : И за крај, да додам... Сви ви, прави мушкарци, длакаве Србенде, мачо типови, погледајте се мало у огледало. То на вама су дизајнирали управо хомосексуалци, а та мајчица, те патикице, гел у косици, ташница преко груди и свеопшти фенсерај је у ствари класична педерска естетика коју више ни они не фурају. Тако да пссссссстттт! (Из колумне ЈК)

До читања, ваш Стефан Радовић